Uzajamno nacionalističko hrabrenje

Žarko Korać: Treba videti šta tačno misli i većina građana Srbije. U istraživanju javnog mnjenja koja su, doduše, rađena pre hapšenja, 50 posto ispitanika je reklo da ne bi prijavilo Ratka Mladića kada bi bili u prilici da doznaju gde se nalazi. Ali je činjenica da je vlast u Srbiji velikim delom kontrolisala reakcije na hapšenje Mladića. U Republici Srpskoj, ako sam dobro shvatio iz medija, te proteste je vodilo udruženje boraca. Pridružila im se i Srpska demokratska stranka, dok je vladajući Savez nezavisnih socijaldemokrata, čini mi se, otprilike imao ovakav stav:“Mi to podržavamo, ali aktivno ne učestvujemo”. Mislim da su reakcije na hapšenje Mladića bile različite u Srbiji i Republici Srpskoj zato što su vlasti u Beogradu i Banjaluci različito reagovale.

Ivan Šijaković: Naravno da je vlast u Republici Srpskoj to prećutno odobrila, jer 90 posto ljudi u tom enitetu doživljava Mladića kao heroja i smatra da ne bi sada tamo živeli, da bi svi negde izbegli, kao što su bio slučaj sa Srbima iz Hrvatske i sa Kosova, da nije bilo Mladića i Vojske Republike Srpske.

Omer Karabeg: Na mitinzima u Republici Srpskoj na udaru je najviše bio predsednik Tadić. Učesnici mitinga su izvikivali:“Tadiću, ustašo”, “Tadiću, ljago srpska”, predsednik Srbije je nazivan izdajicom i Brankovićem. Koliko znam, Milorad Dodik, koji pretenduje na vrlo bliske odnose sa Tadićem, nije se od toga ogradio, a što je još zanimljivije – nisu reagovali ni oni beogradski mediji koji su pod kontrolom srpske vlade. Kako to tumačite, gospodine Korać?

Žarko Korać: To jeste bilo zanimljivo. To je bilo nešto novo. Ja mislim da je odnos Tadić-Dodik ustvari brak iz interesa. I u jednom i u drugom slučaju on služi, pre svega, da se stekne ono što ja zovem nacionalistička legitimacija.Tadiću je neophodna nacionalistička legitimacija, jer on računa na glasove umerenih nacionalista. Zbog toga su njemu potrebni Dodik i podrška iz Republike Srpske. Šta on privatno misli o Dodiku ja nemam pojma i to u politici nije ni bitno, ali je činjenica da Dodik prisustvuje kongresima stranaka u Srbiji, da dolazi na velike fudbalske utakmice, da uvek sedi u loži sa Tadićem, da to spolja izgleda kao naglašeno prijateljstvo. Podsetio bih da je Tadić prošle godine aktivno učestvovao u Dodikovoj izbornoj kampanji, a Vuk Jeremić je bukvalno bio na bini na završnom mitingu u Banjaluci, tako da se oni uzajamno nacionalistički hrabre i potrebni su jedan drugome. Verovatno zbog toga Tadić nije reagovao. On je, naravno, mogao malo da napujda medije na Dodika, ali tada bi on bio gubitnik.

Omer Karabeg: Gospodine Šijakoviću, kako vi tumačite činjenicu da se Dodik ni na koji način, čak ni nekom aluzijom, ni nekakvom polurečenicom nije ogradio od ovih zaista teških uvreda koje su uzvikivane na mitinzima u Republici Srpskoj protiv Tadića?

Ivan Šijaković: Da je to uradio, to bi značilo da se on suprotstavlja osnovnoj suštini toga protesta, a to je da se izrazim u žargonu – odbrana lika i dela generala Mladića. On to prosto nije želeo. Uostalom, postoji i neka vrsta rivalstva između Dodika i Tadića na tom srpskom prostoru. Ja pretpostavljam da mu je, možda, onako u prikrajku bilo drago što se sve to tako dešava. On je, naravno, morao da se drži rezervisano i da svoju podršku daje u potaji da se ne bi izložio osudi međunarodne zajednice.

Ivan Šijaković: U Srbiji ima dosta ljudi koji su hapšenje Mladića doživeli kao neku vrstu vlastitog poraza, jer su verovali da će se on skrivati do kraja života, da nikada neće biti uhapšen. Tadić mora računati i na njihove glasove. Otuda sva ta benevolentnost medija i političkih struktura o čemu je gospodin Korać govorio. Biračima se želela poslati poruka – mi smo to morali učiniti zbog Evropske unije, zbog benefita koje ćemo dobiti u pregovima sa Kosovom i zato nam oprostite, morali smo to da učinimo.

Omer Karabeg: Gospodine Šijakoviću, šta će biti sa zahtevom da se Mladić proglasi za heroja, koji je iznošen na svim mitinzima u Republici Srpskoj? Da li će se i dalje na tome insistirati?

