Većina dece sa smetnjama u razvoju ne ide u školu

Podaci UNICEF-a iz 2001. godine govore da je 85 posto dece sa smetnjama u razvoju koja su živela u porodicama bilo van obrazovnog sistema, dok Centar za prava deteta 2006. beleži 60 odsto ove dece. Ona deca sa smetnjama u razvoju koja su išla u škole, skoro isključivo su pohađala specijalne škole.

Tokom reformi započetih 2009. godine donet je Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koji je jasno propisao obavezu predškolskog programa i osnovne škole za svu decu. Pritom, za decu iz osetljivih grupa utvrđen je način na koji se ona uključuju u obrazovni sistem, kakvu podršku im treba obezbediti, kao i finansiranje dodatne podrške, a odluku o tome da li će dete pohađati redovnu ili specijalnu školu donosi staratelj. Pa ipak, nema izgleda da je donošenje tog zakona popravilo situaciju.

Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI) je tokom 2015. godine sprovela istraživanje o uključenosti u obrazovanje dece sa smetnjama u razvoju između 6,5 i 15 godina. Od 266 dece koja su u to vreme živela u institucijama, samo njih 116, odnosno 40 odsto pohađalo je školu.

– Iako je i prethodni zakonski okvir predviđao obavezu osnovnog obrazovanja za svu decu, postojala je praksa da su određena deca proglašavana „needukabilnom“, što su činile tzv. komisije za kategorizaciju. Tako je veliki broj dece sa smetnjama u razvoju bio isključen iz obrazovanja – kaže za Danas Snežana Lazarević iz MDRI.

NJihovo istraživanje je pokazalo da su upravo staratelji najmanje zainteresovani za upis deteta, kao i da među smeštajnim ustanovama postoje različite prakse: dok jedna ustanova ima preko 80 odsto korisnika upisanih u škole, druga nikada nijedno dete nije uključila u obrazovanje. Kako ističe Lazarević, ustanove su kao razlog najčešće navodile nemogućnost da se obezbedi prevoz za decu od ustanove do škole, nedostatak finansija za lične pratioce, zahtevi škola da ustanova obezbedi medicinsko osoblje koje bi brinulo o davanju terapije, ili presvlačilo decu koja koriste pelene.

– Bez obzira na zakonske propise, mnogi od zaposlenih u rezidencijalnim ustanovama zastupaju stavove da neka deca ne mogu da se obrazuju, da je uslov za pohađanje škole postojanje razvijenog govora i sl., te u nedostatku zainteresovanosti staratelja, zaposleni sami procenjuju „ko jeste a ko nije za školu“, iako se na ovaj način krše kako naši zakoni, tako i Konvencija o pravima deteta i Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom – ističe Lazarević.

Isključena iz obrazovnog sistema, ova deca nakon punoletstva nemaju nikakve veštine za bilo kakav posao, zbog čega najčešće ostaju u rezidencijalnim ustanovama po više decenija, pa i do kraja života, obično lišeni poslovne sposobnosti.

Kako navodi Lazarević, MDRI-S nema saznanja da rezidencijalne ustanove upućuju svoje korisnike na procenu radne sposobnosti, tj. da su oni na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, što je preduslov za ovu procenu. Kako te procene nema, veliki broj ljudi u ustanovama lišen je poslovne sposobnosti, koja je vezana za sklapanje bilo kakvih pravnih poslova (ugovora, braka, računa u banci…).

Prema Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom, koja svim osobama sa invaliditetom garantuje pravo na rad, država je dužna da im obezbedi različite vrste podrške – obuke za konkretan posao, asistenciju, prilagođavanje radnog mesta, prilagođavanje radnog vremena.

– U mnogim zemljama se procena vrši tako što se uvažavaju sklonosti i preferencije same osobe, ili joj se prosto ponudi da nešto radi, prati se njegovo/njeno napredovanje, isprobavaju se različite vrste prilagođavanja, i ukoliko ovo angažovanje bude neuspešno, pokušava se sa nekim drugim poslom. Kod nas se procena, nažalost, još uvek zasniva na medicinskom modelu invalidnosti – kaže naša sagovornica.

Sporna skala za procenu radne sposobnosti

Sem načina na koji se vrši procena radne sposobnosti i kriterijuma na kojima se zasniva, sporna je i „skala“ na osnovu koje se osobe konačno razvrstavaju. Naime, osobe mogu biti svrstane u 0. stepen – ako ne postoje teškoće i prepreke u radu, odnosno ako one ne utiču na radnu sposobnost; 1. stepen – ako su teškoće i prepreke male, i omogućavaju zapošljavanje pod opštim uslovima; 2. stepen – ako su teškoće i prepreke umerene, odnosno znatne i omogućavaju zapošljavanje pod posebnim uslovima i 3. stepen – ako su teškoće i prepreke potpune i višestruke, odnosno, ako se osoba ne može zaposliti ni pod opštim, ni pod posebnim uslovima. Na ovaj način su osobe razvrstane u 3. stepen praktično u potpunosti lišene mogućnosti zaposlenja.