Gosti Utiska nedelje: Kazna nije rešenje, decu treba slušati više nego ikada ranije i razgovarati

„Ne možemo samo da očekujemo mentalno zdravu decu, ali možemo da uradimo sve da preveniramo da se ta patologija ili bolest desi. Živimo u jako toksičnoj atmosferi i živmo u društvu koje obiluje netolerancijom. Živimo u društvu u kom je veliki socijalan pritisak, on je opterećujuć i za nas u ovim godinama, sad zamislite sve to na detetu koje raste i razvija se i želi da se dopadne svima i ima jak medij u svom džepu – mobilni telefon i društvene mreže“, kaže Džamonja, prenosi Nova.rs.

Osnovna uloga roditelja je da bude podrška svom detetu i to je najvažnija uloga, osim da kad mu je loše da ga zagrli, ako primeti da ne spava da ga zagrli, kaže Mirković.

„Niko nas nije naterao da budemo roditelji, to je naša slobodna volja. Danas sam slušala selektora koji kaže „moji momci ništa ne moraju, ali sve mogu“. E, roditelji moraju, jer od njihovih odluka i podrške i kapaciteta da čuju svoju decu zavisi kakvo ćemo društvo ostaviti svojoj deci i njihovoj deci“, navodi Mirković.

Jako je važno da roditelji budu tu za svoju decu i umeju da ih umire na topao i nenasilan način, navodi Borovnica.

„Mislim da u našem društvu kaskamo za veštinama takvog roditeljstva. Normalno je da će pojedinac imati trenutaka kada će posrnuti i reći umoran sam, nemam snage, nisam u mogućnosti. Ono što je bitno da iza takvih momenata to popravimo i o tome razgovaramo“, kaže Borovnica.

Džamonja smatra da se ne treba stavljati pritisak na roditelje kao jedine krivce za sve i da nisu nepogrešivi, jer ne možemo da očekujemo takve roditelje, ali ni decu.

Na pitanje šta znači slučaj Trstenik kada su tri učenika maltretirali profesorku, snimali i smejali joj se, Džamonja kaže:

„Taj postupak dece je za svaku osudu. Ono što deca sada rade u školama nije drugačije od onoga kada su se ranije dešavali takvi incidenti. Međutim, ono što je utisak jeste reakcija javnosti koja ništa osim kazne ne nudi. I taj fokus na kažnjavanje mladih ljudi, kaže se da deca imaju previše prava. Niko nema pravo da drugog povredi, ni odrasli, ni deca. Problem je u granicama i u reakciji javnosti koja se fokusira samo na kažnjavanje. Kažnjavanje nije dovoljan metod, ta deca treba da shvate da su pogrešila i da se resocijalizuju“, navodi Džamonja.

Mirković kaže da smo takva kultura da stalno tražimo krivca i nekog u koga možemo da pokažemo prstom i kažemo „on ima te probleme, a mi naravno te probleme nemamo“.

„U okviru istraživačkog rada otkrila sam da 80 odsto dece ne prepoznaje govor mržnje. Ne mora neko nekog eksplicitno da vređa u medijima, nekada je ton neprijatan i može da oboji percepciju te osobe. Deca kad prepoznaju kažu ‘pa dobro, to je društveno prihvatljvo’. Imaju ideju da je život loš, agresivan i smatraju i da ljudi moraju da budu i zli da bi se bolje snašli u svetu. To dolazi od nas. Pogledajte javni diskurs i narativ koji je dominanatan u medijima“, kaže Mirković i dodaje da su „roditelji krivi jer deca uče po modelu“.

Borovnica smatra da se umesto kazne treba primeniti nešto drugačiji pristup deci.

„Gotovo svi nasilnici su bili žrtve nasilja. To je važno zato što ova priča da se deca kazne neće rešiti problem. To se rešava pre tako što se razvijaju novi modeli vaspitavanja. Neće sva deca koja su bila žrtve nasilja postati nasilnici, ali su svi nasilnici bili žrtve nasilja „kaže Borovnica.

