Varljiva privlačnost harizme

Barak Obama će, gotovo sigurno, biti predsednički kandidat Demokratske stranke na izborima u novembru, i pored poraza u Zapadnoj Virdžiniji. Čak ni eventualni uspesi u pet preostalih preliminarnih ogledanja neće biti dovoljni senatorki Hilari Klinton da nadoknadi ubedljivu prednost rivala. Obama je nesporno klasičan primer harizmatičnog lidera – ličnosti na koju drugi projektuju svoje želje, nade i očekivanja, što mu je među učesnicima kampanja i obezbedilo epitet političara koji se rađa jednom u generaciji. Tako stvoren neophodan emocionalni naboj umnogome je pomogao dobro organizovanoj Obaminoj kampanji da nadoknadi ogromne početne prednosti Klintonove.

Egzekucija otpadnika

Osim nekoliko izuzetaka, pravnici svih sunitskih i šiitskih škola zagovaraju egzekuciju odraslih osoba koje napuste veru, ako to nisu učinili pod prinudom. Kazna za to je odsecanje glave, koju sprovode sveštenici, mada se poslednjih godina primenjuju vešanja i kamenovanje. Istina, krivični zakoni u većini muslimanskih zemalja ne predviđaju smrtnu kaznu za ovu vrstu prekršaja. Na nesreću, u praksi je, kako ukazuje Latvok, veoma malo islamskih zemalja čije vlade imaju dovoljno autoriteta da se odupru zahtevima za egzekuciju otpadnika.

