Uzdizanje čistog govora vodi u lingvicizam

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pre svega, moram da istaknem da sam oduševljen knjigom Snježane Kordić "Jezik i nacionalizam". Knjiga može da se nađe i preuzme sa interneta u PDF formatu i preporučujem je svakom kog zanima jezička problematika. Iako se u knjizi govori o hrvatskom jeziku i nacionalizmu, sve je u punoj meri primenljivo i za Srbiju. I sasvim je razumljivo što i srpski i hrvatski šovinisti – pardon, htedoh reći lingvisti – ovu knjigu prećutkuju ili je, kada baš moraju da je pomenu, omalovažavaju i negiraju. Najkraće rečeno, u knjizi se tvrdi da su srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jedan te isti, policentrični jezik, te da su priče o krađi jezika jednih od drugih naroda najobičnija glupost koja je produkt nacionalizma, šovinizma i neznanja.
   Postoji, međutim, u ovde prepričanoj debati i jedna stvar koja me zbunjuje, a to je termin "lingvicizam", naveden i u naslovu teksta. Citiraću sledeću rečenicu: "Negativno ocenjivanje ljudi na osnovu njihovog govora, što se naziva relativno novim terminom lingvicizam, Bugarski objašnjava kao „posledicu uzdizanja lepog, čistog, standardnog jezika“, budući da se time degradiraju dijalekti i njegovi govornici." Nejasno mi je: pa zar ne treba da postoji "lep, čist, standardni jezik"? Zar i u jeziku, kao uostalom i u mnogim drugim ljudskim delatnostima ili u ponašanju ne treba da postoji standard, nešto prema čemu svi treba da težimo, nešto što je norma? Zar nije bezbroj puta isticano da jezik lepe književnosti, recimo Andrićev, Danojlićev i drugih naših pisaca, treba da bude uzor za sve ljude koji pišu i govore našim jezikom? Zar standardni jezik, a naročito književni, nije ideal kome svi treba da težimo? Da li u ime demokratičnosti ili čega već treba da izjednačimo dijalekte i stanard? Čini mi se da je to pogrešan put.

2. Siniša, Upravo je to poenta izlaganja profesora Bugarskog. Prvo, ništa ne moramo svi – ako neko želi da teži ružnom jeziku, to je njegovo pravo, i sam će snositi posledice time što neće postići u najboljoj meri ciljeve za koje je koristio jezik – ne moramo ga dodatno osuđivati društvenim pritiskom. Drugo, pojam lepog u jeziku je relativan, stvar je ne samo ukusa, nego i registra, odnosno domena upotrebe jezika: ono što je lepo u književnosti, nije lepo i još manje je funkcionalno u komunikaciji SMS porukama, na pijaci ili u hip-hop muzici. Zapravo se u svakom od ovih domena uspostavlja različit standard, a samo jedan od njih je predmet eksplicitnog normiranja u gramatikama i pravopisima. Pojam čistog jezika već je lingvistički apsurdan, a ideološki direktno vezan za šovinizam i rasizam: jezici su u neprestanoj interakciji, neprestano uzimaju jedni od drugih i daju jedni drugima, i svaka ideja o čistoti jezika direktno je protivna njegovoj prirodi i neizvodiva u praksi,a ujedno uvodi ideju da postoje i čisti govornici i dijalekti. Najzad, naravno da treba da izjednačimo dijalekte i standard u vrednosnom smislu. To ne znači da ćemo početi da koristimo dijalekte tamo gde smo dosad koristili standard: standard je po sebi neophodan, i sam se uspostavlja u svim onim situacijama u kojima ga treba koristiti – onaj ko upotrebi dijalekat tamo gde se inače koristi standard direktno je kažnjen u samoj upotrebi jezika nepotpunim razumevanjem i statusom neprilagođenog. Nije potrebno dodato ga kažnjavati eksplicitnim stigmatizovanjem u društvu. Standard je dobar, potreban, ali nije svetinja, ne treba da bude predmet kulta. Dijalekti su dobri, potrebni, i nisu nepoželjni ili manje vredni – niti od standarda, niti jedni od drugih.