Ivan Šijaković: Što se tiče građana, nekih pokreta, nekih nevladinih organizacija, sigurno je da hoće. Ja sam već video natpise na nekim ulicama ispisane markerima i sprejevima “Ratko heroj“, “Ulica Ratka Mladića“, “Trg Ratka Mladića“ i slično. Hapšenje Mladića je u neku ruku još više učvrstilo tvrdo nacionalističko jezgro u uverenju da su svi protiv Republike Srpske. Javlja se strah da će se pojačati napadi na Republiku Srpsku i da će suđenje Mladiću uticati na to da u međunarodnoj zajednici prevlada teza, koju šire neki nacionalistički krugovi u Sarajevu i na drugim mestima, da je Republika Srpska genocidna tvorevina. Zbog toga će Mladić sve više biti slavljen kao heroj, mnogo više od Radovana Karadžića. Uostalom, zapadni deo Republike Srpske je mnogo naklonjeniji Ratku Mladiću nego Radovanu Karadžiću. Mladić je u tom delu Republike Srpske uvek imao oreol vojskovođe i heroja, poistovećivan je sa Nemanjićima i junacima iz Prvog svetskog rata. Zbog toga će građani stalno vršiti pritisak da se njegove ime što više pominje na političkim skupovina, a vlast neće to moći da čini zbog međunarodne zajednice.

Omer Karabeg: Mislite li da je ovo što radi Dodik, ovo žestoko negiranje genocida u Srebrenici, faktički u funkciji odbrane Ratka Mladića?

Žarko Korać: Ja mislim da je Dodik vazda u odbrani samoga sebe i svojih političkih, ekonomskih i materijalnih interesa. Mislim, međutim, da je njegovo negiranje genocida u Srebrenici u funkciji još nečega – destrukcije Bosne i Hercegovine kao države. On želi da poruči Bošnjacima – dobro,vi hoćete da živimo zajedno, ali onda morate odgovoriti na pitanje da li želite da živite zajedno sa ljudima koji negiraju zločin koji vam je učinjen. Negiranjem genocida on želi da podstiče mržnju Bošnjaka da bi onda rekao “Aha, vi mrzite nas Srbe, znači Bosna i Hercegovina je kao državni projekt propala“. On igra jednu dugoročnu igru veoma podstaknut iz Beograda. To je, po meni, jedna neispričana priča i meni bi bilo vrlo teško da poverujem da Dobrica Ćosić, koji je stajao bukvalno iza svakog srpskog projekta u poslednjih 40 godina, ne stoji i iza toga. Pohvale Dodika od strane Dobrice Ćosića su nedvosmislene i jasne, one pokazuju da je on njihov šampion, tako da Tadić mora da pazi kako da razgovara s Dodikom, jer on očigledno ima podršku nacionalističke inteligencije koja je, inače, vrlo moćna u Srbiji.

Omer Karabeg: Gospodine Šijakoviću, zašto, po vama, Dodik tako žestoko negira genocid u Srebrenici koji je međunarodno potvrđena činjenica?

Ivan Šijaković:Tu je reč o nekoliko stvari. Jedna je da gospodin Dodik negiranjem tih činjenica pokušava da stvori alibi za Republiku Srpsku, jer je teza da je ona genocidna tvorevina vrlo opasna. On, znači, brani Republiku Srpsku kao njen predsednik. Drugo, gospodin Dodik, koji u suštini nije nacionalista, da bi zaokružio svoj politički profil, svom socijaldemokatskom imidžu dodao je nacionalistički, odnosno srbovanje, kako bi se to u žargonu reklo. Jedino tako je mogao pobediti Srpsku demokratsku stranku i opstati na političkoj sceni u Republici Srpskoj. I treće, on misli da će što više vreme prolazi, a od zločina u Srebrenici je prošlo deset i više godina, te prve činjenice i prve konstatacije polako padati u zaborav i da će doći vreme da se iznesu neke nove činjenice. Videli ste šta je bilo sa Jasenovcem – od onih cifara koje su išle do milion i preko milion žrtava, na kraju se došlo do toga da je Tuđmanova vlast u Hrvatskoj tvrdila da je tu reč o svega nekoliko desetina hiljada. Genocid je težak teret sa kojim nije lako živeti i onda, naravno, pokušavate da to olabavite i da ujedno dobijete pozitivne poene među građanima.

Žarko Korać: Tačno je da Dodik čeka da prođe vreme, da na Srebrenicu padne prašina, ali bojim da do toga neće doći iz nekoliko razloga. Prvo, mi živimo u veku medija, elektronskih medija. Kad se Jasenovac događao tamo nije bilo telelevizijskih kamera, a u Srebrenici je bilo mnogo novinara i televizijskih ekipa, ima obilje filmskog materijala, a postoje i svedoci. Drugo, istraživanje onoga što se desilo u Srebrenici rade stranci, što nije bio slučaj sa Jasenovcem. Treće, Srebrenica se desila na tlu Evrope, holandski bataljon je tu bio, neke evropske zemlje se u najamnju ruku osećaju suodgovornim što taj zločin nisu sprečile, što NATO nije tada reagovao. Dakle, puno elemenata govori o tome da ta stvar neće ići tako kako neki zamišljaju, bar za sledećih 20, 30, 40 godina.

