Uvek nečija i pod tuđom vlašću

Ako su bile udate, muž im je glava i starešina, a njegova je dužnost bila kućom i imanjem upravljati.

Njegova je i odluka gde će ta kuća biti, dok je njoj dužnost da za njim ide i gde on za dobro nađe, s njim onde živi.

Dužnost muškarca da upravlja imovinom imala je neobičnu drugu stranu: ako bi se udala, žena bi se automatski smatrala nesposobnom da za sebe stiče i imovinom raspolaže, pa se u toj nesposobnosti smatrala jednakom maloletnima, raspikućama, propalicama, prezaduženicima i umom lišenima.

Budući da je udajom gubila pravnu autonomiju, žena nije mogla punovažno obavljati nikakve pravne poslove (da recimo nešto zakupi, ugovori ili otuđi).

Muž joj je po pravu mogao čitati pisma da bi nad njom vršio nadzor, dok bi ona za isti čin mogla da skonča u zatvoru.

Budući da je glavni društveni zadatak žene bio da se uda, ona je pristankom na to pristajala i na pravno odsustvo samostalnosti i slobode odlučivanja o svom telu, životu, prihodima ili deci.

Žene u Srbiji su i pre sto godina bile ponosne majke, ali tada nisu imale zakonsku obavezu da izdržavaju i vaspitavaju svoje dete – to je spadalo u očinsku vlast, u kojoj su one bile dužne učestvovati tek pomažući mužu.

Ukoliko bi mu takva vlast bila oduzeta, dete bi na staranje uzimala majka.

Ako je žena imala ćerke, one su oca nasleđivale samo ako nije bilo braće, a ona bi sama muža nasledila jedino ako bi je on testamentom izrekom odredio za svoju naslednicu.

Po smrti muža, udovica bi ostajala pod vlašću svekra sve dok ne napusti muževljev dom, ili dok se svekar te vlasti ne odrekne.

Žena je tako uvek bila nečija, pod nečijom vlašću i staranjem, kao d

a sama nije mogla ili umela da se o sebi stara.

Znamo mi da je uvek bilo žena koje su stvarno upravljale finansijama svojih muževa, i da je bilo takvih koje bi snagom svoje volje menjale sve odluke glave i starešine.

Lako nam je zamisliti i one koje su vešto skrivale svoje prepiske i one koje su zabranjivale da se tim pismima priđe.

Nema sumnje da su mnoge majke bile jedine koje su se o svojoj deci starale, kako su najbolje znale i umele.

Isto, premda podataka nema, pobačaj je nažalost bio birani greh naših kao i žena širom sveta, te su žene uzimale svoje telo u svoje ruke, iako im ni crkva ni država to vek ranije nisu dopuštale.

Međutim, bez obzira na to šta su i kako pojedinke radile, na svoju ruku, ili jer su ih njihovi očevi i muževi puštali, u pravu su viđene kao neravnopravne, uvek nečije, pod tuđom vlašću.

To je važilo za sve naše žene.

I dobrostojeće dame iz beogradskih salonaca, i učiteljke što su podizale mlade naraštaje seleći se iz mesta u mesto, i radnice u prvim srpskim fabrikama, i žene iz većinski seljačkog stanovništva ove zemlje.

Tako je bilo i Isidori Sekulić, i Jelisaveti Načić, i Milunki Savić, i nebrojenim našim čukunbabama čija imena javnost ne zna i nikad ih neće ni saznati.