Problem harizme, međutim, jeste u tome što je to mač sa dve oštrice. Ona lako može da probudi nerealne nade u ono šta bi kandidat mogao stvarno da postigne kad dođe na vlast, bez obzira na lične i objektivne mogućnosti. Takva dilema se prvenstveno rađa povodom krilatice „promene“, koja je bila alfa i omega Obamine predizborne kampanje. Na jednoj strani, Obama se zaklinje da će preoblikovati američku spoljnu politiku i kaubojsku diplomatiju Džordža Buša, kako bi vratio stari sjaj američkom imidžu u svetu. Takvo obećanje ide ruku pod ruku sa čestim tvrdnjama da bi Obamino predsedništvo moglo da bude primljeno s dobrodošlicom u muslimanskom svetu.
Želi li Obama zaista da promeni američku spoljnu politiku? Može li, ako to hoće?
Kolumnista britanskog Gardijana Džonatan Stil, umesto odgovora na ova pitanja nudi pristalicama ove teorije promena da pročitaju Obaminu knjigu „Košmari zbog oca“, koju je napisao u svojim tridesetim godinama, kao ilustraciju izvesne transformacije svojih stavova u toku predizborne kampanje. U uvodu svog dela koje se bavi dilemama osobe mešanih rasa u Americi, Obama piše o detinjstvu tokom 1960-ih, koje je proveo u Džakarti s indonežanskim očuhom i belom majkom. Kao službenik američke ambasade ona je znala stvari kojih nije bilo u novinskim izveštajima: ulogu koju je imala CIA u državnom udaru protiv tadašnjeg predsednika Sukarna: činjenicu da je likvidirano više od pola miliona navodnih simpatizera komunista; maskare koje su prikrivale SAD, indonežanski režim i prestrašene žrtve. Majka ga je naučila, piše dalje on, da „prezire mešavinu neznanja i arogancije koja često karakteriše Amerikance u inostranstvu“ i da su SAD rukovodile globalnom imperijom punih 50 godina prošlog veka.
Svest o tome kako mnogi ljudi širom sveta doživljavaju Ameriku jeste ugrađena u temelje na kojim je Obama izgradio pristup spoljnoj politici. Ali, kad se principijelno protivi ratu u Iraku od samog početka, ili kritikuje Hilari Klinton zbog izjave da će „zbrisati“ Iran ako napadne Izrael, Obama ipak govori samo drukčijim jezikom, zaključuje Stil i to ilustruje sledećom Obaminom izjavom: „Imali smo spoljnu politiku koja se sastojala od razmetanja praznim pretnjama, zveckanja oružjem i oštre retorike, a u međuvremenu smo doneli seriju pogrešnih strateških odluka koje su zapravo ojačale Iran. Ta vrsta jezika nije od pomoći“. Poput Klintonove, ali i sadašnje administracije, on kaže da je „iranski režim pretnja za sve nas“ i podržava sankcije koje treba da spreče Iran da stekne nuklearno oružje i pri tom kritikuje Vašington jedino zbog toga što odbija da direktno pregovara s Teheranom.
Analiza još nekih Obaminih izjava tokom kampanje daje za pravo Gardijanovom analitičaru i potvrđuje da se u njegovom slučaju može reći kako su dobre želje jedno, a praksa nešto sasvim drugo.
Najupadljivije kompromise Obama je napravio povodom Izraela. On je dobro znao šta je sve doživela njegova protivnica kada se prvi put kandidovala za senatorku Njujorka. Hilari Klinton je tada bila izložena žestokim napadima proizraelskog lobija zato što je zagrlila ženu predsednika PLO Jasera Arafata, pa je otad postala krajnje konzervativna povodom tog pitanja. I sam Obama, uprkos svemu, bio je izložen sličnom pritisku. Posle komentara u Ajovi da „niko ne pati toliko koliko palestinski narod“, članovi Američko-izraelskog odbora za javne poslove optužili su ga da ne podržava Izrael. Obama je onda počeo da koristi modifikovanu rečenicu da „niko nije više patio od palestinskog naroda zbog odbijanja palestinskog rukovodstva da prizna Izrael“.
Republikanski predsednički kandidat Džon Mekejn podrugljivo je jednom prilikom primetio kako će se Hamas radovati Obaminoj pobedi. Obamin stav u ovoj ravni jedva da se, međutim, i razlikuje od linije sadašnje administracije. U govoru povodom izbijanja takozvanog pitanja crnog sveštenika Džeremije Vajta, Obama kaže da „najduži sukob na Bliskom istoku nije sukob oko teritorije i nasilnog raseljavanja, već konflikt u kojem je Izrael nevina žrtva spoljnih snaga“. Obama stoga denuncira Vajta „zato što smatra da je konflikt na Bliskom istoku ukorenjen prvenstveno u akcijama jakih pobornika poput Izraela, umesto da proističe iz perverzne i omražene ideologije radikalnog islama“.
I u sadašnjoj krizi u Gazi, Obama brani liniju izraelske vlade. Pre nego što su to uradili Klintonova i Mekejn, on se usprotivio predloženoj izjavi Saveta bezbednosti UN, u kojoj bi se izrazila zabrinutost zbog izraelske blokade, jer izraelsku opsadu vidu kao „nametnutu“ palestinskim raketnim napadima. Obama stalno ističe u pravi plan kao svoj opšti princip da SAD treba da pregovaraju sa svim važnim igračima bez prethodnog uslovljavanja, ali taj stav očigledno ne primenjuje na Bliski istok. Obama je, recimo, isključivo optužio Hezbolah za rat sa Izraelom i nije podržao apele da Izrael prihvati prekid vatre. Prošlog meseca kritikovao je Džimija Kartera zbog toga što je razgovarao s Hamasom. „Mi ne smemo da pregovaramo s terorističkom grupom koja namerava da uništi Izrael“, zaključio je Obama.
Drugi deo harizmatične dileme odnosi se na tvrdnje da bi Obama mogao da poboljša američke odnose s muslimanskim svetom. Edvard Latvok, naučni saradnik Centra za strateške i međunarodne studije i autor knjige ‘“Strategija: logika rata i mira“, smatra, pak, da je takva nada najmanje realistična, ako ne i ravna zabludi. Kao otežavajuću okolnost Latvok navodi činjenicu da je senator Obama rođen kao sin muslimanskog oca, dakle kao musliman. Prema islamskom zakonu baziranom na Kuranu, to što je njegov otac, kako kaže, u međuvremenu promenio religiju i prešao u hrišćansku nimalo ne menja stvar, dok je hrišćansko poreklo njegove majke potpuno irelevantno.
– Stvar je pogoršana time što je očevo preobraćanje zločin u očima muslimana, vrsta otpadništva, s konotacijom pobune i izdaje. U praksi, to je najteži od svih zločina koje jedan musliman može da počini, gori od ubistva (koje porodica žrtve može da oprosti) – smatra Latvok. Naravno, bilo bi naivno poverovati da bi i jedna vlada dozvolila gonjenje predsednika Obame, pa čak recimo, ni iranska ili saudijska, inače jedinih zemalja u kojima islamski religiozni sudovi dominiraju nad sekularnim zakonom.
– Razloga za neki povećani optimizam ipak nema. Nije reč samo o tome da bi prilikom državničkih poseta predsednika Obame muslimanskim zemljama bilo izuzetno komplikovan sprovesti planove bezbednosti, jer bi islamske snage bezbednosti mogle njegovu zaštitu da dožive kao greh. Osim toga, većina stanovnika muslimanskih zemalja bila bi užasnuta saznanjem o preobraćanju senatora Obame u hrišćanstvo. Ta činjenica potpuno bi kompromitovala sposobnost vlada u muslimanskim zemljama da sarađuju sa Sjedinjenim Državama u ratu protiv terorizma, i u američkim nastojanjima da izvozi demokratiju i ljudska prava u inostranstvo – tvrdi Latvok.