Džamonja navodi da je važno da odvojimo dete od ponašanja, koje je svakako za osudu, i da ga tretiramo kao biće koje ima šansu za resocijalizacijuu i reintegraciju.

„Najlakše je dete isključiti. Tek kada ga uključimo, tada mlada osoba može da shvati posledice svog ponašanja i shvati patnju svoje žrtve i razvije empatiju. Samo tako može doći do promene ponašanja“, ističe Džamonja.

Na pitanje šta znači kada se roditeljima kaže da treba da pričaju sa decom, Mirković kaže:

„To znači da čujemo i da razumemo, ali suštinski iskreno napravimo napore da razumemo svoje dete. A mi živimo u kulturi gde se često pita ‘je l te sluša dete, je l te sluša ovaj mali?’ A mi živimo u vreme kada mi njih moramo da slušamo više nego ikada ranije. Treba preko pravog kanala, sa pravom porukom i u pravo vreme poslati detetu poruku. Može to biti i WhatsApp, a bolje je naravno uživo“, objašnjava Mirković.

Borovnica kaže da treba razlikovati razumevanje i popuštanje, te da „nasilničko ponašanje znači da je potrebno videti poniženje u nekom drugom da bi se ja osetio moćnim“.

„Kako učimo dete da piški na nošu? Kada vidimo da hoće da piški mi ga pitamo – hoćeš li da piškiš? Mi tako pomažemo detetu da se usmeri na unutrašnje stanje, da ga imenuje i da ga kontroliše. Tome služi razumevanje, da ti pratiš kako se oseća dete i da mu pomogneš da ta spoljašnja iskustva koja su haotična imenuje, odredi i vidi kako će sa njima. Ako mu nisi pomagao jer ‘dete plače, prestaće’ – prestaće da plače, ali to dete neće znati kako da se nosi sa osećajem napuštenosti, a to dete još nije ni svesno šta se dešava“, kaže Borovnica.

Na pitanje kako kod deteta koje je dobro i ćutljivo prepoznati da nešto nije u redu, Džamonja kaže da je lako kada su ti problemi eksternalizovani kao što se desilo sa situacijom u Trsteniku, ali da je mnogo teže prepoznati kada se radi o internalizovanim problemima deteta.

„Deca vrlo često svoje probleme nose duboko u sebi. Da bi došli do tih stanja mora da smo pripremili teren do toga, od najmlađeg uzrasta pa do adolescencije. Potpuno neverbalno komuniciramo deci koliko nam je važno to što imaju da kažu i onda oni osete prostor da mogu da se otvore. Ali ako to pitamo, a oni osete da ćemo poverenje koje insistiramo, a ne koje smo zaradili, biti iznevereno, da će ih biti stid, da će naići na nerazumevanje ili da će roditelji regovati užasnom brigom jer ne znaju kako da se nose sa tim problemima deteta – onda će dete odlučiti da se ne otvori“, objašnjava Džamonja.

Stigmatizacija onih koji traže stručnu pomoć je prisutna kod dece, ali i kod odraslih, a stigma se skida kada se priča o tome i podigne svest, smatra Mirković.

„Psiholozi su najvažniji u prevenciji bolesti. Sećam se kad nam je na studijama profesorka terapije rekla da postoji na primer 400 psiholoških pravaca, a svi imaju isti procenat uspešnosti zato što osobi koja pati, kojoj je koža tesna, koja je disfunkcionalna treba da je sluša neko ko zna, da razume i da povratnu informaciju“, navodi Mirković.

Kada nema roditelja koji mogu da razumeju, dete će potražiti vršnjake ili stručnu pomoć da dobije sigurnost, kaže Borovnica.

„Mlade ljude najčešće nesigurnim čine odnosi sa vršnjacima, i prijateljski i partnerski, odnosi sa roditeljima i pitanje samopouzdanja i vrednovanje. Svi kada ulazimo u nove situacije ulazimo u nesigurnost, ali važno je šta nam pomaže da sa tim izazovima suočavamo“, ističe Borovnica.

