Uzbunjivač: Postavljanje pojedinačnih prečišćivača vazduha isto je kao kada bi se cediljkom za čaj prečišćavao Dunav

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ekološki zahtevi zvuče vrlo suvislo i primamljivo, i lako se koriste u komunikaciji sa ljudima jer imaju dejstvo dostojno religijskog. Ono što ekolozi nikada ne vole da pričaju, pa zbog toga čak i nemački Ministar finansija poruči Zelenima da njihova agenda nema uporište u državnom budžetu, jesu jasne poruke o prihodima i rashodima, o efektima potrošnje i uštede, ili uopšte o finansijskim mogućnostima da se takvi projekti i sprovedu. Ne mora se biti vrli ekološki aktivista da bi se znalo koji su problemi Beograda po pitanju zagadjenja. Ali, rešenja se daju olako, bez ikakvih analiza, i u formi već rečenih religijskih poruka, da ne kažem zaveta tipa: „ko ne posti za Božić, taj će ići u pakao“, pa ti sada nemoj da postiš kad znaš da Bog sve vidi. Beogradskih 300 hiljada domačinstava koja bi trebalo prevesti sa fosilnih na obnovljive, ili bar ekološke izvore energija za grejanje mogu ovaj grad koštati i do 10 mlrd/€, jer takav projekat uključuje izgradnju infrastrukture i postavljanje odgovarajućih instalacija, rušenje i proširenje, a zatim i izgradnju svih puteva i ulica kojima će te instalacije proći, a da ne govorimo o bar milijardu eura koliko će koštati te gradjane ugradnja kućnih instalacija namenjenih daljinskom sistemu grejanja. Slična situacija je i sa saobraćajem jer prilično naivno zvuči plan ekologa da će se saobraćaj rasteretiti uvodjenjem dodatnih žutih traka, kao i to da će samo ekološki autobusi napraviti drastičnu razliku u zagadjenosti. U tom pravcu, nije loše ni znati da jedan ekobus košta skoro duplo više od „običnog“, i da njihova trenutna tehnologija nije baš sjajno rešenje za brdovite gradove kakav je Beograd jer to podrazumeva mnogo učestalije stanice sa punjačima. Znajući sve to, bilo bi dobro napraviti analizu troškova ekološkog autobuskog prevoza u Beogradu u odnosu na sadašnje troškove „fosilnog“ prevoza, dodati na to neophodne investicije, servis i održavanje, pa izaći pred gradjane i reći im kako će se, i odakle obezbediti taj novac. Ekolozi bi trebalo da upoznaju gradjane sa činjenicom da su takvi projekti užasno skupi, da se njihova finansijska isplativost meri decenijama, a ne godinama, kao i da takva rešenja imaju svoje mane kao što su problemi sa reciklažom solarnih panela jer nama poznata tehnologija još uvek nije pronašla način kako se oni bezbedno „uništavaju“ nakon isteka radnog veka od 20 godina. Da li to znači da ćemo za 20 godina zatrpati planetu kancerogenim panelima kako bismo sada sproveli agendu „blokovske“ ekologije? Ili ćemo svakom gradjaninu naložiti da potroši 10 hiljada eura na energetsku efikasnost njegove stambene jedinice, i još 40 hiljada eura za kupovinu električnog automobila? Hoćemo li za to vreme ukinuti sve prihode od rudarstva i industrije, i da li ćemo zatvoriti termo elektrane i ostati bez tog energetskog resursa. Napokon, nije ni to „kraj sveta“, ali bi trebalo ljudima jasno reći šta sve nosi „zelena agenda“, koje su njene prednosti i mane, kako ćemo, a ne šta, mi sprovesti u narednim godinama, i da li smo mi u prilici da sve to i platimo. Tek kada sve to „stavimo na papir“, tek onda ima smisla povesti javnu debatu o budućoj razvojnoj strategiji, izbegavajući da je koristimo u dnevno političke svrhe kako bi od nje napravili novo „Kosovo“ jer ćemo, po istom modelu, ostati i bez zelene agende, i bez energetske evolucije.

2. „…Da bi se neko rangirao i ocenio kvalitet vazduha, potrebno je duže vreme, recimo jedna godina“…“

   Jednostavno uzmete svakodnevno spisak najzagadjenijih gradova i tako cele godine i dobicete rezultat na godisnjem nivou. Da upotrebim logiku sagovornika, ne mozete imati rezultat na nivou godine ako ne merite svaki dan.