50 evra za lažnu potvrdu da dete ima kontraindikaciju na vakcinu: Zoran Radovanović o imunizaciji u Srbiji

Između te dve strane je dugogodišnje tumačenje realnosti vakcinisanja dece u Srbiji, poneko izbijanje epidemije, na primer, morbila 2017/2018, kada je obolelo oko 6.000 građana i 15 umrlo, traženje krivaca, uglavnom antivakcinaša, i, dakako, aktuelni podaci, posebno svake godine tokom Nedelje imunizacije u evropskom regionu, koja je počela u ponedeljak.

Vakcina je, kažu najrelevantniji planetarni podaci, najveće dostignuće u medicini jer štiti od bolesti.

Pa tako, podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ govore da je „u 2023. godini postignut veći obuhvat redovnom vakcinacijom i revakcinacijom nego u 2022. godini, ali je manji broj onih koji su primili treću dozu vakcine protiv tetanusa“.

Vakcina štiti od bolesti, ali je neko i neće

„Veliki kašalj endemski se održava u mnogim zemljama Evrope sa epidemijskim talasima na svakih tri do pet godina. Porast broja obolelih u prethodnim godinama dovodi se u vezu sa padom imuniteta vakcinisanih i smanjenjem obuhvata vakcinisanja tokom pandemije korona virusa“, navela Verica Jovanović, direktorka Batuta i dodala da je MMR vakcinu dobilo je 84,5 odsto dece u drugoj godini života, što je nešto više nego u 2022. godini, a pre upisa u prvi razred osnovne škole vakcinisano ih je 91 odsto, što je 1,5 odsto više nego u 2022. godini.

Ti friški podaci, kao što sami poručuju, manji su od 95 odsto.

Komentarišući da li u Srbiji može da se postigne obuhvat vakcinacijom od 95 odsto, Zoran Radovanović, epidemiolog, kaže:

„Nivo obuhvata od preko 95 odsto je ostvariv cilj, a 100 odsto je nedostižan ideal, pošto uvek postoje deca kojima zdravstveno stanje ne dozvoljava da budu vakcinisana. U usklađenim društvenim sistemima, gde postoji poverenje u vlast i gde se veruje lekarima, dovoljno je da vakcinacija bude preporučena, pa da preko 95 odsto roditelja uredno dovede decu na vakcinaciju. Takva je situacija na severu Evrope, pre svega, u Skandinaviji i Holandiji, gde vrlo retko neki čudak odbije preporuku. Obično se ispostavi, ako nema psihičke probleme, da je to došljak iz sasvim različite kulturološke sredine, recimo sa Balkana“.

Prema njegovim rečima, na jugu Evrope vakcinacija je po pravilu obavezna.

„Po 11 obaveznih vakcina, osim nas i bivših zemljaka Hrvata i Slovenaca, imaju Italijani, Francuzi i mnogi drugi narodi. U zemljama između ova dva ekstrema, recimo u Nemačkoj i Švajcarskoj, ne postoji formalna obaveza vakcinacije, ali se na manje ili više suptilne načine nevakcinisanima otežava život, što se ispoljava različitim stopama životnog osiguranja, uslovima lečenja u slučaju pojave bolesti sprečive vakcinacijom, odgovornosti za rasejavanje takve bolesti… U SAD je 15 (za dečake), odnosno 16 (za devojčice) vakcina obavezno za stupanje u kolektiv. Ima primera da se roditelji ogluše o vakcinaciju, ali tada sami na sebe preuzmu školovanje dece, kojoj je dozvoljeno da krajem proleća privatno polažu ispite. Za razumevanje složenosti problema, karakterističan je primer Belgije: na jugu, gde su Valonci, vakcinacija je obavezna, kao i u etnički podudarnoj Francuskoj, a na severu, gde žive Flamanci, praksa je ista kao i u Holandiji“, opisuje naš sagovornik.

Dodaje da zagovaranje pojedinaca u Srbiji da vakcinaciju ostavimo na volju roditelja, kao u Švedskoj, rezultat je ili odsustva uvida u realnost ili je nepoštena manipulacija.