Omer Karabeg: Može li se desiti da Milorad Dodik, s obzirom na to koliku podršku ima u krugovima oko Dobrice Ćosića, u jednom trenutku zaigra na kartu srpskog vožda?

Žarko Korać: Ja ne mislim da je to verovatno iz sasvim banalnog razloga, što ovde u Srbiji ima previše političara – kako se to cinično kaže “mala bara, mnogo krokodila“ – koji bi njega doživeli samo kao konkurenciju. On bi s njima morao da se bori za vlast i za deo biračkog tela. Inače, lideri Srbije u poslednjih 100 godina u principu su bili iz Srbije. Političari sa strane uglavnom nisu imali neki veliki uspeh. Ja mislim da je Dodik toga svestan i da se drži onoga što je svojevremeno rekao Cezar “bolje prvi u Galiji nego drugi u Rimu“, mada se toga do kraja nije držao, pa je krenuo na Rim. Dodik svakako deluje kao veoma ambiciozan čovek, ali mislim da bi dobro razmislio pre nego što bi se rešio da dođe u Beograd i uđe u rat sa Nikolićem, Tadićem i ostalim. Mislim da ne bi imao prevelike šanse u tom ratu.

Ivan Šijaković: Ja mislim da Dodik nema takve ambicije. On je više političar lokalnog karaktera i profila. On ima jednu drugu vrstu ambicije – da bude prijatelj sa mnogima iz Beograda i da ostavi traga u mozaiku srpskih vođa i lidera. Njemu je, međutim, najvažnija Republika Srpska, on želi da tu ostavi svoj pečat, da ga njeni građani hvale i pamte.

Omer Karabeg: I na kraju, mislite li da će sva ova događanja oko Mladića ipak uzdrmati prijateljstvo i bliske odnose između Dodika i Tadića?

Žarko Korać: Oni su često sasvim drugačiji nego što ih javnost vidi. Kakvi god oni bili, jedna je stvar sigurna – oni će i dalje u izvesnoj meri zavisiti jedan od drugog, bez obzira na situacije, kao što je ova oko Mladića, kada se pojave neke razlike. Po mom mišljenju, Tadiću bi ta bliskost postala opasna jedino ako bi se desilo da Dodik povuče neke poteze, koji bi ga doveli u oštar sukob sa međunarodnom zajednicom. S idejom o referendumu bio je vrlo blizu toga. Onda bi se Tadić mogao naći u vrlo nezgodnoj situaciji ako mu se stranci obrate i kažu mu: “Pošto je to tvoj prijatelj i vas dvojica se lepo slažete, sada ga ti lepo ubedi da od toga odustane“. To je za Tadića, po meni, glavna opasnost. A za Dodika je problem kako da bude dobar sa političarima iz Srbije, ali da se ne uvuče u njihove unutrašnje bitke. To nije lako, jer on je dolazio na izborne skupštine i Tadićeve Demokratske stranke i Koštuničine Demokratske stranke Srbije, pretpostavljam da će doći i Tomislavu Nikoliću.

Ivan Šijaković: Mislim da će sve ovo što se dešavalo oko Mladića u izvesnom smislu uzdrmati njihove odnose i da će i jedan i drugi ispoljiti neku vrstu distance u međusobnim odnosima. Teško će gospodin Dodik moći da sedi zajedno sa Tadićem na svim tim priredbama i utakmicama i s njim srdačno komunicira, ako su građani Republike Srpske toliko kritika uputili predsedniku Srbije koje su ponekad delovale i kao govor mržnje. Moraće da ima određenu rezervu. Isto tako mislim da i gospodin Tadić neće moći da se i dalje približava gospodinu Dodiku, jer će biti pod prismotrom Evropske unije i drugih iz međunarodne zajednice. Ja mislim da su odnosi ta dva čoveka školski primer ritulanog prijateljstva, da je njihovo prijateljstvo vrlo varljivo, pa pretpostavljam da će u narednom periodu doći do izvesnog zahlađenja.

Brak iz računa

Žarko Korać: Za Dodika će nastupiti delikatan trenutak kada Nikolićeva i Tadićeva stranka, dve najveće političke partije u Srbiji, uđu u izbornu kampanju. E, onda za njega nastaje problem kako da ne ostavi utisak da se opredelio za jednu stranu. On će pokušati da ostane neutralan, ali to neće biti lako, jer se može desiti da Tadić od njega zatraži da mu vrati uslugu, pošto su i on i Jeremić išli na njegove predizborne skupove, pa će biti zanimljivo videti da li će Dodik sedeti na završnim konvencijama Demokratske stranke. Obojica, dakle imaju svoje probleme ali, bez obzira na sve, to je, ponavljam, brak iz računa koji će još potrajati.