Uverenja i neuspesi

Povorka se kreće ka Kalemegdanu u čije će zidove biti sahranjen. Prohladan martovski dan 1957. Od ranog jutra studenti su zauzeli mesto uz samu ivicu ulice na Studentskom trgu ispred Filozofskog fakulteta.

Ja brucoš uporedne jugoslovenske i svetske književnosti stisnut sam u gomili sa starijim studentima pesnicima Blažom Šćepanovićem, Žarkom Komaninom, Petrom Gudeljom, Miroslavom Milinovićem koji na štakama uzdignut na jednoj nozi lebdi kao oblak… Tu su i neke devojke opkolile mladog asistenta na katedri za hrvatsku književnost Todu Čolaka.

Kolona je već prošla pored Narodnog pozorišta i ulazi u Vasinu ulicu uz enigmatičnu i neshvatljivu tišinu. Za lafetom, u crnini, usamljena ide supruga Lepa Pijade. Odmah iza nje Tito, u tamnom odelu, gologlav, ispred svojih i Mošinih drugova nekad sa robije i rata danas u vrhu vlasti.

Nailazi grupa skrivenih i povlašćenih elita, poput tajnih bratstava: akademici, narodni heroji, članovi CK KPJ, poslanici, generali, rektor i dekani Univerziteta. Negde u sredini kolone su umetnici, slikari, glumci, pisci. Tode Čolak kazuje ko je ko, izgovori njihova imena. Tada sam prvi put video Ivu Andrića u redu sa Dušanom Matićem, Aleksandrom Vučom, Milanom Dedincem; pa Krležu sa Markom Ristićem, smrknutog Mihaila Lalića u redu sa pesnicima iz Crne Gore; Cirila Kosmača u društvu Mire Alečković i Desanke Maksimović… pa grupa, meni najzanimljivijih pisaca u kojoj Oskar Davičo drži pod ruku Dobricu Ćosića vukući nogu sa odvezanom pertlom… Blažo Šćepanović kaže da su Oskara na robiji u Sremskoj Mitrovici Ognjen Prica i Otokar Keršovani zvali Moške po Moši Pijade koji mu je bio dalji rođak.

U sećanju su mi ljudi i događaji koje sam skoro zaboravio. NJihova lica iskrsnu, uspinju se kao lišće bršljana uz zid zaborava. Kojom sam ih udicom izvukao? Sa kojeg dna? Šta je od njih ostalo? Samo imena sa nekom energijom što se javi, blesne, zasija, i namah se utuli. Sada da te ljude sretnem da li bih im se obradovao? Oni su otišli. Poneki se okrene. Duhovi imaju formu. Svaki zavodi na svoj način.

Iste te godine 1957. odneo sam pesmu Oskaru Daviču. Stanovao je u Ulici doktora Kestnera broj 10. Ušao sam u dvorište i video sam ga u isturenom, osvetljenom tremu nagnutog nad stolom sa cigaretom u jednoj i penkalom u drugoj ruci. Pritisnuo sam zvonce i on je otvorio vrata i nimalo ljubazno rekao: „Šta ‘oćeš, dečko?“ Rekao sam da sam doneo pesme. Daj! Uzeo je svesku sa napisom na koricama JUN, JUL.

Naslov ga je zainteresovao, otvorio je svesku počeo da čita. Stajao sam na pragu i razgledao prostoriju koja je više ličila na kuhinju nego na radnu sobu; šporet i sanduk sa ugljem, poveći sto na kom je nekoliko knjiga i mnogo izgužvanog papira bačenog u pletenu korpu. I piksla do vrha puna opušaka. „Pa nisi ni ime i prezime napisao“ procedio je. Potpisao sam se dao mu svesku. Hvala, rekao sam, pružio ruku da se pozdravim, okrenuo se i izašao na ulicu. Nisam mogao ni da zamislim da će ovaj susret, glup i razočaravajući, prerasti u prijateljstvo koje će obeležiti moj život. Ko kaže da slučaj ne drži otvorena vrata u normali.

Na studijima družio sam se sa vršnjacima koji su pisali, i njih sam tretirao kao neku vrstu vrdalama, za razliku od sportista su stabilnijim i čvršćim karakterima. Sport je neumoljiva realnost u kojoj su dominantni najbolji. Prosečnost i osrednjost talentovanih oponašalaca odražava umetnost. „Kad pomisliš da ih poznaješ u dušu, shvatiš da su ti drugovi ubedljivi lažovi“, bez mnogo patetike rekao je đak Prve kragujevačke gimnazije Predrag Janković osuđen 1954. kao informbirovac na pet godina robije! Sa Golog otoka se nije vratio. To sam zapamtio. Drugarstvo sa pesnikom koji mi je u posveti svoje prve knjige stihova napisao „Mom bratu blizancu“ prekinuo sam naglo i lako, i evo već čitav vek sa njim ni reč nisam progovorio. Drugačije je to sa jednim Oskarom Davičom „Patrijarhom poezije“ kako ga je zvao Slobodan Marković.

