„Varvarski“ sirotluk i običaji

Novinske vesti umeju da budu nezgodna, bezobrazno indikativna stvar. One najudarnije, vezane za Niš, koji je „grad“ (prema Ustavu Srbije), mogle bi sugerisati da se on ubrzano, i ekonomski i politički i kulturno, udaljava od onoga što se ovde fenserajski zove „Evropom“. Pa, otkud (odjednom) sav taj „varvarski sirotluk“ i običaji, gde su ti „rimljani“, još krajem devedesetih prošlog veka izgledalo je da dolaze?
„Gradske vlasti su donele odluku da nadležne službe masovno (što masovnije) humano hvataju i ubijaju pse lutalice, kako bi se zaustavili njihovi učestali napadi na građane“, glasi poslednja vest prema kojoj je Niš primetio civilizovani svet koji ne poznaje „humano“ ubijanje zdravih pasa, već sterilizaciju, vakcinisanje i čipovanje u pristojnim azilima. Prethodna, koja je obišla taj isti svet, saopštavala je: predstavnici SAD, Velike Britanije i drugih evropskih zemalja neće dolaziti i sarađivati sa „zvaničnim“ Nišom jer se njegov gradonačelnik „protivi saradnji s Hagom i ekonomskim reformama“. Domaća javnost je, pak, zapazila sledeću: za manje od tri godine Niš je od „četrdeset i nekog“ spao na 96. mesto u Srbiji po prosečnim primanjima koja su sada niža i od onih u Kragujevcu, srbijanskoj „dolini gladi“. A primetila je i ovu: „pravoslavna nova godina“ u Nišu proslavljena je na centralnom trgu, uz masovno posećen koncert kontroverzne folkerke Svetlane Ražnjatović koji je gradska vlast „poklonila“ građanima.

Đokica JOVANOVIĆ: Korodirala kasaba

„Evidentno gašenje Niša kao grada podobno je raspadu Srbije kao civilizovanog društva. Društvo koje ne neguje kulturu kao temelj razvoja, izabralo je propadanje kao meru sopstvene egzistencije. Društva u kojima je visoka (posebno funkcionalna) nepismenost, nerazvijen obrazovni sistem, u kojima nauka nije važan resurs, u kojima umetnost nije na ceni… korodiraju u nezaposlenosti, neandertalskom kapitalizmu, bolestima, kolektivnoj dezorijentaciji. Ovi indikatori ukazuju i na brutalnu stvarnost Niša. Iako s razlogom kritikujemo one koji odlučuju, ne valja smetnuti s uma da su ih takve, baš takve i zbog toga što su takvi, izabrali žitelji naseobine niške“, kaže za Danas sociolog iz Niša Đokica Jovanović, inače profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu.

On podseća da niška skupština „nije ni skicirala“ kulturnu politiku grada. U Nišu su skoro sasvim ugašene izdavačke kuće Gradina i Prosveta, Narodni muzej nema pristojnu zgradu, Gradska biblioteka je stisnuta u malom prostoru, Simfonijski orkestar je sabijen u trošnom zdanju, postoje samo dva pozorišta. Likovni umetnici su pre više od godinu dana zbog požara ostali bez ateljea u Tvrđavi, a gradskoj upravi ne pada na pamet da ih obnovi. Niška Tvrđava, istorijski i kulturni spomenik, adaptirana je „u najveći gradski bircuz“.

Ne neguju se čak ni sećanja na najznačajnije ljude za kulturu Niša. „A ako u centru jednog naseljenog mesta kakvo je Niš ne postoji nijedna knjižara, onda ono jeste kasaba“, zaključuje Jovanović.

