Već viđeno na Bliskom istoku

Da li se istorija, ipak, ponavlja? Najnoviji razvoj situacije na Bliskom istoku nagoveštava da bi odgovor na to pitanje mogao biti potvrdan, budući da situacija koja vlada na kraju mandata američkog predsednika Džordža Buša sve više podseća na zbivanja koja su se dogodila poslednje godine administracije Bila Klintona. Oba predsednika pokušala su na kraju mandata da pronađu rešenje za jedan od najtežih konflikata u svetu, istovremeno gajeći bojazan da neće imati dovoljno vremena da ostvare taj cilj.
Stiče se utisak da je situacija beznadežna, budući da je Bušova administracija uzalud potrošila sedam godina tragajući za rešenjem. Štaviše, ponovo smo na početku – Kamp Dejvid i pregovori u Tabi, lakomisleno prekinuti u januaru 2001, biće nastavljeni. Ipak, „bolje ikad nego nikad“, kaže poslovica!
Bliskoistočna mirovna konferencija koja će se održati u Anapolisu, u državi Merilend, treba da bude događaj na kojem će se održati konačni pregovori dveju strana i posvetiti pažnja, između ostalog, pitanjima kao što su stvaranje palestinske države i utvrđivanje njenih granica (onih iz juna 1967, uz male izmene do kojih će se doći putem pregovora), prestonice Jerusalima, izraelskih naselja, te povratka palestinskih izbeglica. Takođe, treba da bude reči o problemima bezbednosti, okončanju višedecenijskog rata, kao i o tome kako navesti arapske države da priznaju Izrael. Nesumnjivo, krajnje je vreme da se postigne napredak u rešavanju razmirica dveju strana, budući da Palestinci gube nadu da će imati svoju državu. Ukoliko se to ne dogodi biće teško pronaći rešenje za konflikt na Bliskom istoku i sprečiti eskalaciju nasilja.
Sučeljene strane već dugi niz godina uporno pokušavaju da putem pregovora pronađu kompromisno rešenje za međusobne razmirice, ali do sada nije postignut napredak. Nedostatak političke volje i snage da se postigne sporazum jeste glavni uzrok tome.
Politička snaga manjka i izraelskoj i palestinskoj vladi. Izraelski premijer Ehud Olmert i palestinski predsednik Mahmud Abas nemaju dovoljno uticaja u svojim zajednicama, a budući da je potrebno da dve strane postignu kompromis, novi pregovori predstavljaće veliki rizik za njih.
Isto važi i za predsednika Buša. Štaviše, vlada SAD nije spremna da u potpunosti stane iza svoje inicijative. Američki državni sekretar Kondoliza Rajs zalaže se za održavanje konferencije i uložila je napore kako bi se to ostvarilo. Ali, ostaje pitanje da li je Buš, bez koga je nemoguće postići istinski napredak, spreman da rizikuje?
Srećom, sučeljene strane postale su spremnije da pristanu na ustupke kako bi postigle sporazum. Slabost koja je svojstvena i Olmertu i Abasu probudila je u njima interesovanje za mirovni dogovor. Zbilja, oba lidera gaje nadu da će im rešenje krize omogućiti da opstanu na političkoj sceni – Olmertu putem novih izbora, a Abasu pomoću referenduma na kojem bi porazio stranku Hamas. Ukoliko bi se to ostvarilo propali „mir snažnih“ bio bi zamenjen „mirom slabih“.
Ali, ne smemo izgubiti iz vida eventualne teškoće. Budući da Olmert nema priliku da promeni odluke svoje stranke i koalicije, ostaje pitanje da li će biti u stanju da učini dovoljno ustupaka po pitanju granica i Jerusalima. Slične sumnje mogu se primeniti i na Abasa. Da li će on uspeti da pruži čvrste garancije za sigurnost koje želi Olmert, budući da Palestinci strahuju da će dati previše, a neće dobiti dovoljno ustupaka potrebnih za rešavanje pojedinih fundamentalnih zahteva?
Glavna prepreka neće biti pregovori, već ispunjenje odredaba eventualnog sporazuma, te bi politička cena postignutog kompromisnog rešenja mogla biti prevelika. Građanski rat već potresa palestinsku zajednicu, a kompromis koji je potrebno postići kako bi se pronašlo mirno rešenje najverovatnije će prouzrokovati oštre političke sukobe i u Izraelu. Nesumnjivo, Olmert pokušava da uskladi dogovor o krajnjem statusu s mehanizmom „mapa puta“. Takav sporazum trebalo bi primenjivati postepeno, a napredak će biti postignut ukoliko obe strane budu ispunjavale obaveze na svakom koraku.
Ali, taj mehanizam može biti delotvoran jedino ako treća strana – SAD, „SAD plus“ ili Bliskoistočni kvartet – bude spremna da nadgleda sporazum. U suprotnom, razmirice povodom ispunjenja pojedinih obaveza vratiće proces natrag u dobro poznati „živi pesak“ bliskoistočne uzaludnosti.
Dakle, realno govoreći, stiče se utisak da su minimalne šanse da će pregovori u Anapolisu biti uspešno okončani. Budući da nije bilo moguće pronaći rešenje za ovaj konflikt u prošlosti, niti postići bilo kakav napredak, zašto bi najednom trojica aktera – Buš, Olmert i Abas – koji nisu dovoljno politički snažni, bili u stanju da to postignu?
Karl Marks je zabeležio da se istorija uvek ponavlja, najpre kao tragedija, potom kao farsa. Budući da je Kemp Dejvid bio tragedija, možemo strahovati da će Anapolis biti farsa. Ipak, ne smemo zaboraviti da je ovde reč o Bliskom istoku, gde su usponi nastajali iz poraza, ne iz trijumfa. Stoga, ne smemo gubiti nadu, čak i kada nemamo mnogo razloga za optimizam.