Otac Jelisej, iguman manastira Nimnik: Uzalud bi bila naša vera da nije vaskrsenja

Takođe, Jelisej je i sam živopisna ličnost – čak je dvanaesti iz svoje familije koji se zamonašio, a u svojim četrdesetim godinama i dalje gaji ljubav prema konjima, jahanju, ali i ekstremnim sportovima.

U razgovoru za Danas pričali smo o njegovom monaškom životu i značaju najvećeg hrišćanskog praznika.

– Moja želja za monaštvom se javila još u ranom detinjstvu. To je bilo u osnovnoj školi, kada sam prvi put posetio manastir Žiču i Božijom voljom tamo upoznao sada blaženopočivšeg episkopa žičkog, gospodina Stefana. To je na mene ostavilo jak i snažan utisak. Već tada sam znao da je moj životni put, put monaštva – priseća se Jelisej.

Kasnije, upoznajući se bolje sa episkopom, za njega više dileme nije bilo.

– Čekao sam da završim srednju školu i studije, da bih mogao otići u manastir. U 28. godini sam otišao u manastir Svete trojice podno Ovčara. Roditelji su bili protiv toga, šest godina nismo imali nikakav kontakt. Kada se moja majka razbolela i dobila tumor na mozgu, ostvarili smo kontakt i pomirili se. Nismo više nikada o tome pričali – priča Jelisej.

Iguman Varnava iz Svete trojice je za njega bio živi svetac, pravi predstavnik monaštva.

– U tom lepom monaškom gnezdu bio sam ušuškan 12 godina. Potrebom Crkve i mojom željom, napustio sam Žičku eparhiju. Kod vladike Ignjatija tražio sam prijem u Braničevsku eparhiju. NJega gledam kao na svog oca. Posle nekoliko meseci dobio sam na upravu manastir Nimnik, koji tada nije bio baš u nekom zavidnom stanju. Evo, pet i po godina se trudimo da ga obnovimo, i u njemu je polako zaživeo pravi monaški život – kaže iguman Nimnika.

U prvo vreme Jelisej je bio sam u manastiru, a kasnije je došla mati Stefanida, koju je poznavao godinama. Bila je kod njegovog dede u manastiru Reževići na crnogorskom primorju. Deda mu je takođe bio iguman.

– Ja sam dvanaesti iz moje porodice koji je otišao u manastir. To nam je kao neka porodična tradicija. Moram da napomenem da se u manastir ne dolazi zato što nemate izbora u životu. Manastir nije dom za nezbrinutu decu. Da bi se u njega došlo, mora da se oseti ljubav prema Bogu i Božiji poziv. To je jedini način da se istinski dođe u manastir i u njemu ostane – ukazuje Jelisej.

Za kratko vreme u Nimniku se skupilo puno bratije.

– Sada nas ima preko 20 monaha, pet monahinja i nekoliko iskušenika. Pokrenuli smo i ekonomiju. Na raspolaganju imamo 30 hektara zemlje, što naše što pod kiriju. Imamo farmu od 50 ovaca i 30 koza, i puno drugih životinja. Košnice i pčele takođe donose veliki prihod manastiru – priča naš sagovornik.

On se razume se mnoge zanate. Manastir je, kaže, u najvećoj meri obnovljen isključivo rukama bratije. Osim ljubavi prema zanatima i životinjama, iguman voli i sport, i to onaj ekstremniji.

– Bavim se i jahanjem. LJubav prema konjima i jahanju datira još iz detinjstva, i to sam preneo u manastir. Imao sam i dosta hobija koji su bili puni adrenalina, pa sam i u manastiru poželeo da letim paraglajderom, da skijam na vodi. Ti malo ekstremniji sportovi su i dalje moja velika ljubav – kaže Jelisej.

Ipak, za hobije nema toliko vremena jer su sa izgradnjom manastira počeli i ljudi da dolaze u velikom broju.

– Blizu nas je manastir Tumane. To je velika svetinja. Dolazeći kod njih, ljudi svrate i kod nas. Ima i dosta turista jer je blizu Srebrno jezero, Veliko Gradište, Dinav, Đerdapka klisura i druge prelepe destinacije. Ali, ima puno verujućih ljudi koji dolaze iz svih krajeva SFRJ. Ovaj kraj je i gastarbajterski, pa nam posebno o velikim praznicima svraćaju oni koji tada dođu iz inostranstva da bi u svom domu proslavili praznike, poput Vaskrsa – priča naš sagovornik.

Naglašava da Vaskrs nije samo praznik nad praznicima, već radost koja ispunjava iznutra.

– On je božanska energija koja ulazi u vas. Vaskrs je praznik koji svim ostalim praznicima daje legitimitet. Jer, da nije vaskresenja Hristovog, uzalud bi bila vera naša – zaključuje otac Jelisej.

Tehnologija nam nije neprijatelj

Internet i komunikacija sa spoljnim svetom nisu zaobišli monaštvo Nimnika, i ne treba, podvlači Jelisej.

– Ne treba da bežimo od vremena i sveta, već treba da smo tu prisutni kroz molitvu, i da se uklapamo u vreme u koje živimo. A ne živimo u 13 veku. Tehnologija nam nije neprijatelj – ističe Jelisej.

Molbe za molitvu i preko telefona

Monaški dan započinje molitvom u keliji. Posle toga ide zajednička molitva u Crkvi, zatim doručak – trpeza ljubavi, i poslušanje. Dolazi nam i puno gostiju, koje treba dočekati. Onda ručak, odmor, ponovo poslušanje i večernja molitva. Zatim trpeza ljubavi – večera. Ja puno vremena provodim i na telefonu odgovarajući ljudima na pozive i pitanja. Ima dosta i molbi za molitvu i pominjanje njihovih imena u molitvama za zdravlje – priča otac Jelisej.