Najoštriji kibiceri „društvenih prilika“ skloni su tvrdnji da je Niš uspeo da postane (još) siromašniji, retrogradniji i ruralniji za nepune tri godine. Umesto da napreduje, pao je po zaradama među „najsiromašnije“ u Srbiji, povećao broj nezaposlenih za skoro deset hiljada (sada ih je skoro 40 hiljada), nije inkasirao „nijedan evro stranih investicija“, niti ustupio investitorima i jedan metar gradskog građevinskog zemljišta“. Kvalitetni kulturni događaji u gradu postali su „izolovani incidenti“, a kulturna politika se svela na onu koju vodi DIN Filip Moris koji bira i finansira skoro sve „incidente“. Stoga je logično da ovakvu „crnu rupu“ zaobilaze gotovo svi, i strane diplomate, i investitori, i turisti. Naravno, odgovornost za to pripisuju aktuelnoj lokalnoj vlasti, posebno niškom gradonačelniku Smiljku Kostiću.
Kostićevi kritičari koji sede čak i u lokalnoj vlasti (koju su neformalno oformili njegova Nova Srbija, DSS, G17 Plus, SPO, PSS i SPS), tvrde da je on „glavni kočničar bilo kakvog razvoja“. Podsećaju da su zapadne diplomate počele da zaobilaze zvanični Niš jer je početkom 2005. godine u Skupštini grada svečano ispratio svog sugrađanina, generala Vladimira Lazarevića, koga je Haški tribunal optužio za ratne zločine. Zapad mu je zamerio i što je potom sinu generala Lazarevića predao poklon – „škodu fabiju“ kako bi „porodica mogla da ga posećuje u Hagu“.
Takvi kritičari vole da podsete da je upravo Kostić iz komercijalnih banaka povukao novac koji je grad dobio od privatizacije DIN i drugih niških firmi zbog ličnog straha da se „ne izgubi usled privatizacije banaka u Srbiji“, zbog čega je oštetio grad za više od milion evra godišnje, na ime izgubljenih kamata. Kostić je, kažu oni, uspeo da „otera“ i jedinog potencijalnog investitora, Mauricija Zamparinija, italijanskog biznismena i predsednika FK Palermo koji je želeo da investira u poslovni centar nadomak Niške Banje. Učinio je to poništavanjem licitacije za zakup zemljišta na kojoj je Zamparini „pobedio“, uz obrazloženje da je (niska) cena zakupa štetna po grad i tvrdnju da nije siguran da je investitor – „pravi Zamparini“. Pri tom, podsećaju, godinama nije uspeo da uspostavi zvanični kontakt ni s menadžmentom DIN Filip Moris, najprofitabilnijom firmom na teritoriji grada, u koju je uložena jedna od najvećih stranih investicija koje su stigle u Srbiju. Strancima se nije dopala njegova „prošlost“ (suđeno mu je za privredne prestupe) i nastojanje da kao bivši direktor DIN održi (vaninstitucionalni) uticaj među radnicima, a njemu je smetao „način privatizacije DIN“, zbog čega je najavljivao da će zatražiti „uvid u sve papire vezane za to“.
Oni navode da Kostić nije ispunio čitav niz „megalomanskih“ obećanja: izmeštanje železničkog čvora iz Niša i aerodroma Nikola Tesla („buka koju avioni prave smeta građanima“), gasovod za ceo grad i svako seosko domaćinstvo, investicije od pet milijardi dinara u roku od godinu dana, posao s izraelskim firmama vredan 50 miliona evra i pet hiljada novih radnih mesta. Pa, obećanja o izgradnji Fabrike betona, Eko centra, jeftinih stanova za tri hiljade oficira, kao i za mlade stručnjake.
Neki od njih su i u medijima umeli da kažu da je „dobro“ što je Kostić na neka obećanja zaboravio, podsećajući na ono da će „Turcima vratiti Tvrđavu“, „dovesti investitore iz Rusije, ali ne ruske Jevreje“ (što su demokrate nazvale sklandaloznom izjavom), ili „kamen iz Ostrovice izvoziti brodovima u Ameriku“…
Na zapitkivanja novinara šta je s obećanjima o prosperitetu grada, Kostić je umeo da odgovori da „krupne investicije ne mogu da se ostvare preko noći“, jer su za to potrebni politički, pravni i organizacioni preduslovi. Sporost u sprovođenju obećanja pripisivao je i neslozi između njega i skupštinske većine koja se, kako je ocenio, bavi politikantstvom, a ne interesima grada. Šta sada kaže Danas nije uspeo da sazna, jer Kostić sigurno spada u najnedostupnije gradonačelnike u Srbiji pošto je često van Niša, ne javlja se na zvanične telefone, a njegovi najbliži saradnici (pre)često „ne znaju gde se nalazi“.