„Patrijarh se štuje ili se truje“. Blistavi odsjaj ove narodne izreke poseduje neku nedužnost da poštovanje nije nešto zadato u životu koji je često suprotan onom što jeste. Kakva ćeš osoba postati istovremeno te veže i oslobađa od uzora. Usamljen čovek jeste potpun čovek. Ali jeste i Šopenhauer u pravu. „Zašto su obični ljudi tako društveni i prilagodljivi? Zato što lakše podnose druge nego sami sebe“. Bibliju sam čitao kao knjigu najveće poezije. U Solomonovim poslovicama, VI, 14: „Ko prijatelja nađe našao je blago“. To mi je suviše sladunjavo; najbliža mi je ona misao Georga Herberta „Prijatelj je najbolje ogledalo“. Smatram da je kič svako fanatično oduševljenje nekom ličnošću. Postojanost i suština prijateljstva je u čistoj izvornosti.

Davičo je prihvatio nadrealizam kao antitezu poraza umetnosti. Prihvatio je politički angažovan nadrealizam poput Bretona, Elijara, Aragona… Poput Picasa koji je naslikao veliku kompoziciju „Gernika“ posle sravljenog baskijskog grada bombardovanjem Hitlerove avijacije u španskom građanskom ratu 1937. On nije pisao na način potkresivanja živice u ogradi. Makaze za potkresivanje namenjene su cenzorima.

Davičo je pisao kao da kosi kosom kolosa sa darom za desetoricu. I nema za čim da žali što je uradio već što nije stigao. Knjige koje je za života objavio čine čitavu jednu biblioteku. U polemikama se zalagao da pisac mora zadržati pravo da kritički sudi o svakoj ideologiji na vlasti, pogotovo onoj na vlasti kojoj je pripadao. On nije birao protivnike. Protivnici su birali njega. Bio im je meta, onako otvoren i nezaštićen, čas kao trockist, čas kao staljinist, komunjara i srbožder… I uvek kao Ješa koji govori kao što pokvareno srpski govore na Dorćolu njegovi pripadnici Mojsijeve vere.

Zar on da napiše najlepšu pesmu o Srbiji! To mu nikad nisu oprostili jurodive zadribande sa nacionom kao zanimanjem. Ja ne znam ogavniju podmetačinu nego što je učinjena prema Daviču da je njegova pesma „Srbija“ plagijat pesme Čezara Paveza „Sicilija“. Napravljena je montaža, stupidna da ne može biti stupidnija, i kao takva trebala bi da ponizi i uništi pesnika. Ali, original tobožnje Pavezove „Sicilije“ ne postoji! To je stari trik smutljivaca primenjivan na Majakovskom i Paulu Celanu sa tragičnim posledicama.

U časopisu „Ideje“ Miloša Crnjanskog u zaglavlju u svakom broju ispisan je lajtmotiv: „Bogataška deca igraju se komunizma“. U kraljevini nastaviće se borba protiv komunista ne samo aktivnošću profašista nego hapšenjem njenih članova i zabranom. Na robiji se iskušavaju revolucionari jesu li ili nisu „ljudi posebnog kova“. Oskar Davičo robija. Za njega ne može se reći da je iz bogataške porodice. On je iz dorćolske mahale gde ima i bogatih.

Bogataška deca su Marko Ristić i Koča Popović. I Koča je na robiji. Mera pripadnosti jednoj ideologiji je u srazmeri s onim čega si spreman da se odrekneš. Članovi Komunističke partije su puni odanosti, idealizuju radničku klasu, potčinjavaju joj se i istovremeno izneveravaju. U politici sve priče su o podelama i u ime podela. Komunisti na robiji su u sukobu među sobom. Na zastrašujućim sastancima u partijskim ćelijama iscrpljujuće kritike i degradirajući mazohizam samokritike mnogi nisu izdržali.