„Jednoga dana, kada dostignemo Šveđane u pogledu vladavine prava, ljudskih sloboda i odgovornosti, primenjivaćemo i njihove propise“, naglašava on.

Na osnovu čega roditelji odlučuju o vakcinama?

Upitan koje su to ključne informacije koje antivakcinaši šalju u javnost „glasnije“ od informacija pedijatara, a na osnovu čega roditelji donose odluku da ne vakcinišu decu, Radovanović ističe:

„Antivakcinaši ne šalju narodu informacije, već svesno ili manje svesno odabrane dezinformacije. U najboljem slučaju, oni pristrasno, u iskrivljenom ogledalu, prikazuju do neprepoznatljivosti izvitoperene činjenice. Njihovi motivi su različiti. Nekada se, a na Zapadu je to mnogo prisutnije nego kod nas, jasno vide koristoljubivi motivi. Ima i primera kada protivnik vakcinacije i ponašanjem, a i ostalim svojim stavovima, odudara od uobičajenih normi i načina mišljenja. Češće nego što se misli, u pitanju je želja da se na sebe pošto-poto privuče pažnja javnosti. Možda je najprisutnija ničim potkrepljena samouverenost naših ljudi“.

Kaže da ga je „uvek zanimalo zašto izbegavaju da svoje ideje nameću građevincima, ubeđujući ih da je, recimo, opasno most praviti od armiranog betona, već da su glina ili čamovina prirodnija rešenja“.

„Međutim, kada je reč o vakcinaciji, nametljivo i nekritično telale besmislice skrpljene (i često pogrešno shvaćene) s interneta, u uverenju da im lekari koji su ceo vek proveli baveći se tom problematikom nisu ni do kolena. Takvi ljudi nailaze na plodno tlo u sredinama gde nema socijalne pravde, gde se laž preliva s medija u život i gde se stalno mora biti oprezan. Njihov uspeh zavisi od sopstvene rečitosti, a istorija je puna primera kada su prevaranti masovno mađijali i u propast vukli naivan svet“, podvlači on.

Na pitanje ukoliko imamo „agresivne“ antivakcinaše, da li su onda pedijatri nedovoljno aktivni da se stav roditelja promeni u vezi sa vakcinacijom, Radovanović odgovara da kod nas, uprkos svemu, još uvek preovlađuju savesni i posvećeni pedijatri.

Četiri grupacije pedijatara

„Oni čine dominantnu struju, ali smo svedoci da postoje još četiri izdvojene grupacije. Jedna je od svega deprimirano digla ruke, jer u borbi za vakcinaciju nema podršku ni sanitarne inspekcije, ni prekršajnih sudija, ni svojih staleških udruženja. Druga, manja, podlegla je fenomenu koji se svodi na tvrdnju da je vakcinacija postala žrtva svog sopstvenog uspeha. Naime, mnogi lekari u celoj svojoj karijeri nisu videli niz bolesti predupredivih vakcinacijom, a svedoci su tegoba vakcinisane dece – uznemirenosti, plača, povišene temperature itd. Kod njih je potpuno izmenjena predstava o koristima i rizicima od vakcinacije“, ističe naš sagovornik.

Kako nastavlja, „treća, još manja grupa, umesto naučne i stručne literature, okrenula se internetu i podlegla je predstavi koja se stiče na taj način“.

„Četvrtu grupu, svedenu na dva, tri pedijatra u celoj zemlji, čine nažalost `snalažljivi` predstavnici svoje branše – oni za 50 ili više evra izdaju deci lažne potvrde da imaju kontraindikacije za vakcinaciju“, obelodanio je naš sagovornik.

Rešenja za aktuelnu situaciju su, kaže, brojna, od zdravstvenog prosvećivanja građana do kontinuirane edukacije lekara, ali:
„Suština je, međutim, u opredeljenju i odlučnosti države. Od njene spremnosti sve zavisi“.