Varijacije na „tanušnu“ temu

„Keno na izvestan način postaje preteča kompjuterske poezije i kompjuterskih prevoda, no čuvajući se naravno apsolutizacije i unoseći u taj metod duh improvizacije i ironične distance“, zabeležio je Kiš povodom objavljivanja Stilskih vežbi u bivšoj Jugoslaviji.

Knjiga se pojavila u legendarnoj biblioteci Reč i misao beogradskog Rad, 1977.

Inspiraciju za ovo delo Keno je dobio nakon jednog koncerta, „posmatrajući Bahovo delo ne iz aspekta kontrapunkta i fuge, nego kao nešto što se gradi pomoću sve brojnijih varijacija, skoro ad infinitum, oko jedne sasvim tanušne teme“.

Ova kratka, sasvim obična priča ispričana je na devedeset i devet načina, svaki put drugačije i u drugačijem stilu: kao sonet, aleksandrinac, kao pismo, onomatopeja ili u žargonu.

Narator u autobusu primećuje jednog mladog čoveka dugačkog vrata sa šeširom na glavi kako ljutito prekoreva nekog putnika zato što ga gura, a onda seda na upražnjeno mesto. Malo kasnije narator zatiče na ulici istog mladog čoveka u živom razgovoru sa jednim prijateljem koji ga savetuje da prišije dugme na kaputu.

„Stilske vežbe su napravile revoluciju proklamujući moćne ideje i sledeći njihovu neoborivu logiku“, konstatovao je, između ostalog, kritičar Vašington posta nakon izlaska Kenoove knjige.