Vazduh nikad čistiji, more nikad bistrije

Hladno, toplo, vetrovito, kišno, sve je izgubilo značaj. Ne znam ni koji je dan!? Četvrtak? Tek? Već? Po čemu će se on razlikovati od prethodnih ili budućih? Znam po čemu – jedino po broju obolelih i preminulih od ovog poganog virusa.

Da, svi mi, ma gde bili, a ja vam pišem sa juga Francuske, živimo u tom košmaru između preživljavanja i umiranja.

Ukoliko virus oslabi ili se samouništi, Francuska ima šanse da izađe iz ove krize. U protivnom, zahvaljujući amaterizmu, improvizaciji i neodgovornosti vlade, ishod je neizvestan.

Ipak, najnoviji pokazatelji daju razloga za oprezni optimizam. Priča se čak i o mogućnosti izlaska iz karantina početkom maja, mada još uvek nema jasnih planova.

Vidljivo je i jasno samo jedno – stanovništvu izolacija sve teže pada, tako da je nasilje u porodicama sve prisutnije. Izgleda da nam spasa nema – ako ne nastradamo od korone, od stresa, frustracija, samoće i depresije, izvesno hoćemo.

Svojim drugaricama, mejlom, umesto Markesove Ljubavi u vreme kolere, šaljem Ljubav u vreme korone, u formi jedne prelepe pesme koju je potpisala i ilustrovala slavna japanska avangardna umetnica Yayoi Kusama.

Mali doping za srce i dušu, tako potreban u ovim vremenima. Tim više jer većina njih pripada grupi zgaženih, ispljuvanih, obeleženih i diskriminisanih i to samo zbog svojih godina – 65+. Treba biti majstor pa tako ubiti svako dostojanstvo jednoj ne tako maloj populaciji.

Niko, a posebno ozbiljni i odgovorni ljudi i građani ne žele da ih neko u poznim godinama strpa u tor i tako jeftino ponizi, pod bilo kako valjanim izgovorom.

Petak, 10. april

Čitam potresan razgovor u Independentu sa Gregoriom Spanjolinom, mladim italijanskim anesteziologom, koji govori o užasima koje je doživeo u bolnicama u Lombardiji. I mi smo, iako samo preko TV ekrana, mogli da naslutimo i vidimo nešto od tog pakla.

Italiju, u kojoj se nedeljama umiralo… te nepregledne reke mrtvačkih kovčega. Muk i beznađe.

Volim Italiju. Divim joj se. To je zemlja koja je obeležila moju mladost i bitno uticala na formiranje moje estetike. Kad mislim na tu prelepu zemlju, onda mislim na čudesne palate, crkve, fontane, trgove, amfiteatre i vrtove Sijene, Luke, Sirakuze…

Divim se iznova i nikad dovoljno umetnosti renesansnih majstora, muzici Skarlatija i Verdija, filmskim velikanima italijanskog neorealizma i knjigama Kalvina i Levija, Savijana i Eka.

Kad mislim na Italiju, čujem divan, raspevani jezik i glasove Ornele i Endriga i osećam mirise najbolje i najčarobnije kuhinje na svetu. A tek kafe i njihovih bistroa. Kad mislim na Italiju, mislim na lepotu, sklad, eleganciju… Na klasu.

Zato me zabolela, pogodila njihova nesreća. Ali, evo i prvih lepih vesti iz Italije – epidemija je pod kontrolom i sve govori da dolaze bolji dani.

U to ime suprug i ja organizujemo Dan Italije. Slušaćemo Pergolezija, odgledati Antonionijevu Avanturu, pevaćemo O bella cao, a ja ću napraviti italijansku večeru – jednu salatu caprese i pastu a la aglio, olio e peperoncino. A tu je i dobra flaša vina. Pridružite nam se.

Avanti Italia! Avanti!

Subota, 11. april

Na France culture i France musique već danima emituju emisije o Betovenovom životu i delu, kao i njegovu muziku – u okviru obeležavanja 250 godina od rođenja ovog velikana klasične muzike.

Šta reći o geniju što dosad nije rečeno? Sem, prisetiti se, možda, da je baš taj neprikosnoveni bard klasične muzike bio gluv. Jedna od najvećih nepravdi ovog sveta! Od svih ljudi na planeti,  baš Betoven!? Užas!

Ako je Betoven mogao da čuje svoju muziku samo u svojoj imaginaciji, mi imamo privilegiju da je čujemo u njenoj potpunosti i pravoj veličini. Zato slušajte muziku Betovena.

Ne zbog jubileja, već za dušu. A i protiv korone. Verujte da leči.

Vidim da se svi veliki, prestižni pozorišni, muzički i filmski festivali jedan za drugim anuliraju. Prvo Edinburg, pa Avinjon, pre neki dan i filmska fešta u Kanu. Tako je ovom festivalu, koji je prošle godine slavio Parazita, ove godine jedan virus došao glave. Nadajmo se da će iduće godine biti bolje.

Nedelja, 12. april

Razmišljam kako sadašnji opravdani strah od virusa, koji svi delimo, može umnogome da oboji i umanji našu kritičku oštricu.

