Uzbunjivači ponekad ucenjivači

– Postupak je pokrenut zbog težih povreda radnih dužnosti koje nisu ni u kakvoj vezi sa slučajem njegove prijave za moju navodnu korupciju. Disciplinski postupak se vodi zbog zloupotrebe ovlašćenja u vezi sa raspolaganjem finansijskim sredstvima i zloupotrebom prava iz radnog odnosa, kao i zbog nedoličnog i nasilničkog ponašanja prema drugim zaposlenim u službi – kaže za Danas Nevena Petrušić.

Ona dodaje da je njen saradnik dao pisani otkaz 30. novembra 2012. godine, sa otkaznim rokom do 31. januara 2013, koji je ona prihvatila. Prema njenim rečima, korupcije u službi poverenice nije bilo, a razlozi zbog kojih je prijavio bivši saradnik su „lične prirode“.

– O svemu ovome se vodi istraga, i u ovom trenutku ne bih iznosila nikakve detalje. Nije mi poznato kada je zatražio status uzbunjivača, ali je dopis Agencije za borbu protiv korupcije da mu je taj status priznat, dostavljen Povereniku za zaštitu ravnopravnosti 15. januara 2013. U vezi sa konkretnim optužbama, želim da istaknem jednu važnu stvar: protiv mene je pokrenuta medijska hajka koja traje već nedeljama, kojom se pokušava u javnosti stvoriti utisak da nezakonito radim, pre nego što su se o bilo čemu izjasnili i oglasili nadležni državni organi. Očigledno nije ni bio cilj da se ispita zakonitost mog rada, nego da se zloupotrebom ovog i drugih nezavisnih organa i upotrebom tabloida, ostvari lični interes, i da se uruši ugled i kredibilitet ove institucije i moj lično – ističe Petrušićeva, dodajući da veruje u vladavinu prava „za koju sam se i do sada borila i neću pristati ni na čije pretnje i ucene“.

Vladimir Radomirović, glavni i odgovorni urednik antikorupcijskog portala Pištaljka, kaže za Danas da nije bitan motiv uzbunjivača da prijavi korupciju, ukoliko se ona dokaže.

– Mislim da je poverenica Petrušić javnosti ostala dužna punu informaciju o ovom slučaju. Ona je u saopštenju 27. decembra navela da su „o pretnjama i ucenama obavešteni nadležni državni organi“, ali nije jasno da li je ucenjivanje prijavila pre nego što su navodi o zloupotrebama izašli u javnost. Verujem da je Agencija za borbu protiv korupcije imala dovoljno razloga da tom zaposlenom dodeli status uzbunjivača. Ako je gospođa Petrušić prekršila zakon, njenu krivicu ne umanjuje to što je možda bila žrtva ucene – smatra Radomirović.

Za dve i po godine, koliko Pištaljka postoji, portalu je stiglo više od dve hiljade prijava protiv korupcije. Dnevni i nedeljni proseci zavise od posećenosti samog portala, koja raste kada se objavi neka priča interesantna za javnost. U poslednje vreme Pištaljka dnevno dobija najmanje pet prijava.

– Kad dobijemo prijavu, ako postoji dovoljno elemenata za dalje novinarsko istraživanje, tražimo informacije od nadležnih državnih organa, proveravamo te informacije sa sagovornicima i na kraju objavljujemo članke sa kompletnom dokumentacijom. Da bismo što brže istražili prijave, od građana tražimo da nam preko sajta Pištaljka šalju dokumentaciju koju imaju, a koja potvrđuje njihove sumnje. Svima koji šalju prijave garantujemo anonimnost. Motivi uzbunjivača nam nisu bitni ako oni dostave dokaze da je neko prekršio zakon. Takva je praksa i u Sjedinjenim Američkim Državama, koje su još pre 150 godina, u vreme Građanskog rata, omogućile građanima da prijave i da čak i sami istraže korupciju. Motiv nije bitan ako njegova prijava dovede do kažnjavanja odgovornih za kršenje zakona – navodi Radomirović.

On dodaje da je neophodno hitno donošenje Zakona o zaštiti uzbunjivača kako bi građani, a pre svega zaposleni u organima javne vlasti, javnim i privatnim preduzećima, mogli bezbedno da prijave ne samo korupciju već i ugrožavanje bezbednosti građana ili opasnost po životnu sredinu.

