Varšava priznala da se ne boji Irana već Rusije

Dočekasmo i to! S nama su najzad počeli da igraju otvoreno. Uprkos opreznim izjavama nekih naivnih domaćih vojnih eksperata da su američke raketne baze u Poljskoj ipak namenjene za zaštitu SAD i Evrope od zemalja sa spiska takozvane „osovine zla“, u prvom redu od Irana, Varšava je otvoreno priznala, kako to piše i londonski „Gardijan, da se ne boji Irana, već oseća opasnost od Rusije. Iako neko i dalje sumnja u obrnuto, tu mu ne možemo ničim pomoći. Potrebno je lečiti se.
Shvatljivo je šta će Amerikancima protivrakete u Poljskoj i radar za upozoravanje o raketnom napadu u Češkoj. Oni prave duboko ešaloniranu protivraketnu odbranu, počev od teritorije zemalja Istočne Evrope, pored ostalog Baltika. A ako je neko zaboravio, u Letoniji je već instaliran sličan radar. Tu ešaloniranu odbranu nastavljaju u Norveškoj i Danskoj, Velikoj Britaniji i na Grenlandu. I nada je očigledna: ako se Rusiji iznenada prohte da nanese po njima raketno-nuklearni udar, preventivni ili uzvratni, onda postoji šansa da se presretnu njene rakete i njihove bojeve glave i umanji eventualna šteta koju mogu naneti teritoriji Sjedinjenih Država.
Otprilike takvu „sliku“ oni prave i na istočnim granicama Rusije – na Aleutskim ostrvima i na Aljasci, pomoću brodova naoružanih taktičkim protivraketnim sistemima „Idžis“, pomoću satelita u kosmosu koji kontrolišu lansiranje strateških raketa Rusije i drugih zemalja. Sa severa SAD za sada nisu „pokrivene“ sličnim sistemima, ali nije u tome problem. Istina, sve su to čisto vojni proračuni. A u težnji Vašingtona da razmeste svoje protivrakete u Evropi – a one se nazivaju, ako neko ne zna, Ground-Based Interceptor (GBI) – postoje ozbiljniji politički razlozi i dalekosežni planovi. Među njima su – pokušaj da se Rusija uvuče u trku u naoružanju, da se ona primora da upregne svoje ekonomske mogućnosti i dovede do takvog kolapsa u koji je dospeo SSSR kada se upustio u nadmetanje sa SAD da bi postigao paritet u strateškom nuklearnom naoružanju.
Snažna Rusija, uprkos izjavama vladinih činovnika i politikologa Vašingtona, nije potrebna našim prekookeanskim „strateškim partnerima“. Njima je dosta uspomene na Sovjetski Savez, oni su činili i činiće sve što je moguće da se sličan konkurent Americi više nikada ne pojavi na svetskoj mapi.
Protivrakete u Poljskoj samo su jedan od elemenata borbe protiv Rusije koja se uspravlja. Postoji i drugi cilj razmeštanja elemenata američkog protivraketnog štita u Evropi. To je sam Stari kontinent. Vašingtonu se ne dopadaju sve veća samostalnost Evropske unije, koju ona ispoljava u ovim ili onim međunarodnim pitanjima i rastući uticaj u toj Uniji pojedinih zemalja. Takvih kao što su Francuska i Nemačka. U Beloj kući dobro se sećaju ko je otvoreno odbio da podrži avanturističku agresiju protiv Sadamovog Iraka, i ne žele ponavljanje sličnih događaja u budućnosti. „Povezati“ EU, kao i NATO, strateškim protivraketnim štitom, koji ima za cilj zaštitu SAD od ruskih „Topolja“ i „Vojvoda“ jedan je od zadataka pentagonske ekspanzije u Poljsku. I ne samo u Poljsku.
Međutim, ako je sa američkim planovima u odnosu na protivraketni štit u Istočnoj Evropi, u principu, sve manje-više očigledno, nije sasvim jasno šta će poljskom rukovodstvu tih početnih deset raketa. Kakva su ona zaštita Varšave? I slepcu je jasno da je od ruskih operativno-taktičkih raketa, tim pre od strateških krstarećih raketa sa nuklearnim bojevim glavama nema zaštite. Nije slučajno vlada braće Kačinjski zahtevala od Vašingtona da Poljsku osigura „kišobranom“ od „Patriota“. Mada ni „Patrioti“, kako pokazuju dva rata u Persijskom zalivu, nisu bolji čak od starih i bespotrebno modernizovanih SKAD. Šta će im onda pentagonski GBI?
Da li to pokušavaju da na svaki način napakoste „večito istorijskom neprijatelju“ – Rusiji? Da li žele da se „poviju“ pred glavnim saveznikom u Severnoatlantskoj alijansi i pokažu ko im je pravi prijatelj u Evropi, a ko ne? Da li žele da dobiju dodatna radna mesta, preferencijale za premeštanje „poljskog sntehnika“ na radna tržišta SAD i EU, da se dodvore poljskom lobiju u SAD? Možda.
Međutim, nije li to previsoka cena. Rizikuje se egzistencija svoje zemlje i njenog naroda radi nekakve amorfne koristi? U čemu je tu logika? Gde je zdrav razum? Ne vidimo ih. Ne shvatamo zašto zemlja koja samo što nije u potpunosti uništena od strane fašista u Drugom svetskom ratu, zemlja koju je spasla Crvena armija od hitlerovskog ropstva, ponovo pokušava da nasedne na neprijatnosti dajući svoju teritoriju pod tuđi i krajnje ranjivi raketni štit.