Varnice i fascinacije

Obojica Lenjingrađani. Hodaju po bini poput kockara pokeraša, na dugoj plovidbi beskrajnom vodom šahovskog okeana. Boris Spaski plav i tanak, atletičar u skoku u vis. Viktor Korčnoj disident, po svom ličnom priznanju nepopravljivi levičar. Simpatije su na kantaru u istoj razmeri.

Viktor Korčnoj grupi navijača, beogradskih salonskih potpisivača peticija kaže: „Dosta mi je branitelja mog sopstvenog života. Vama to dođe kao neka samilost. Ja sam prosto napustio jedno dvorište u kojem više nisam mogao da dišem.“

Iz večeri u večer Koča Popović posmatra njihov meč. Izabrao je mesto na slabije osvetljenoj strani. Sam je. I poput bodeža svetli. On je danas u svesti mladih ljudi najinspirativniji partizanski lik. Izabrao je opasnost kao neku vrstu spasenja. Uvek spreman da izgubi. Samo čovek koji je spreman da izgubi ima izlaz.

Ispred ulaza u Dom sindikata mnogo je sveta. Dolazi do svađa i tuča. Advokat iz Prokuplja Galja Milanović u raspravi zviznuo je šamar nekom navijaču koji je Korčnoja nazvao „prljavim Ješovanom“. Ovaj je pao kao pokošen, i začas su dotrčali milicioneri i odvezli maricom advokata. Koča je zapitao čoveka pored sebe: „Zašto su se potukli ova dvojica?“

Upitani čovek prepoznavši Koču počeo je naširoko: „Druže Kočo, oni su se potukli, zapravo advokat je opalio šamar kad je onaj nešto rekao o Jevrejima“. Ne saslušavši ga Koča se udaljio. I zaustavi se tu pored nas trojice: velemajstora Najdorfa, fudbalera Dragoslava Šekularca i mene. Šekularac je zamuckivao na španskom a ja na francuskom. Koča je na španskom upitao velemajstora: „Šta hoće ova dvojica?“ Velemajstor je rekao da ga je obradovao susret sa jednim od najboljih svetskih fudbalera.

Koča se okrenuo prema nama. Šekularac je rekao da je on taj fudbaler, a da sam ja pesnik, njegov drug. Koča se nasmejao: „Kombinacija da umreš!“ Sećam se da je bio u crnoj majici dolče vita, kratko ošišan sa brčićima, i učinilo mi se, kao u onoj Nazorovoj pesmi od dve strofe sa naslovom „Koča“ iz čitanki za prvi razred osnovne škole odmah posle rata. Pamtim i dan-danas stih: „Malen, hitar za sto Titov sjeda.“

Malo je ličnosti u XX veku kao što je Koča Popović! Njega će porediti sa Andre Malroom, piscem, komandantom Otpora i ministrom u vladi De Gola. S tim što je Koča komandant Prve proleterske divizije išao ispred, vodeći svoje proletere iz bitke u bitku.

Koča je pesnik. Pripada krugu beogradskih nadrealista u kom su Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milan Dedinac… Svi visoko obrazovani i levo orijentisani. Pesnici koji su radikalno raskinuli sa umornim i preživelim bogdanopopovićevskim idealima pesništva. Oni su pisali pesme sa dobrim krajem i poderanim patriotskim rečnikom.

Njihov humor nije podilazio lošem ukusu. Jasno su rekli koju tradiciju ne prihvataju i zašto ne prihvataju. Postoji tradicija u ovom narodu čije su vrednosti slobodarske, bundžijske, ustaničke i kao takvu je uvažavaju.

Nadrealisti su osvežili jezik, oslobodili sintaksu kalupa i pravila, preokrenuli naglavačke leksiku. Nekoliko susreta sa Kočom u početku moglo bi se podvesti pod radoznalošću da razgovaram o pesništvu. Od prvog susreta stekao sam utisak da on dobro zna da mu se ništa više lepo neće desiti i zato sam pazio da ne postavljam pitanja koja bi ličila na to da želim izvući neku tajnu ili skrivenu istinu.

Kažem da je pesnik Bora Radović izgovorio stihove sa kalamburskim poigravanjem reči, za koje kaže da su njegovi. Ja ih, evo, po sećanju kazujem: „Jedan crni mačak/zašao za odžačak/Jedan beli mačak/popeo se na oblačak“ i tako dalje…

Koča kao da me nije čuo i nastavio je da prelistava „Student“ i pita me da li je pravo ime pesnika Miljenko Žuborski. Kažem da je pravo, a on: „Zanimljivo!“ Da li misli na poetično ime duhovitog pesnika, ili na svoje metabolske dosetke, ili i na jedno i drugo? Šetamo ulicom koja se uliva u Topčidersku okretnicu. Nailazi grupa dečjih negovateljica kojima sam predavao u Srednjoj medicinskoj školi. Devojke se zaustavljaju i pozdravljaju sa mnom. Ja kažem: „Ovo je drug Koča Popović!“ One mu pružaju ruku: „Drago nam je“, kažu i pokleknu.

Koča ume šeretski da se nasmeje, kaže: „Drago je i nama.“ I one se smeju. Koča ne stari ružno. A, da, ono, poređenje sa Malroom: Malroa su volele žene, Malro nije umeo sa njima. Koču su volele, ali on je umeo sa njima.