Što smo više zaplašeni grafikonima, statistikama, brojem preminulih… to smo spremniji da prihvatimo sve mere za koje nam se kaže da će nas učiniti bezbednim. A svedoci smo da se uvode brojne, drastične mere – od zabrane kretanja do digitalnog praćenja, koje Žižek naziva erotskim snom svih represivnih režima. Do juče su migranti i izbeglice smatrani virusima i zasluživali karantin i izolaciju. Sada se ta politika odnosi na sve nas.

Centri za izbeglice, stalne čekaonice u kojima su abolirana građanska i ljudska prava, sada su centri u našim sopstvenim kućama. Hoćemo li pristati na to da država prava bude u karantinu?

Ponedeljak, 13. april

Danas, standardna šema. Prvo sudoku. Potom joga, pa jednosatna brza šetnja sa suprugom pored mora. Zatim druženje na terasi – ja sa Hararijem, on sa Jergovićem, i uživamo.

Ciceron nikad nije bio toliko u pravu nego kad je rekao – “Ako imate biblioteku i vrt, onda vam ništa drugo i ne treba!”

Mislim na Džulijana Asanža, 48-godišnjeg osnivača i urednika Vikiliksa. Novinara. Čoveka kome preti ekstradicija iz Britanije u SAD i doživotna robija – samo zato što je saopštio i objavio istinite informacije.

Kakva hipokrizija. Ne kažnjavaju se počinioci ratnih zločina, tortura, zverstava i ubistava, već se gone oni koji su otkrili i obznanili ta dela. Potpisujem već ne znam koju po redu peticiju koja se zalaže za sprečavanje njegove ekstradicije i sa nevericom i gnevom mislim na medijske kuće koje su stekle slavu i dobile najviša novinarska priznanja zato što su objavljivale njegove informacije, a sad ga se više i ne sećaju.

Utorak, 14. april

Nakon dva lavora kafe krećem sa standardnom dozom trovanja. I to ne duvanom, već štampom. Nije tajna, danas čitaoci masovno ne veruju medijima. Kako u Evropi, tako i u svetu.

O nama ne vredi ni govoriti. Razlog je jednostavan – prošlo je vreme kad su važila zlatna pravila novinarstva (fer, istinito, nepristrasno, dostojanstveno…) Nekad su ti principi činili DNA velikih novina, a žurnalisti su se trudili da odgovore tim standardima. Postojala je striktna podela između vesti i mišljenja i komentara. Znalo se tačno – ko kosi, a ko vodu nosi!

Ugled, značaj i poverenje su bili toliki da su se sva glasila u svetu trudila da dosegnu standard jednog Monda, Tajmsa, Gardijana… Pričalo se da sve dok neko od tih glasila ne objavi vašu čitulju, vi zapravo i niste umrli. A onda su se vremena promenila, pa i mediji.

Do toga je došlo čini se kao kod bankrota – prvo postepeno, a onda naglo. Džon Pildžer, jedan od najuglednijih novinara i dokumentarnih filmskih stvaralaca, kaže: “Iako su mediji uvek bili tanani produžetak kapitala i vlasti, oni su se sada sasvim integrisali – postali su deo njih. Pristojni, ispravni novinari, koji su nekad tolerisani u mejnstrimu, sad su se povukli u podzemlje, dok liberalni kapitalizam ide ka formi korporativne diktature. I sve je gore i gore i raste po eksponencijanoj skali.” I, šta i kako čitati? Očito – između redova, dijagonalno, na kašičicu, ili pak sajtove za koje pišu ljudi poput Pildžera, Grinevalda, Klajnove, Čomskog…

Sreda, 15. april

Konačno demokratski establišment u Americi može da odahne. Dobili su ono što su želeli – Džona Bajdena!

Kako sam 1.000 odsto bernijevac, mom razočarenju, naravno, nema kraja. Između Bajdena, veoma ranjivog i kompromitovanog kandidata status quo, iza koga su stali establišment, veliki kapital i korporativni mediji i Bernija Sandersa, progresivnog, hrabrog i časnog čoveka, koji je pokušao da društvu ponudi humaniju, pravedniju i egalitarniju agendu društvenih reformi, oni su se opredelili za prvog. Bez sumnje komforno je glasati za status quo!

To ne zahteva nikakvu hrabrost. Tako je demokratska Amerika po drugi put propustila šansu nad šansama da sa Sandersom napravi džinovski korak u transformaciji društva. Takvog kandidata više neće imati.

Četvrtak, 16. april

Zanimljivo je, da je unazad dva meseca, od kako je gro stanovništva u karantinu, kugla progledala. I procvetala. Vazduh nikad čistiji, more nikad bistrije. U kanalima Venecije šepure se delfini i labudovi, u zalivu Marseja pojavili su se kitovi, Delhi je prodisao… Zaključak je nemilosrdan – mi smo zapravo trovači ove planete. Zato, možda, ne bi bilo loše da ostanemo što duže u pritvoru?!

Autorka je novinarka iz Francuske