Foto: Tijana Jevtić, Pohvala - kategorija Pećine i ljudiProsečni posmatrač rekao bi da je Užičanka Tijana Jevtić grafički dizajner, fotograf ili ilustrator. Ona, ipak, ne bi svoje biće svodila na ulogu u društvu „kao u mravljoj koloniji“, jer njen životni poziv je, kako kaže, “zov divljine”
U svemu što Tijana radi, samo je jedna konstanta, a to je priroda ili preciznije – divljina, a sve čime se bavila bilo je isprobavanje alata koji će je njoj najbliže dovesti.
“Foto-aparat se pokazao kao gotovo savršen saputnik, naravno uz GPS. Ljudi misle: “Šta joj je, što ide sama, a ja zapravo samo napuštam ljude kad idem u posetu svojima. Tako je najlepše. Ne moram da razmišljam šta će ljudi reći kad, na primer, klikćem sa slepim miševima ili sedim usred potoka u ribarskim čizmama, dok mi vidra prilazi da me onjuši”.
Prilično je sigurno da se ni slepi miševi i vidre ne raduju previše ljudskom društvu, veštačkoj rasveti i marketinškom obasjavanju njihovih staništa. Tijana ide još dalje od toga, pa kaže da život počinje tamo gde prestaju – ljudi.
“ Ljudi imaju jednu zgodnu osobinu – kreću se u formi krda i okupljaju nalik stadu. Tako zauzimaju vrlo mali prostor. Dobar primer za to je Zlatibor – svi su se ustremili na centar, a planinski masiv proteže se unedogled. Osim toga, ceo masiv Zvijezde, Tare, Mokre Gore, Šargana, pa preko Zlatibora do Mučnja, dovoljno je “istražno polje” za ceo životni vek. Imam nekoliko omiljenih vodopada i vidikovaca, na koja krećem bez ikakvog očekivanja i svaki put ostanem potpuno uzdrmana. Sela zapadne Srbije su, takođe, blagotvorna.“
Šta ljudsko prisustvo radi nedirnutoj prirodi, najočiglednije je na primeru pećina, objašnjava Tijana, koja je nedavno na konkursu “Podzemni svet u fokusu” Nacionalne asocijacije speleoloških objekata Srbije, svojim fotografijama pećina zapadne Srbije osvojila jedno prvo, jedno drugo mesto i dve pohvale.
Poznata je i po tome što radoznalcima nikada ne otkriva tačne lokacije na kojima su fotografije nastale.
„Imaju ljudi nezgodan običaj. Tamo gde im se nešto dopadne, momentalno krenu da menjaju opis tog mesta, ubacuju “sadržaje” preslikane iz gradova, privlače mase i zaista ne želim da im „ponišanim“ na mesto iskonske lepote, jer bih tu za nekoliko godina zatekla platforme, redove za selfije, katanac, gomilu đubreta i vozila, umesto nekog drugog živog bića. Ne mogu takav teret da nosim na savesti. To bi bilo kao kad je Kolumbo otkrio Ameriku i onda došli ovi civilizovani i sve istrebili. Pojam nacionalnog parka i zaštićenog područja je uveo jedan američki prirodnjak John Muir, u doba Ruzvelta, kad je video da se bar neki delovi moraju zaštiti od ljudi“, objašnjava ona.
Dok u tajnosti čuva netaknutu prirodu, istovremeno na lokacije koje su ljudi uzurpirali upire prstom.
“To mora da se zna. Recimo, napravila sam planinarsku stazu kojom bi se moglo, laganom šetnjom, obići zlatiborske hidroelektrane na Crnom Rzavu, uz ostale prirodne lepote Semegnjeva. Selfi uz cevi, zašto se nikome ne dopada ta ideja? Ne volim da pritiskam ljude pričama o ekološkim problemima, ali ovo je valjda jedini način mog uticaja, koji ne može da zamori. Jedan sekund za jednu sliku. Ne uzimam ti previše od života, a ti vidi šta ćeš i kako ćeš dalje“, kaže Tijana, kojoj se nikako ne dopada da bude predstavljena kao ekološki aktivista.
Ona je, kaže – prirodnjak.
“Aktivizam je ozbiljna stvar, zahteva mnogo vremena i energije, a kako čovek dublje ulazi u taj vrtlog, sve više biva odvučen od prirode, a ka ljudima. Mora se boriti, ali mora se i živeti. Zato moram da zadržim ulogu onoga ko najbolje radi na terenu i na osnovu onoga što vidim svojim očima. Aktivista sam samo povremeno, prirodnjak ceo život. Svoju ulogu posmatram kao ulogu kreje u šumi, koja druge životinje upozorava na opasnost. Posmatra, čuva, prepoznaje kada treba da zakrešti. Ali, ipak niko neće reći da je kreja “uzbunjivač”, nego ptica koja upozorava da bi živela, a ne živi da bi uzbunjivala”, objašnjava naša sagovornica.