Proleće je u Košutnjaku izbrisalo granice: Mesec april čini nadu i kad je nema. Ogromni pluralitet vlati trave povija se pod toplim vetrom sa bezbroj malih tajni koje skrivaju same sebe.

„Da li je ovako izgledao vrt, nedaleko od Atine, gde je Platon raspravljao o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima? Ta škola ljubitelja mudrosti nazvana je Akademija, to ime ostalo je do naših dana i označava instituciju koja i jeste proizašla iz jednog dela Platonovog učenja da umetnost mora proizvoditi ostvarenja koja će služiti državi“, kažem. Koča me pažljivo sluša.

On je čvrst čovek, kao da je onako autentičan u osećajnosti sav isklesan u trodimenzionoj strukturi od inteligencije, morala, hrabrosti. Njegova duhovitost proizilazi iz ljudskog prava da bude kritičan prema svemu postojećem. I prema sebi pre svega.

On rasipa varnice i fascinacije, ne hoda kao na jajima već javno govori o sprezi partijske vrhuške na vlasti sa osionim nosiocima narastajućeg nacionalizma u Akademiji u kojoj su, kako kaže, „pisci koji prepisuju druge; lekari koji ne leče, jer ne znaju medicinu a znaju nešto drugo; istoričari koji mitomanskim pohabanim pričama veličaju prošlost i vide je kao osvežavajući vetar u budućnosti; naučnici od kojih su mnogi uhvaćeni u krađi i prekrađi tuđih dela.“

Za njega je tradicioljublje nekrofilija kao što je i sama Akademija „jedan depo gde su bačeni starci – kaže pa nastavlja – Članovi Akademije nemaju onu tako potrebnu automnost mišljenja jer su plaćeni, dat im je novac, i druge ne male beneficije, da štite i brane postojeći režim, otuda su okrenuti prema konformizmu i svojoj besmrtnosti u aleji velikana sa besplatnom sahranom i bronzanim vencem“.

Koča kaže da prati ceremonijal za prijem u Francusku Akademiju uz veliku pompu ko će popuniti mesto umrlog akademika, i da se ko zna po koji put pominje Molijer kome nije nedostajala Akademija, ali je Akademiji nedostajao Molijer.

I dodaje da su najveći umovi francuske kulture 20. veka Breton, Kami, Sartr imali kompletan prezir prema Akademiji koja nema ništa sa Platonovom školom iz atinskog vrta a ima sve sa hipokrizijom sveta u kom živimo.

„U tom mnoštvu naših nacoških nadmenih akademija SANU, SAZU, MANU, CANU, VANU, KANU, ANU BiH, JAZU sa predznakom jugoslovenska, i ona je ni manje ni više nacoška je kao sve ostale… Mnogi su u sprezi sa policijom od ranije, i nastavljaju da cinakre a i sami su cinkareni. Akademija ima statutarno odredbu da iz članstva akademik ne može biti brisan, ili tako nešto još blesavije.“

Mojih susreta sa Kočom nije bilo mnogo. Ali ostali su u sećanju kao započete rečenice koje sam želeo da nastavim. U njegovom životu mnogo je gorčine koliko i u sreći otrova.

„Sloboda je osećanje koje ne želiš da izgubiš, što izgubiš u njoj naći ćeš u patnji“, rekao je. Pisao je stihove bukvalno do zadnjeg dana na srpskom ili francuskom. Sa francuskog nije prevodio na srpski, ni obrnuto. Prevodili su drugi bez njegove pomoći, saveta ili bilo kakve intervencije.

Pesnikinja Mira Vukmirović prevela je nekoliko pesama iz mladosti i skoro u očajanju je rekla da je nemoguće prevesti sa francuskog Kočina poigravanja rečima, i da je njegova svaka pesma poput šume prepuna najoprečnijim asocijacijama. Tvrdila je da je Koča na istoj ravni sa Bretonom, a bolji pesnik od Aragona!

Početkom devedesetih prošlog veka odlazio sam na Dedinje u posetu porodici Stamenković. Koča i Dragi Stamenković igrali su tenis satima a da nisu progovorili ni reč. Dragi Stamenković bio je od onih ljudi koji se nisu upuštali u laži o drugima ni o sebi. Takav je bio i Koča. Znao je da je opkoljen sa svih strana nadmenim i uobraženim nacionalistima.

Držao ih je na rastojanju koje mu je omogućilo da sagleda svu bedu tog nadirućeg ludila. Njega nisu mogli ni da potkupe ni da ucene, pokušali su jedno i drugo. Podmetanja su učestala, Koča ih je doživljavao kao ujede komaraca svejedno odakle dolazili. Ostao je dosledan u uverenju da je nacionalizam maligni tumor jednog naroda. Sa volterovskim inteligencijom i ironijom Koča se uzdigao iznad demagoškog kiča političara i konformističke površnosti intelektualaca.

Posetio sam Koču dok je ležao na VMA. General hirurg, načelnik te ustanove Mića Đuknić rekao mi je da će me odvesti kod Koče. Na pitanje kako je on, dr Đuknić kaže da je pre neki dan odbrusio jednom generalu. „Generale, jesi li i ti nacoš!“ Koča mi se obradovao. Starost to je stajanje pred ponorom. Koča je nagnut nad ponorom. „Da li Vam nešto treba?“ rekao sam. „Na putu sam bez ranca, uskoro ću stići tamo gde najmanje želim da budem“, rekao je. (Odlomak iz knjige u pripremi)