Presudili su sebi. Davičo je osuđen na robiju zbog pripadnosti zabranjenoj komunističkoj partiji; i na robiji su mu sudili. Sudili su mu i presudili drugovi : izbačen je iz partije kao trockist. To nije bilo lako izdržati. Koliko će lična istorija pobuditi nepoverenje u dogmu i njoj se povinovati; koliko će se čovek osećati slobodan u ograničenoj formi da nije ono što jeste, a jeste ono što nije: dar pisca mora da bude prevelik da ne bi propao.

Sabravši pesme što ih je doneo sa robije Davičo će napisati tekst u prvoj verziji kao konačan: „Ove pesme posvećujem ljudima sa kojima sam se sedam godina, od 1932, borio po tamnicama za isti ideal komunizma koji je najviša čovečnost; drugovima koji su svojim životima rušili i konačno srušili zidove da bi bila sloboda za sve koji su njeni, za sve.“ Sudbina će se sa tim istim drugovima surovo poigrati 1948. O njima će u romanu „Ćutnje“ Davičo pisati. Ličnosti su smeštene u predratnu tamnicu, ali drama je moguća da se odvija i na Golom otoku!

Islednici u Lepoglavi, ili na Otoku, ispoljavaju moć razdirući mozgove: „Nama se ne žuri da nateramo krivce da progovore. Ponekad se ne uspe. Zašto? Ne znaš, je li? Da bome da ne znaš. Da si pravi komunist, znao bi.“ U romanu ima nešto i iz ličnog saslušanja: „Pročitan si! Ti patiš od onog čifutskog osećanja manje vrednosti. Ti moraš sebe svaki put da potvrdiš. Pred svakim čovekom. U svakoj situaciji. Između danas juče i sutra ti ne vidiš vezu. Tebi nije dosta što si juče podneo batine. Ti hoćeš i danas da uveriš sebe da si veran svojoj partiji.“

Revolucija će obaviti svoj prljavi posao. Drugovi „koji su svojim životima rušili i srušili zidove da bi bila sloboda“ su poraženi. Jesu li „oni umrli neporaženi u porazu koji ne vređa“? Davičo će čitavog života ispisivati surovi podsetnik da revolucija jede svoju decu pre celine, pre smisla.

Kad bi svako ko je pisao o Oskaru Daviču, sam, izabrao samo jednu rečenicu bila bi to pozamašna knjižurina. U njenom rastegljaju na početku našao bi se Krleža koji je u svojim tekstovima više puta ponovio da je Davičo najveći savremeni jugoslovenski pesnik. Ili Milovan Đilas koji, prikazujući njegov roman „Pesmu“ 1953, piše da bi, kad bi roman bio kraći za stotinak stranica, „Davičova ‘Pesma’ stala odmah iza NJegoševog ‘Gorskog vijenca’ u našoj književnosti. A i tako kakva je stoji odmah iza njega.“ Na samom kraju našla bi se rečenica iz Ministarstva kulture Republike Srbije na početku XXI veka kojom se Davičova poezija i roman „Pesma“ izbacuju iz školskog programa!

U romansiranoj biografiji „Po zanimanju samoubice“, jednoj od poslednjih knjiga objavljenih za života, prva rečenica glasi: „Uz vernost svojim uverenjima tim stalnim neuspesima“ progovorio je glas pesnika koji je nosio u sebi na studijama u Parizu 1927. i 1928. da bi se kao ridaj odbio od zidova tamnice na izlasku iz nje 1939.

Davičo je uleteo u rasprave i polemike sa odanošću uverenjima iz mladosti. Nije menjao svoje ljudsko pravo na kritiku svega što se ne menja i drži zlo nadmoćno u ravnodušnosti bilo koga na vlasti. On je imao snove i maštu i bio je obuzet radom i radošću stvaranja. Pokrenutog duha i oštrouman ostao je u najboljoj tradiciji kreativnog smisla slobode a da nije postao tradicioljubiv. Najzad ostao je odan i svojim stalnim neuspesima.

„Porazi nemaju milosti, nemaju lažni moral“. Primao je anonimna preteća pisma „puna recidiva zla“ i „sa političkim podtekstom iz prošlosti i sadašnjosti“. A posle Brionskog plenuma 1966. i razilaženja sa najbliskijim drugom Dobricom Ćosićem pisci iz Simine 9 i urednici u „Prosveti“ vratili su mu knjige sa njima napisanim posvetama. Kad intelektualci postanu funkcioneri mržnje čovečnost se zaglavi u dimnjaku nacionalne sramote. 1969. umro je u 29-oj godini, u Parizu od leukemije Oskarov sin jedinac arhitekta Kolja Davičo gde je i kremiran.

