Vanredno stanje

 Ovih četiri-pet dana prešao je na stotine kilometara po Beogradu vozeći, uglavnom, Danu od jednog, do drugog, trećeg… prihvatnog centra, Crvenog krsta, bolnice, rodbine, prijatelja. Usput će pokupiti Marininu najstariju ćerku Natašu i psa Dela. Sin Nenad ostaje u Beogradu. Mora u školu. Usput svraćaju u Tempo da kupe namirnice i vodu za nedelju dana. Zvečka, gde žive, nije potopljena, ali nema ni vode, ni struje.

Nikolina odlazi na fakultet, Dana i ja kod moje lekarke da otvorim bolovanje. Svraćamo u redakciju da ostavim doznake. U „isturenom odeljenju redakcije“, restoranu Lovac, sedi Mira, urednica ekonomije. Nismo ni seli za sto prilaze: Silvija, Stoške, Bane, Gordan, Radmila, Safeta, Marija (čija kuća u Svilajncu je takođe potopljena), Jeca… svi me pitaju za poplavu i infarkt. Nailazi i Mitrović i on postavlja ista pitanja, nudi pomoć.

Uveče gledamo Miroslava Čučkovića, gradonačelnika Obrenovca. Manje-više pokušava da ublaži svoj deo krivice. A kriv je. Kao i Siniša Mali. Kao i Aleksandar Vučić. Kao i Tomislav Nikolić. Ako nizbogčega drugog, a ono zato što su se okružili nesposobnim ljudima. Umesto stručnjake na odgovorne položaje postavili su partijske poslušnike.

24. maj // subota //

Celo prepodne Nikolina, Dana i ja smo sami u stanu. Mir. Tišina. Kako to prija. Dolazi Jovana, Nikolinina koleginica sa fakulteta i sapatnica iz Obrenovca. Njihova porodična kuća je skoro uništena. Nema vremena za dugu priču, moraju da uče, imaju kolokvijum. Stiže Marina, Danina prijateljica. Ona se desetak dana pre poplave preselila iz stana kod C marketa na prvom spratu u lepu kućicu sa dvorištem. Podigla je kredit, kupila trosed, frižider i šporet. Da je ostala u starom stanu, ostao bi joj bar nameštaj. Ovako, ostao joj kredit – nameštaj je odnela voda. Dolazi nam i Danin unuk Petar i snaja Ana. Njih dvoje su u petak ceo dan i noć ostali sami u stanu, jer je Danin sin Miša ostao „zarobljen“ u našem stanu. Preživeli su… Kako? To oni znaju. Peka je u subotu ujutru u čamcu kojim su evakuisani progovorio „Brod, brod“. A potom i sklopio rečenicu „Ja se zovem Peta ( sa nečujnim r)“. Slažemo se da nam povratka u Obrenovac nema, ali da moramo da živimo dalje, zbog nas, još više zbog naše dece.

25. maj // nedelja //

Pre podne odlazimo u posetu mojoj tetki Vidi i bratu Bobanu. Prošle subote oni su u svoj jednosobni stan primili nas deset izbeglih iz Obrenovca. Njih petoro su tu i prespavali. Preživela je Vida tu frku, i svoju operaciju tri dana kasnije. Umesila nam je rezance za supu, iako hoda na jednoj nozi.

Uveče nam u posetu dolazi „prijateljičina prijateljica“. Upoznajemo se i formalno. Ona je Božana Žeželj. Vedra, nasmejana žena, puna života, a život je nije mazio. To veče kada su ona i sin videli slike iz Obrenovca samo su se pogledali i konstatovali „Već viđeno“ i odlučili da pomognu tako što će (opet) primiti izbeglice. Od devedesetih kroz ovaj stan prošlo je na desetine izbeglica. Kakva je Božana osoba, za mnoge dovoljno govori podatak da je sedamdesetih godina prošlog veka ona bila jedna od dve osobe u Subotici koje su u „čuvenoj akciji“ koja se sprovodila po radnim naslovom „Imaš kuću -vrati stan“, dala ključeve svog stana i ostala da živi u kući sa svekrom, generalom Milanom Žeželjom.

Uveče dolazi Nikolinin dečko Strahinja. Odavno ga nisam video tako veselog, razdraganog. Njegova Zvezda je (konačno) šampion. Sedam dugih godina je čekao na to i slavlje je došlo u pravi čas. Bar na trenutak je zaboravio poplavu.

26. maj // ponedeljak //

Lep, sunčan dan. Hoću malo da pobegnem od kuće od priča o poplavi, infarktu… Odlazim u „moj“ Partizan. Davne 1978. godine 4. oktobra napisao sam prvi izveštaj sa stadiona JNA (u to vreme se tako zvao). Koliko hiljada izveštaja sam od tada napisao, koliko intervjua napravio… Bilo pa se pripoveda. Kao za inat, prvi na koga nailazim je Zvonko Popović, bivši fudbaler, sada trener mlađih kategorija. Posle onog formalnog pozdrava (Zdravo, kako si), umalo se ne posvađasmo ko je gore prošao – „njegov“ Krupanj ili „moj“ Obrenovac. Shvatih da od priče o poplavama ne mogu pobeći ni u „fudbalskom hramu“, vraćam se kući.

