Vama su ruke krvave: Ljudi, sećanja – Dinko Gruhonjić

Ne volim da se kajem zbog odluka koje sam doneo jer mislim da to nema smisla: odluke su bile moje i odgovornost za njih u potpunosti je moja. Mislim da je kajanje zbog svesno donetih odluka čisto traćenje životne energije. Ipak, prošlost je važna. Na ličnom planu, zbog životnog iskustva i onog što ćemo u poznijim godinama zvati „životnom mudrošću“. A definicija te „mudrosti“ je – mislim – zbir naših životnih grešaka iz kojih smo izvukli pouke.

***

Prošlost je važna i na opštem društvenom planu. Jer ne kaže se džaba da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i našu sadašnjost i budućnost. Otud toliki trud ovdašnjih nacional-šovinista da prekreče prošlost u farbe koje njima odgovaraju. U crno-crvene. U smrt i krv.

***

Detinjstva se sećam kroz miris duvana u roditeljskom domu. I danas taj „šmek“ ne mogu nazvati smradom jer sam odrastao u duvanskom dimu moga oca, kasnije moje sestre, a potom sam i ja dodao svoj dim. Jedino majka nije pušila. Kako joj je bilo, samo ona zna. Kako joj je bilo sa našim „nestašnim“ a beskrajno šarmantnim tatom, opet samo ona zna. Kao i sa decom koja su bila nestašna. A i kakvi bismo bili, kada je moja sestra dete iz prvog braka, a ja iz trećeg, ali – od istih roditelja!

***

Bili su zajedno naši mama i tata, pa su se razveli pa su se udali/oženili za druge ljude, pa su ostavili te ljude i opet su bili zajedno. Hvala im na tome, jer da je drugačije bilo – mene ne bi bilo. Sećam se svih njihovih svađa, moga straha od njihovog novog razvoda. Što sam im sve oprostio kada sam i sam postao roditelj.

***

A od njih sam naučio šta je strast i da se o problemima u porodici glasno razgovara, a ne da se stvari guraju pod tepih i da se o njima ćuti. Tako i nas četvoro danas razgovaramo, u domu koji smo stvorili: Dunja, David, Saška i ja. Oni su slobodna deca. I pametna, i lepa, i vaspitana. I odgovorna. Jer sloboda podrazumeva i odgovornost. Mi smo slobodni ljudi.

***

Detinjstva se sećam kroz odrastanje u mojoj Banjaluci, odmah pored Vrbasa u koji su nam redovno upadale fudbalske lopte za kojima smo trčali niz strmu obalu i čekali da ih nekako rečna struja usmeri ka nama i da ih onda štapom privučemo nazad. Odrastao sam na Mejdanu, u Maloj čaršiji, preko puta Kastela. Vrbas nikada nije prestao da teče mojim venama. Zato ne mogu da zamislim život u gradu bez reke, guši me to.

***

Voda iz mene izvlači negativnu energiju i loše misli (nije mi teško da zamislim da živimo na moru!). I danas volim, zbog Vrbasa, sestre, kuma i nekoliko preostalih LJudi, ponekad doći u rodni grad. Koji već duže od 30 godina nije moj, kojeg su kidnapovale ubice. Ali, Grad će ih sve poništiti, pre ili kasnije. Jer Grad je fenomen, grad je čudo. Svaki grad.

***

Išao sam u Osnovnu školu „Braća Pavlić“, u samom centru grada, u bezbrižno vreme. Mama je insistirala da idem baš u tu školu iako sam, po mestu stanovanja, pripadao Osnovnoj školi „Kasim Hadžić“. Ona je predavala u toj školi pa eto, da joj budem blizu. Mama je bila jako „sekirljiva“ za nas, a za mene naročito, jer sam bio osetljiv kao mali, imao sam zdravstvenih problema: šum na srcu, alergije, bronhitis koji sam zapatio u vlažnoj baraci u koju smo bili prinudno smešteni jer je zemljotres 1969. razorio Banjaluku i našu zgradu.

