U vremenima – kao što su ova – kad se ne samo sve češće pitamo kome je teatar namenjen, nego smo i sve intenzivnije u nedoumici da li je pozorište ikome uopšte potrebno, još se direktnije (i bolnije) nameće dilema: kome je onda tek potrebna literatura vezana za teoriju pozorišta.
S druge strane, uprkos pomenutim nedoumicama, nova knjiga u izdanju IK Clio i Bitef teatra, Rečnik izvođenja i savremenog pozorišta u prevodu Milice Šešić, očekivana je u ovdašnjoj stručnoj javnosti s ogromnim nestrpljenjem.
Najavljeno pre više od dve godine, objavljivanje knjige je iz nekog razloga kasnilo, a javnost je s olakšanjem i neskrivenim zadovoljstvom dočekala prevod dela uglednog francuskog teatrologa Patrisa Pavisa, autora sad već klasičnih teatroloških studija koje su odavno na spisku nezaobilazne literature namenjene svima koje zanima savremeni teatar.
No, dileme vezane za sudbinu teatra nisu jedini faktor koji utiče na složenost teme kojom se u Rečniku bavi Pavis.
Autor, naime, u predgovoru knjizi konstatuje da problem nastaje već pri definisanju pojma savremeno pozorište.
Jer, šta se danas zapravo podrazumeva pod pojmom teatar?
Da li on pripada tradiciji čiji su koreni u antičkoj Grčkoj, ili su u njega utkana i još drevnija iskustva drugih sredina, kultura i izvođačkih praksi, iskustva koja su odveć dugo bila zamagljivana evropocentričnim pogledom i na kulturu i na pozorište?
Da li današnji teatar uistinu bez ostatka možemo tretirati kao rezultat nasleđa dramskog pozorišta, teatra reči i dramskog teksta, što takođe pripada evropskoj tradiciji, ali i u kojoj meri su na ovu baštinu uticali noviji fenomeni i trendovi, recimo rediteljski teatar iz 1970-ih i 1980-ih godina, docnije postmoderno pozorište, teatar pokreta i scenskih slika…?
Šta, nadalje, činiti s interkulturalnim pozorištem, kako tretirati umetnost performansa i niz drugih izvođačkih praksi koje teatar katkad pretvaraju (i u) predavanje i prostor gde se sve češće odvija neposredna i sasvim otvorena diskusija između izvođača i publike?
Pitanja, naravno, ima još; na primer: kako je u savremenom teatru tretirana emocija i emocionalnost uopšte, te na koji način u umetnosti koja uspostavlja specifičan odnos prema gledaocima, isključiti patetiku a sačuvati elemente na kojima će biti građena empatičnost?
Uostalom, da li se savremeni teatar uopšte oslanja na Aristotela, pa i njegovog najglasovitijeg oponenta – Brehta?
Pavis otvoreno priznaje da u kontekstu ovako sagledanog pejzaža sastavljenog od najrazličitijih aspekata savremenog teatra, i sâm termin pozorište valja prihvatiti kao privremeni.
Sve opcije su, dakle, otvorene, a svoje savremenike – teatrologe, kritičare ali i autore i aktere, Pavis ovim rečnikom ohrabruje da smelo zakorače u ovako gustu šumu.
Pa ipak, nema sumnje da je hrabrost na ovom terenu više nego potrebna.
Vidimo, naime, da svaki pokušaj fiksiranja pojmovnog aparata vezanog za savremeni teatar zasnovan na nadi da je moguće uspostaviti osnovu za dalja metodološka istraživanja, uvek iznova dovodi u pitanje prethodne rezultate, ozbiljno ih relativizuje, a u igru uspostavljenu između prakse i teorije uvodi ili sasvim nove reči ili onim definisanim daje sasvim nova značenja.
U tom kontekstu – veli francuski teatrolog – upravo zbog ovako burnih, dramatičnih i munjevitih promena, svaki današnji pokušaj formiranja rečnika izvođenja i savremenog teatra podrazumeva ograničene u najboljem slučaju relativne rezultate i domete.
Osim toga, u skladu sa složenošću elemenata i uticaja koji određuju karakter savremenog pozorišta Pavis odbija da pojmove u rečniku određuje isključivo sa stanovišta evropske tradicije, svestan dubine uticaja kojima je još pre 1960-ih godina evropsko pozorište bivalo sve intenzivnije izloženo.
U ovako formirani koordinatni sistem autor smešta odabrane pojmove – one za koje se ispostavlja da su pod najžešćim udarom promena, a koje je upravo vreme učinilo nejasnim i nepreciznim.
No, uz svaki od dvestotine pojmova autor otvara široko polje svojevrsne teatarloške diskusije prezentujući oko sedam stotina odgovarajućih sinonima, te na taj način objašnjava okolnosti i kontekst koji su uslovili promene značenja obrađenih pojmova.
Ovakav prostor diskusije zapravo je jedna od najvećih vrlina ove knjige, jer zainteresovanog čitaoca uvodi u svet savremenog pozorišta a njegovom iskustvu – bez obzira na to da li je ono vezano za korpus najšire publike (za koju pozorišne predstave i nastaju), gledaoce sa zadatkom (kritičare), teoretičare ili pak autore i aktere.
Na taj način svoje čitaoce Pavis provodi kroz neke od neuralgičnih tačaka savremenog pozorišta; neke pojmove redefiniše, druge rekontekstualizuje, a neke objašnjava u svetlu teorija koje se na prvi pogled ne dodiruju s teatrologijom.
Pokazaće se da su među jedinicama ovog rečnika i mnoge s kojim nas je minulih decenija, a naročito proteklih godina suočavao Bitef, kao što je to slučaj s imerzivnim ili in jor fejs (in yo’ face) teatrom, ali je tu i niz pojmova koji ukazuju na fenomene s kojima smo, između ostalog, imali dodir upravo blagodareći ovom festivalu, što je indirektna potvrda da Bitef i te kako drži korak sa svetskim pozorištem.
Kao i svaki rečnik/pojmovnik, i ovaj Pavisov ne čita se kao beletristika ili kao druge teatrološke studije – stranicu po stranicu, hronološkim redom.
Abecedni redosled, naime, podrazumeva posebnu vrstu logike čitanja i, naročito, traganja; nameće čitaocu svojevrsnu potragu, istraživanje najčešće određeno sledom asocijacija i povezivanjem pojmova – tema na temelju unutrašnje logike pojedinih tema.
A opet, Rečnik izvođenja i savremenog pozorišta moguće je čitati i na onaj drugi način, poput beletristike, dakle od korica do korica, jer nas korak po korak uvodi u svetove koji su nam u isti mah i poznati ali i sasvim novi, drugačiji. Pozorište, pa i ovo savremeno, naime, još jednom se pokazuje kao – čudo.
Možda je i zato u ovim vremenima bremenitim pitanjima i nedoumicama, sumnjama u smisao i značaj teatra, Pavisova knjiga toliko važna i značajna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