Posle podne u „naš stan“ dolazi Danin poslodavac, Goran Mitrović, vlasnik Candy D, male fabrike čokoladnih bombona, čiji se proizvodi nalaze na policama svih trgovinskih lanaca, kao i na OMV i NIS-ovim pumpama, a takođe i u svim zemljana u okruženju. Doneo je kompjuter, malo mlađi od mene, nove pečate firme i slike stare, dobre fabrike, koja je sada izgledala kao da je kroz nju prošao cunami. Dobro, nije baš stara. Osnovana je 1996. godine. On je u nju uložio sve – i znanje i rad i novac. Sada ima slike i – potopljenu kuću. Kancelarije su takođe potopljene. Fabrika je u mulju. Ali on i Dana veruju da će je dići iz – mulja.

27. maj // utorak //

U goste nam dolazi Danin brat Zoran i snaja Marina. Kada je Obrenovac bio „grad na vodi“, tj. pod vodom, Zoran je bio u Libiji i nije shvatao razmere katastrofe. Zamerao je supruzi i deci što su napustili kućno ognjište. Sada mu je jasno zašto su Marina i deca „pobegli“ sa imanja. Ali, mu mnoge druge stvari nisu jasne. Nema pravog odgovora na mnoga pitanja. Jedno od njih je zašto se Kolubara izlila na levu stranu – namerno ili slučajno. On se seća, a i njegovi roditelji su mu pričali, da se Kolubara uvek izlivala na desnu stranu, da se ne bi potopio Obrenovac. Zašto evakuacija nija izvršena na vreme? Zašto nije funkcionisao Krizni štab? Zbog čega niko nije obaveštavao građane, makar megafonom šta da rade, kada će biti evakuisani…? Zašto su sirene uključene tek kada je bujica ispunila vodom skoro pola grada…? Zašto…? Mnoga zašto ostaju bez pravog odgovora. Na kraju smo se složili da je poplava elementarna nepogoda, ali da je za katastrofu ovakvih razmera kriv i ljudski faktor.

Uveče mi dolazi ćerka Ivana, unuk Ognjen i zet Vlada. U priči o infarktu ništa novo. O poplavama Vlada prvi put postavlja pitanje svrsishodnosti vanrednog stanja. Složili smo se da se ono uvodi da bi u vanrednim okolnostima (poplave, zemljotresi, požari…) država efikasnije pomogla svojim građanima. Tako je u uređenim zemljma. Ne i u Stradiji. Ovde se vanredno stanje uvodi da bi se zaštitila država i pojedinci, a ne građani. U vanrednom stanju predsednik ne moli građane da se evakuišu, ne čini to ni premijer, ni ministri, ni gradonačelnici. Oni izdaju naređenja, a vojska, milicija, vatrogasci, lekari, spasioci… ih izvršavaju. U Stradiji su pre svega mladi pokazali da ima ko da izvrši naređenje. Samo još kada bi bilo nekog da prava i izda.

28. maj // sreda //

Prvi dan bez gostiju. Olivera se ne računa. Ona je „naša“ od prvog dana poplave. Nekoliko desetina poziva, od kojih me je najprijatnije iznedio Slavko Popović iz Banatskog Novog Sela, moj cimer u KBC Zvezdara. On mi je najviše pomogao da „preživim“ duge dane i još duže noći posle operacije i moje brige što baš sad nisam u situaciji da pomognem Dani, kada sam joj najpotrebniji. Pričali smo Slavko i ja o našim infarktima i o poplavama, ali najviše o „najvažnjoj sporednoj stvari na svetu“. Bio je izuzetno talentovan fudbaler, ali nije stigao dalje od Vojvođanske lige. Talenat nije dovoljan, treba imati i malo sreće. Mi smo je imali – preživeli smo infarkt.

29. maj // četvrtak //

Prvi sa kojim sam se čuo nakon što me je iz Obrenovca „izbacila“ poplava bio je Zdravko. On me je prvi pozvao i ne znajući za moje iznenadne zdravstvene probleme, hteo da mi predloži da napišem reportažu o Obrenovcu na vodi, odnosno pod vodom. Reportažu nisam napisao. Obećao sam ovaj dnevnik i ovim ispunjavam to obećanje. Za dalje – videćemo. U dva dana dva puta sam pobegao grobarima sa lopate – da li je i treća sreća, ne bih da proverava ovih dana. Dosta je od mene. Što se tiče dnevnika, dosta je i za Danas.

Autor je novinar Danasa