Ona upozorava da se „bagatelno“ odnosimo prema prirodi i da je jedna od najopasnijih reči danas “obnovljivost”.
“To je ta ubeđenost običnog čoveka da će se šuma obnoviti makar je posekli celu i zabetonirali. Tome valjda doprinose one lude travke koje probijaju iz asfalta? Vide to i pomisle: “Ah, pa život je jak!” Nije, postoji granica preko koje nema povratka. Nisu prirodni resursi jedne zemlje njena moneta, nego lična karta zemlje. Ipak, strategija Srbije je usmerena na monetizaciju prirode. Masovni turizam, nekontrolisana eksploatacija ruda, uništavanje rečnih tokova. Problem je što ljudi ne primećuju postepeno zamiranje divljeg života. Ne vide ribu u vodi ni kad je tu, pa kako da primete kad je više nema? Mnogima je to samo neka voda koja teče. A, da li je ta voda živa ili mrtva? Nebitno, danas smo došli da roštiljamo i ko zna kada opet”, navodi Tijana.
Za aktuelne ekološke proteste u Srbiji kaže da su dobri onoliko koliko su dobri protestni zahtevi i nada se da su tek počeli.
“Protest je kao živo biće. Menja se vremenom, neki umiru, neki se otmu kontroli, neki se pogube, dezintegrišu, nadam se da će ovi biti pametni i da će uspeti da saseku problem u korenu. Rio Tinto je samo jedna, mada sigurno najtrulija i preteća po opstanak, račva na grani, koja nosi i ostale litijumske lokacije u Srbiji. Ta se grana, direktno nastavlja na jako stablo sadašnjeg Zakona o rudarstvu. Celo to stablo se mora saseći i posaditi novo“, ističe ona.
Kako nastavlja, možda je preambiciozno, ali jedino tako nećemo imati ponovljenu priču o malim hidroelektranama:
„Tu je bilo mnogo protesta, samo da bismo se vratili na stanje od pre 2012. godine, kada je već postojala zabrana izgradnja MHE u zaštićenim područjima, kao i određen broj lokalnih moratorijuma na izgradnju, većinom do donošenja novih prostornih planova. Problem je i dalje tu, a ljudi nemaju beskonačnu energiju i vreme za dugogodišnje bavljenje zlom. Tako da, ako snaga klade valja, morao bi neki um da caruje.“
Ova Užičanka prirodnjak, ipak, ponekad izgleda kao da ima beskonačnu snagu, koju je upotrebila i za prikupljanje važnih dokumenata o Rio Tintu, kako bi onima koji snage i vremena nemaju olakšala da dođu do istinitih informacija.
“Tu je kvaka, jer do srži je jako teško doći. U ovom slučaju, presudno je to što je Rio Tinto ušao u zakonsku proceduru u Srbiji. To je algoritam gde lokacijski uslovi vode do građevinske dozvole i dalje. Dok toga nema, sve je još “može, a ne mora da znači”. Sad je situacija ozbiljna i kao takva se mora predstaviti svuda. Mi smo mali miševi koji napadaju slona, nismo pojedinačno sposobni ni da ga sagledamo, ali tražimo ranjive tačke. Bitno je da nas je što više, pa će možda iz tog haotičnog stanja, doći i do rešenja.“
Tijana ne protestuje subotom, već svaki dan, ali to radi “malo drugačije”.
„Moj protest je moja slika, tekst, način života. Kakva god da su vremena. Meni moj protest uspeva. Bilo da slika prikazuje lepotu ili ružnoću, neki ljudi vide i osete. Neki se cimnu. Nekima ništa jasno nije. Jasno je onoj u čije ime to radim. Prirodi.“
Broj ljudi koji posećuje pećinu obrnuto je proporcionalan broju slepih miševa u njoj
“Potpećka i Stopića pećina jesu divne, ali tamo nema stanovnika, samo gostiju. Neverovatan je prizor porodiljske kolonije slepih miševa od nekoliko stotina jedinki gde se više vrsta gnezdi, jedna do druge. Njima su potrebni mrak i tišina, samo njihova pećina, a ne masovni turizam. Uostalom, čak i da slepi miševi nemaju problem sa ljudima, ljudi bi imali problem, bar sa neverovatno jakim mirisom koji ispunjava odaju. I šta onda: kačiti mirišljave jelkice? Jedna jelkica, jedan slepi miš? Meni je taj njihov miris bio drago iskustvo. Iako štipa za oči.”
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
