Uvek sam crtao, sada od toga živim

– Crtanje olovkom je moja ljubav iz detinjstva. Bio sam u osnovnoj školi kada je moj rad nagrađen na regionalnoj izložbi u Titovom Užicu, potom i u Novom Sadu gde su bili izloženi radovi učenika iz cele zemlje. Tako je baš taj moj crtež predstavljao Jugoslaviju na Međunarodnoj izložbi dečjeg likovnog stvaralaštva i dobio sam treću nagradu. To je bio za mene nezaboravan trenutak, ali i potvrda da to što volim nešto i vredi. Kad je otvoren Dom revolucije u Prijepolju 1979. godine ja sam bio jedan od prvih i najredovnijih članova likovne sekcije koju je vodio profesor i uvaženi umetnik, sada rahmetli Izudin Ića Porović. On mi je otvorio nove vidike, ukazao mi na neke nove mogućnosti ali je i uočio da me posebno zanimaju te starine, život koji nestaje, objekti koji govore o vremenu koje prolazi, o jednom načinu života koji se zaboravlja i podržavao me je. Sredinom osamdesetih trebalo je da budu izabrani radovi slikara amatera za neku veliku izložbu i akademski slikari su izabrali sva četiri moja da predstavljaju Prijepolje, ne znajući da je reč o jednom autoru, priča Muhidin Bjelak, koji je ovog decembra izložio u Domu kulture 40 grafika na kojima su motivi starih čaršija Prijepolja, Novog Pazara, Priboja, Pljevalja, Nove Varoši i Bijelog Polja. Daleko bolje opremljena, ova izložba je potvrdila njegov crtački talenat upravo za crtež i daleko je ozbiljnija od one iz 2010. godine.

Ipak, živeti samo od svojih crteža nije lako ni u daleko većim i bogatijim sredinama od siromašne prijepoljske čaršije. Muhidin Bjelak ima dosta mušterija.

– Pre neku godinu tražili su mnogi grafike jer ih to podseća na ovaj kraj, pa su moji crteži otišli u Francusku, Nemačku, Ameriku, Novi Zeland. Neobične su i sve češće narudžbine crteža na zidu i ja to radim olovkom direktno na velikim površinama, a posebno mi je bio interesantan eksperiment sa crtežom olovkom na platnu i to je izazvalo prilično interesovanje, objašnjava. Do kupaca nije lako stići.

– Nije lako i sve je teže, nema narod para. Ja sam zbog toga svoje grafike stavio pred oči prolaznika i svakodnevno ih celog dana izlažem u jedinstvenoj galeriji na otvorenom, a to je kameni zid kraj prijepoljske pijace na glavnoj ulici, kuda svi prolaze. Imao sam u početku problema sa inspekcijom ali sam im objasnio da ja ništa ne narušavam, niti ružim grad, već naprotiv, ulepšavam, da umetnici svoja dela stvaraju na ulici u takvim gradovima kao što su Beograd, Sarajevo, Dubrovnik i Pariz i da ih niko ne tera. Plaćam, uostalom, taj moj zid kao i oni što plaćaju tezgu na pijaci, kaže Muhidin Bjelak koji je glava porodice u kojoj niko ne radi. Iako su i sin i kćerka završili srednju školu pre nekoliko godina, ni jedno nema posla.

A Muhidin Mujo Bjelak crta portrete, stvarne i zamišljene likove, cveće i ptice , stare građevine, mahale kojih više nema, mostove kojima se ređe prolazi, đugume i ibrike, a prijepoljska sahat kula je njegov umetnički „potpis“ tako da se taj motiv, nacrtan Mujovom grafitnom olovkom, može naći u mnogim prestižnim domovima.