Van Gogovi snovi i nemiri

Bogata prepiska pokazuje da je uprkos široko rasprostranjenom mišljenju o njegovom „nervnom rastrojstvu“, Van Gog bio duboko uman i obrazovan. Štaviše, bolest i mračna raspoloženja nisu ga sprečili da stvori umetnička dela poput „Suncokreta“ i „Zvezdanog neba“. Prema sopstvenom priznanju, „boje noći“ naročito su ga inspirisale („Neretko razmišljam kako je noć življa i bogatijeg kolorita od obdanice“), a slikarstvo je predstavljalo njegov najveći san („Sanjarim o slikarstvu a potom slikam svoj san“). Istovremeno, zbirka koja sadrži više od 800 pisama razotkriva njegove pokušaje da postane sveštenik, pre nego što se na predlog brata latio slikarstva.

Mada je bio izdanak porodice čiji članovi su u 19. veku stekli slavu kao trgovci umetničkim delima, slikar rođen 30. marta 1853. već u ranoj mladosti shvatio je da nema talenta za taj posao i preselio se u London, gde je jedno vreme držao predavanja posetiocima muzeja o izloženim slikama. Ali, ubrzo se ispostavilo da mu ni takve aktivnosti ne idu od ruke, budući da su ga Britanci s kojima je dolazio u kontakt opisivali kao mrzovoljnog i ekscentričnog čoveka.

Bekstvo od monotonog života Van Gog je pokušao da pronađe selidbom u Amsterdam, gde je jedno vreme po očevoj želji studirao teologiju, što je takođe bila greška. Zbog odbijanja da se prilagodi zahtevima profesora i postane pedantan napustio je skupe studije i upisao se u školu Odbora za evangelizam. Jedan od učitelja, prečasni Piterson, savetovao mu je da poseti Borinaž, rudarsko naselje na severu Holandije, gde je susreo ljude na rubu egzistencije, koji su se borili da prežive. Duboko i snažno saosećao je sa životom rudara i želeo je da olakša njihove muke. Budući da nije uspeo u nastojanjima, izgubio je veru u Boga i počeo da ugljem crta rudare, žene i decu. Njegovi radovi dopali su se Teu, koji je obećao da će bratu obezbediti sredstva za život sve dok ne počne da prodaje slike.

U želji da stekne nove veštine Van Gog je krenuo u Hag, gde je započeo višegodišnje usavrašavanje. Nakon školovanja vratio se u roditeljski dom u Hajnenu, gde je neumorno slikao i upoznao Margo Bežeman. Pedantni biografi zabeležili su da je to bila jedina žena koja je umetnika volela „iskreno i bezrezervno“. Ipak, njihova ljubav tragično se završila, jer je Margo počinila samoubistvo kada joj je bilo zabranjeno da se uda za Vinstenta. Nakon njene smrti slikar odlazi u Pariz, prestonicu slatkog života, i upoznaje impresioniste poput Tuluz-Lotreka, Gogena i Sezana. S obzirom na to da niko nije bio zainteresovan za Van Gogovo stvaralaštvo, umetnik se preselio u Arl, gde je pronalašao inspiraciju.

Nemoćan da se izbori sa dubokom depresijom, koja je delimično bila rezultat činjenice da je tokom desetogodišnjeg bavljenja slikarstvom uspeo da proda samo jedno delo, Van Gog je na sopstveni zahtev 1889. primljen u psihijatrijsku bolnicu u San Remiju. Sledeće godine u trenutku rastrojstva pucao je sebi u prsa i umro dva dana kasnije. Prema svedočenju Tea, njegove poslednje reči bile su: „Tuga će trajati večno“.

Misterija zvana levo uvo

Prema najnovijoj teoriji nemačkih istoričara umetnosti Hansa Kaufmana i Rite Vildergans, Van Gog nije sam sebi odsekao uvo, već je to posle jedne žučne svađe učinio Pol Gogen. Takav stav u suprotnosti je sa zvaničnom verzijom koja kaže da je holandski slikar žiletom odsekao levo uvo 1888. zbog nemoći da se izbori s tugom koju je osećao zbog prepirke sa Gogenom, a potom odšetao do bordela gde je taj deo tela pokazao prostitutki Rakel.