***

Mama mi je kasnije bila i razrednica od petog do osmog razreda. I gorko se pokajala zbog toga! Bio sam nemiran, skoro pa nemoguć na njenim časovima. Ona je predavala srpskohrvatski jezik, bila je jugoslovenska nastavnica godine u izboru „Politikinog školskog časa“, sa svojim učenicima višestruka prvakinja u „Ligi mladih lingvista“ na nivou Bosne i Hercegovine.

***

Meni je, opet, taj njen predmet išao od ruke kao od šale, pa sam se na časovima ponekad dosađivao jer sam „prerastao“ to gradivo. Zbog čega me je mama znala i izbaciti sa časa i ocu reći da će se opet razvesti od njega, ukoliko me ne ubedi da se „smirim“.

***

Ali, pravo da vam kažem, nikome ne bih poželeo da mu rođena mati bude razrednica. Verujte mi, to je robija! S jedne strane, učenici misle da si „privilegovan“, a u stvari svi od tebe očekuju više, a sa druge strane svi nastavnici redovno izveštavaju mamu o mojim nestašlucima. Kao da si neprestano pod nadzorom.

***

Potom sam upisao banjalučku Gimnaziju, društveni smer. Svih osam razreda odličan u osnovnoj školi, jedva sam završio prvi razred Gimnazije, doslovno sam u „foto-finišu“ ispravio sve kečeve i prošao „tricom“. I onda sam pobegao iz Gimnazije. Jer me je tamo opet pratila rodbinska senka. Pa su me profesori podsećali na to kako je super učenica bila moja sestra pa moji rođaci, „a vidite njega na šta liči“, kako je to definisala profesorica geografije dok sam izgubljeno stajao ispred karte sveta i pokušavao da improvizujem priču o gradivu o kojem nisam pojma imao.

***

Jednostavno, skoro pa ništa nisam tada učio, a s druge strane nisam tada još hodao po kafanama, pio i pušio, jer sam još uvek igrao košarku. Škola i ja se nismo slagali, imali smo šum u komunikaciji, a profesori su očekivali previše od nas tinejdžera. I onda sam doneo „mudru“ odluku da se prebacim u Eletrotehničku školu. U kojoj je nemački predavala – moja sestra! Srećom, nisam učio nemački nego engleski pa mi sestra nije predavala. Ali je i ona redovno dobijala raporte „brižnih“ kolega koji su je izveštavali o mojim manguplucima.

***

Već na kraju osnovne škole i u prvom razredu Gimnazije počeo sam da pravim svoje „novine“, to jest fanzine. Prvi se zvao „Socijalna pomoć“, sledeći se zvao „Čovjek“, a onda su se u Elektro školi, kada sam bio drugi razred, zeznuli i dali mi da uređujem školski list LET. Koji sam očas poslao pretvorio u politički „magazin“. Nije da je bio nešto tiražan, ali se meni i redakciji sviđao, šta nas briga!

***

Onda sam otišao u vojsku, Travnik pa aerodrom „Pleso“, Zagreb. Sećam se, bio je neki maj 1990. godine i išao sam autobusom na odsustvo kući. Autobus je napravio pauzu u nekom restoranu. Sedeo sam u svojoj plavoj uniformi kada mi je prišao stariji čovek i pitao me je koliko još imam do kraja vojnog roka. Rekao sam da se „skidam“ u septembru. Na šta mi je on kazao: „Požuri, sinko, biće rata!“. Progunđao sam u sebi: „O čemu priča ovaj!?“ Setim se i danas tog čoveka.

***

Sledeća scena: Novi Sad, kraj juna 1991. godine, prva godina fakulteta. Živimo kao podstanari u sobici na 17. spratu nebodera na Beogradskom keju. U gluvo doba noći šetamo i vidimo kako se svetla u stanovima na Keju pale. Znali smo da je u tom delu grada puno vojnih stanova. Znali smo da su „dobili uzbunu“.