Jedan od gradonačelnikovih prvih saradnika, gradski menadžer Vlastimir Đokić, međutim tvrdi da za sporost u sprovođenju nekih projekata ne može da bude odgovoran samo Kostić. On kaže da se to događa zbog „inertnosti sistema, okoštalosti birokratije i loših odnosa u skupštinskoj većini“. Priznaje da ni on lično “ nije zadovoljan postignutim“, moglo je više, ali tvrdi da „rezultata ima“.
„Tačno je da domaćim i inostranim investitorima nismo davali gradsko građevinsko zemljište, ali samo zbog toga što ne želimo da ga rasprodajemo. Želimo da ga infrastrukturno opremimo i prodamo po daleko višoj ceni, na korist grada. Zbog toga smo u severnoj industrijskoj zoni grada uradili kolektor, a uvođenjem gasa i električne energije stvaramo kompletne uslove za ustupanje tog dela malim i srednjim preduzećima. Slično je i sa zemljištem u radnoj zoni Donje Međurovo, gde su već urađeni kanalizacija i vodovod. Ni gradsko zemljište kod Niške Banje nismo hteli da ustupimo Zapariniju po ceni od osam evra, hoćemo da grad i građani imaju daleko veću korist“, kaže Đokić za Danas.
On precizira da je za ove vlasti izgrađen fekalni kompleks na desnoj obali Nišave, vredan 590 miliona dinara, koji je finansiralo Ministarstvo za kapitalne investicije. Završen je i bazen na Gorici, zbog čega je napajanje treće visinske zone vodom postalo kvalitetnije. Grad je dobio i dva nova mosta, vredna oko 200 miliona dinara, a rade se i mostovi u Lalincu i kod Brzog Broda. Ovih dana je započela izgradnja gasovoda za pet niških naselja, vredna 133 miliona dinara, obezbeđenih iz Nacionalnog investicionog plana. Urađeno je i orto-foto snimanje grada koje je preduslov za izradu novog GUP.
Prema njegovim rečima grad je i ekološki „unapređen“, jer je beogradski institut Kirilo Savić već uradio projekat sanacije postojeće gradske deponije, urađeni su i generalni projekat i studija opravdanosti Eko centra, te raspisan javni konkurs za izbor strateškog partnera za poveravanje takve delatnosti. Grad veruje da će se na konkurs javiti neke od desetak svetskih kompanija koje su u Nišu već imale promociju svojih programa za zbrinjavanje i preradu čvrstog otpada.
Đokić tvrdi da je poboljšan i kvalitet življenja građana jer je Niš dobio mega centre Intereks, Metro, Tempo i Nana, te svetske benzinske pumpe OBM, Mol, Eko. Gradski prevoz je bolji jer Nišekspres prvi put ima konkurenciju više privatnih prevoznika. Rešava se i problem parkiranja u gradu, centar je već rasterećen, trebalo bi da se krene i u izgradnju javnih garaža. Asfaltirano je mnogo ulica i bulevara, renovirano je ili izgrađeno mnogo škola, igrališta i sportskih balon hala, grad je dobio i Ledenu dvoranu (manje klizalište) i nove verske objekte.
„Uprkos takvim tvrdnjama činjenica je da je Niš za manje od tri godine od grada u kojem se diše, smeje, nada i živi postao uspavani grad iz bajke o Trnovoj Ružici. Svako ko je ikada video, dodirnuo, ili razgovarao sa Smiljkom Kostićem upao je u stogodišnji san – većnici, načelnici uprava, direktori javnih preduzeća, pa i odbornici Skupštine grada. Grad je potpuno uspavan i tone u mrtvilo. Ukoliko se hitno ne probudi, bojim se da ćemo se jednog jutra probuditi u izgubljenom i ukletom gradu“, ocenjuje za Danas Srđan Pešić, funkcioner LDP i odbornik Skupštine grada.
On smatra da je za ovakvu situaciju najveći krivac gradonačelnik Kostić koji je „uspeo da dovede Niš u potpunu izolaciju“. „Kostić je u nekoj vrsti izbeglištva, stalno na nekim putovanjima koja ne daju nikakve rezultate i za koja nikome ne polaže račun“, kaže. Dodaje da su, uprkos tome, troškovi Kostićevog kabineta i njega lično za samo godinu dana porasli za skoro deset miliona dinara i dostigli neverovatnih milion evra na godišnjem nivou.