„U moje vreme…“

Svako vreme nosi svoje izazove i tada nije bilo digitalnih prostora na kojima ima nasilja i zato ne vredi porediti šta je bilo pre 50 godina i primenjivati iste obrasce vaspitavanja i kažnjavanja kao sada, smatra Džamonja.

„Nažalost, vrednosti su se urušile. Mi nemamo više taj orijentacioni okvir koji je nužan za roditelje i decu koji im pruža upravo tu sigurnost. Jer imate neke vrednosti ka kojima se orijentišete, neke činjenice, istinu. Danas se istina svakog dana dovodi u pitanje i to svakodnevno u medijima, i vi onda više nemate orijentaciju ni kao roditelj, a ni kao dete“, kaže Džamonja.

„Razgovaraj, ali ne savetuj i ne kritikuj“ metod je koji bi trebalo primenjivati kada se komunicira sa decom, smatra Mirković.

„Jako me nervira kada se kaže ‘ovoga nije bilo u moje vreme’. Ovo je i naše vreme i moramo da se adaptiramo na ove nove okolnosti. U naše vreme, naši roditelji su davali dosta saveta, na primer kako se prelazi ulica i koristi školski pribor. Ali tada nije bilo digitalnih tehnologija, a sada deca otkrivaju svet preko tih svojih mobilnih telefona i često znaju i više od nas. Savet je da ne delite savet, već postavljajte pitanja„, kaže Mirković.

Kanal komunikacije postoji od rođenja i važno je da taj kanal roditelji ne prekinu kritikama, savetima koji nisu adekvatni i osudama smatra Borovnica.

„Roditeljii često pokušavaju da svojoj deci usade savest i samokontrolu. Drži predavanje ‘važno je sine da učiš’, a završava se ‘završićeš ispred dragstora sa pivom u ruci’. Ali usađivanje savesti i samokontrole ako se nije zapatilo na drugu, neće ni na hiljaditu. Ono što može da pomogne jeste veća uključenost i podržavajući topli nadzor. Ako se radi o malom detetu – mogu crtaći kad opereš zube“, objašnjava Borovnica.

Nije sva odgovornost i krivica na roditelju, deca se sreću sa najrazličitijim događajima koja mogu da izbace iz koloseka.

„Svako može da se sretne sa događajima koji mogu da ga izbace iz koloseka i da se vrati u kolosek, tako isto i onaj ko se otpočetka susreće sa problemima i živi u problematičnoj porodici može nešto da se promeni. Imate decu koja su izuzetno rezilijentna, na primer deca u koncentracionim logorima su preživela a ubili su im čitave porodice, ali nisu svi razvili mentalne poremećaje. Ali za oporavak su potrebne dobre okolnosti i dobra emocionalna povezanost“, zaključuje Džamonja.

Nagrada je mnogo efikasnija od kazne, ali ponekada je kažnjavanje neophodno, smatra Borovnica.

„Bitno je da ta kazna ne bude odmazda. Kazna je odmazda kada je iz afekta i kada je ona mera da ti osetiš bol. Fizičko kažnjavanje je apsolutno neprihvatljivo. Ali kazna – moraš da uradiš još pet zadataka jer si pobegao iz škole. Kazna mora da bude nešto što će biti za dobrobit deteta“, kaže Borovnica.

Džamonja smatra da kazna treba da se fokusira na ponašanje, a ne na dete.

„Kazna treba da bude primerena postupku i treba da se fokusira na uskraćivanje nekog zadovoljstva, a ne na ponižavanje. Mi često kažemo „on je bezobrazan, on je lažov“ – ne, nije on takav već je ponašanje takvo. Dete sagledavamo sa svim njegovim drugim karakteristikama. Mi za ovu decu iz Trstenika ne znamo, možda su oni dobri drugovi svojim drugovima. Vrlo smo skloni da o nekome unapred sudimo o nekome kao o biću, osobi a ne da osudimo samo ponašanje, koje kako je došlo tako može i da se ispravi“, zaključuje Džamonja.