***

Znali smo, u dubini duše, da je počeo rat, iako nismo hteli da poverujemo u to. Ali, umesto na more, po prvi put u Crnu Goru jer je Hrvatska već bila „rizična, ja sam otišao u „rezervu“. Kada sam došao kući u Banjaluku sačekao me je poziv na „vojnu vežbu“. Odjednom, moj otac, gradska faca kojeg su svi znali, više nije mogao da mi sredi bilo šta. Ubrzo ću shvatiti da je to zato što se zove Ahmed.

***

Proveo sam 51 dan na „vojnoj vežbi“, to jest u gradskoj kasarni „Kozara“ u naselju Budžak, pri tenkovskoj jedinici čije su cevi bile okrenute ka autoputu za Hrvatsku. Treniranje živaca, alkohol, kartanje, ukratko – brzo i efikasno pretvaranje čoveka u topovsko meso. Srećom, pripadao sam generaciji „rezervista“ koja se „skinula“ zahvaljujući poslednjoj uspešnoj naredbi Predsedništva SFRJ o opštoj demobilizaciji. Nisam časio ni časa: zarekao sam se sebi da me živog neće uhvatiti i odvući u rat. Pokušavali su, nisu uspeli. Jer nije bilo mojih u ratu, partizana i antifašista.

***
Pobegao sam iz Banjaluke, prvo u Bijeljinu kod rodbine gde je situacija bila još gora, pa u Sombor kod Saškinih roditelja gde je postajalo sve gore jer su iz tog dela Vojvodine mobilisali ljude za rat u Baranji, pa sam na kraju zaključio da je ipak „najbezbednije“ u studentskom domu u Novom Sadu. Iz svih rupa u Banjaluci, u Novom Sadu… na svetlost dana su izmileli oni koji su se odjednom ponosili svojim četničkim dedama. A moje ime je postalo i ostalo „sumnjivo“. Onima koji se, poput majmuna, pentraju i skaču po mom rodoslovnom stablu.

***

Godine studiranja Saška i ja proveli smo u Studentskom domu „Slobodan Bajić“, koji se vrlo brzo iz studentskog pretvorio u švercerski dom, neku vrstu tržnog centra onog užasnog vremena, u kojem si mogao kupiti doslovno sve: od hleba, preko cigareta i alkohola, do oružja. U tom domu stasali su i današnji „ugledni“ građani Novog Sada, koji su u „studentskom domu“ zaradili svoj prvi milion.

***
Mi smo bili jedni od retkih studenata i takođe smo sitno švercali: prodavali smo pivo, grickalice, sladoled… Ali nam je učenje bilo prioritet. Učenje kao spas od krvave stvarnosti, učenje kao jedini način da naše kod kuće obradujemo lepim vestima o položenim ispitima.

***
Oca nisam video četiri duge ratne godine. Ni on ni ja nismo smeli putovati: njega bi zbog imena ubili, a i mene bi verovatno, ili bi me terali da kopam rovove na linijama razdvajanja, gde bi me ubili. Majka Nadežda došla je samo jednom u Novi Sad tokom rata jer se plašila da ostavi tatu samoga u Banjaluci.

***

Sestra Zlatica dolazila je nekoliko puta. Sećam se njenog prvog dolaska, kada je uveče ušla u našu studentsku sobu bez da je upalila svetlo. Navika iz Banjaluke, u kojoj u to vreme nje bilo struje. Banjaluka, Novi Sad… sve se tako užasavajuće brzo pretvorilo u nacionalističku apokalipsu. Mama je preživela i Drugi svetski rat pod ustaškim terorom u Banjaluci. Ništa joj manje nije bio mrzak ni ovaj novi, četnički teror.