U avionu kojim se Oskar vraćao u Beograd sa pepelom u urni bili su i pisci nekad mu prijatelji. Nijedan nije izrazio saučešće. U poštanskom sandučiću našao je nekoliko pisama sa rečima isečenim iz novina i zalepljenim na papiru u obliku kukastog krsta sa gnusnim asocijacijama na Koljinu smrt. Oskar mi je pokazao plavoblede koferte, a doktorka Ruta, Koljina majka, predala ih je policiji. Nikad nije dobila odgovor. Pre i posle granice njegovog života naprasno su vaskrsli istoričari književnosti; neskriveno cinično su likovali da su ga napustili svi prijatelji. Svi! Svi! I da je „spao samo na Božidara Šujicu“.

U osmoj deceniji života Oskar Davičo našao se na optuženičkoj klupi. Morao je da odgovara kao 1932. na pitanje sudije: Ime majke? – Radmila Kojić, kaže Davičo. Tužilac skače: Taj čovek laže! Ime njegove majke je Rašela Koen. Oskar: Je li to malo ili previše? Tužilac ga prekida: Čega je, druže Oskare, malo ili previše? – Vaše opsednutosti mojim ćifutskim poreklom, kaže Oskar. Suđenju smo prisustvovali Rade Konstantinović i ja. Rade je dobacio sudiji: Ne sudi se tako jednom Oskaru Daviču! Sudija ga je udaljio iz sudnice.

Davičo se posle povlačenja po sudovima odselio u Sarajevo. Jedno zlo nikad nije rešenje umesto drugog. Ko nije sve u tom gradu zagazio u duboku vodu sa sekirama raspravljajući šta su nacionalne i religijske, ideološke i umetničke vrednosti. Vulkan koji će izbaciti skriveno nezadovoljstvo tek što nije proradio. U Sarajevu „što neće izgoreti u vatri naći će se u pepelu“. Postoji u putopisu „Među Markosovim partizanima“ njegov zapis o razdraganom skopskom korzou i rečenica da je Skoplje najveseliji grad na Balkanu. Napuštajući Sarajevo Davičo je napisao, neobično za njega, proročki jadikovku: „Zbogom, grade, blagoslova i prokletstva.“

Krajem avgusta 1989. Oskar se vratio iz Vele Luke vidno bolestan, i odmah je smešten na VMA. „Koliko mi je još ostalo?“ pita doktora Isidora Papu. – Pitanje je vremena, kaže suvo Papo. „Da li je to vreme koje nestaje, ili vreme koje nastaje?“ kaže Oskar. Sećam se da je Davičo rekao Papi: „Ti kažeš da će vreme suditi svima podjednako i nepristrasno. Tome se nadaju samo sveci i budale.“ U bolnici leži i Vasko Popa. On ima rak na plućima i krišom puši. Zbližio se sa Oskarom. Kad Vasko polazi Oskar ga zaustavlja glasom na vratima: Vasko! Vasko se okrene, a Oskar šeretski: Vidimo se tamo gore, na nebu! Iz Novog Sada dolazi pesnik Vujica Rešin Tucić i sa njim Ostoja Kisić.

Oni kupe burek i doručkuju pred Oskarom sedeći na krevetu. Glavna sestra sa činom potpukovnika kaže Oskaru da su njegovi prijatelji malo preterali… Često ga obilaze Vlada Jovičić i Rade Konstantinović. Rade se uživeo u ezoteristu i pita ga š ta sanja, koje slike i likove vidi u snu. Oskar to prihvata, pa kazuje san koji je usnio, ili istog trenutka izmislio, da je kao u nekoj pustinji u kojoj su velika stada ovaca, kamila, magaraca, golih žena i muškaraca i svi su u vezi i mreži uznemirujuće erotike. Ja dolazim uveče. Oskar mi kaže da ne može više da razlikuje: jednog sebe koji je umro od drugog koji prima saučešće.

Oskar Davičo umro je 1989. septembra 29. u osamdesetoj. Na Lešću je kremiran. Ritual kremiranja tada se obavljao pred prisutnima koji su došli da odaju poslednju poštu pokojniku. U tišini koja deluje naspram ničega i naspram svega Davičov kovčeg se spuštao u užareno grotlo iz kog su sevali plamenovi; a u zanemeloj sali čuo se samo jecaj njegove jedanaestogodišnje kćerkice Jane koji se pretvorio u opipljivu dušu ljubičastog svetla…

(Odlomak iz dužeg teksta o Oskaru Daviču iz memoarske knjige u pripremi)