– Istraživanja obavljena na globalnom nivou pokazuju da uzbunjivači mogu da otkriju više od 60 odsto svih prevara, ali da te prevare vlastima želi da prijavi manje od 10 odsto zaposlenih. To je zbog straha od odmazde, ali i zbog uverenja da državni organi neće uraditi ništa da se ta prijava istraži. Ministar pravde Nikola Selaković obećao je da ćemo do sredine godine imati predlog zakona o zaštiti uzbunjivača i da će u pisanju tog zakona učestvovati uzbunjivači koji svojim iskustvom mogu da daju ključni doprinos. Selaković je u decembru primio delegaciju Pištaljke i uzbunjivača u kojoj su bili Bojana Bokorov, Goran Milošević, Borko Josifovski i Biljana Mraović, što je prvi put da je sa uzbunjivačima razgovarao jedan visoki državni funkcioner. To je ohrabrenje i ovim ljudima koji su zbog prijavljivanja korupcije ostali bez posla ili trpe maltretiranje na radnom mestu, ali i ohrabrenje za buduće uzbunjivače – kaže Radomirović, dodajući da bi u sklopu zakona odmazda prema uzbunjivaču trebalo da bude određena kao krivično delo, „a treba ozbiljno razmisliti i o nagrađivanju uzbunjivača jer je taj model dao odlične rezultate u SAD“.

Koliko smo kao društvo ogrezli u korupciji, a kao pojedinci zastrašeni da je prijavimo, najbolje ilustruje primer jednog gradonačelnika s juga Srbije, koji nije smeo javno da prijavi podređenog zbog koalicionog sporazuma.

Naime, osim Pištaljke, korupcija se, uz zagarantovanu anonimnost, može prijaviti i na portalu Perun, koji su pokrenule Južne vesti.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik Južnih vesti, kaže za Danas da je u Srbiji trenutno nemoguće sa pravne strane zaštiti građane koji ukazuju na korupciju, te je onima koji je prijavljuju portalu Perun anonimnost zagarantovana, uključujući i pomenutog gradonačelnika.

– Aktuelni Zakon o elektronskim komunikacijama omogućava državi, odnosno službama bezbednosti uvid u sve naše imejl i SMS poruke, telefonske razgovore i ostale elektronske komunikacije i to bez ikakve dozvole suda, odnosno civilne kontrole. U takvoj situaciji dovoljno je da postoji sumnja da neko može otkriti identitet građana koji su novinarima prijavili nezakonite radnje, da se u javnosti pojavi strah – od otkaza, šikaniranja, pa i nečeg goreg. Osim toga, ako bi neko ko je nama „odao“ podatke trpeo zbog toga posledice, a mi smo nemoćni da mu pomognemo, to bi bila katastrofalna poruka ostalima koji bi hteli da javno govore o korupciji. Zbog toga smo tražili način da identitet građana zaštitimo na „tehničkom nivou“ – ukazuje Blagojević.

Posećenost i broj prijava Perunu slični su kao i kod Pištaljke – dve do tri nedeljno, a kada se objavi priča o nekoj „osetljivoj temi“, bude i po pet-šest dnevno.

– Svaka dojava je samo povod za istraživanje, nikako „dokaz“. Prvi korak nakon prijave jeste potvrda autentičnosti informacije ili dokumenta. Najčešće šaljemo zahtev za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i tražimo da nam dostave dokument. Druga opcija je da zovemo javne funkcionere i tražimo komentar, odnosno usmenu potvrdu. Meni kao novinaru nije bitan motiv onog ko prijavljuje korupciju. Ako je bilo zloupotrebe, pisaćemo o tome i tražiti krivca. Nedavno je čak i gradonačelnik jednog grada bio „uzbunjivač“ i prijavio nam nelegalne radnje jednog od svojih podređenih, gde on navodno nije mogao da reaguje zbog koalicionog sporazuma – navodi Blagojević.

Reakcije tek od polovine 2012.

Od početka rada Pištaljka insistira na tome da svi nadležni organi – policija, tužilaštvo, Agencija za borbu protiv korupcije, imaju obavezu da reaguju na ono što se na portalu objavi.

– Tek sredinom 2012. Agencija je počela da pokreće postupke na osnovu naših tekstova, što je dovelo do nekoliko istraga protiv funkcionera. Čekamo da vidimo šta će Tužilaštvo uraditi sa prijavama protiv Dragana Šutanovca i Jelene Trivan za neprijavljivanje imovine – ističe Vlada Radomirović. I pored brojnih tekstova o korupciji koje su objavile Južne vesti, reakcije nadležnih dosad nije bilo.

– Ne mislim da je posao novinara da prijavljuje korupciju, nego da o njoj izveštava, a da bi razna državna tela, pa i NVO sektor trebalo da se aktivnije uključe. Ako medij objavi priču o zloupotrebama, po meni bi bilo logično da Tužilaštvo reaguje i eventualno pozove novinara da im dostavi dokumentaciju, ali se to nikada nije desilo, niti znam da su Tužilaštvo ili Agencija za borbu protiv korupcije samoinicijativno pokrenuli istragu – kaže Predrag Blagojević.