***
Nisam se bavio novinarstvom dok sam studirao, ali sam odmah po završetku studija jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika prionuo na traženje posla. Samo novinarstvo, ništa drugo me nije zanimalo pa taman i gladovao neko vreme. Prvi posao bio je da budem dopisnik za obnovljeni banjalučki dvonedeljnik „Novi prelom“.
***

Razgovor sa urednikom, filozofom Miodragom Živanovićem – Žiletom. „Žile, recite mi, molim Vas, o čemu da pišem?“ „Piši o čemu god hoćeš, samo da nije ludilo“, bio je njegov odgovor. Bio je to i ostao moj novinarski kredo. Pa onda prva redakcija Radija 021, u kojoj smo se vežbali mesecima za puštanje u etar i potom nakon 13 dana kolektivno – sem štrajkbrehera – napustili radio zbog pokušaja cenzurisanja od strane direktora i vlasnika.

***
Potom prelazim u vojvođanski građanski nedeljnik „Nezavisni“, koji je izdavalo Nezavisno društvo novinara Vojvodine, pa onda agencija Beta (za koju i danas radim, evo već duže od 27 godina), pa „tezgarenje“ za RSE, DW, Rojters, AFP… I onda NDNV, obnavljanje napuštene organizacije i već 20 godina staža u najstarijem jugoslovenskom nezavisnom udruženju novinara.

***
I potom – divan šok! Zahvaljujući stečenom novinarskom imenu, dobijam poziv na kafu kod danas nažalost pokojne profesorice Vere Vasić. Dolazim i ne stignem ni da sednem, a Vera me, onako direktna kakva je bila, pita: „Dinko, da li biste vi radili na fakultetu?“ Nekako sednem, a da ne padnem sa stolice i uzvratim pitanjem: „Vera, da li je ovo neka skrivena kamera!?“

***
Nije bila skrivena kamera, osnivali su tih godina Odsek za medijske studije, i evo me i danas na fakultetu na čemu imam da zahvalim pre svega profesorici Vasić, koja me je hrabrila da odbranim prvo magistarski rad i bila mi mentorka. Potom me ohrabrivala da nastavim i da doktoriram, u čemu mi je veliku pomoć pružio moj mentor, profesor i novinarski kolega Rade Veljanovski.

***

Divna privilegija je posao na univerzitetu. Uz dužno poštovanje svima, najveća privilegija je rad i razgovor sa studentima. I, eto, još uvek sam na fakultetu mada nisam siguran da ću tamo i ostati, jer ne sumnjam da će šljam dati sve od sebe da me otera sa faksa. Pokušali su proletos, udarili su glavom u stativu, zabolelo ih je, ali će bez sumnje nastaviti.

***
No, kao što me je majka vaspitala: „Dino, nemoj nikada prvi napadati, ali ako te neko dira, uzvrati mu, nemoj nikada ruke niza se“. I ja sam to bukvalno shvatio i tako ću se ponašati dok sam živ. A nije baš da ne znam da uzvratim i parališem gadove svojim predugačkim jezikom.

***

Mi antifašisti, naime, nismo mirovnjaci. I ako nas dirate – uzvratićemo, ovako ili onako. „Moj pacifizam seže do momenta dok mi ne dođu sa puškama pred kuću. Tada umire i pretvara se u antifašizam“, kako je to lepo definisao jedan moj prijatelj.

***
A vama, što nam život zagorčavate već blizu 40 godina imam da poručim sledeće: vi ste i četnici, i ustaše, i domaći izdajnici, i strani plaćenici.
Vama su ruke krvave. I odgovaraćete za to. Jer, napadali ste i našu decu.

***

O sagovorniku

Dinko Gruhonjić rođen je u Banjaluci, SFR Jugoslavija, SR Bosna i Hercegovina, 1970. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik, 1995. godine. Magistrirao je na istom fakultetu 2011. godine, a doktorirao na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, 2016. godine. Zaposlen je na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Programski je direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine i šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu. Dobitnik je više nagrada za novinarsku etiku i hrabrost, kao i nagrada za toleranciju i za zaštitu ljudskih prava. Živi i radi u Novom Sadu.