Večiti šarmer i najbolji glodur

Opet smo znali da je teško bolestan, da su male šanse da se izvuče, ali kada je stigla juče ujutru vest o njegovoj smrti, u Današčiću su nastupili muk i žalost.

I naravno neizbežno-zašto, ima li kraja tragičnom nizu?

Najbolji direktor i najbolji glavni i odgovorni urednik su umrli.

Zanimljivo je da su rođeni iste 1950. godine, u avgustu i da je među njima bila razlika od samo jednog dana.

Bili su različiti po karakteru, Dušan uvek ozbiljan, miran, povučen, Gruja večito pun priča, nasmejan, razdragan…

Vezivala ih je ljubav prema novinarstvu, posvećenost Danasu i borba za bolje društvo i pravedniju državu.

I drugarstvo, naravno.

Svaki novinar se dobro seća svog prvog novinarskog zadatka, ali i prvog nadležnog urednika.

Grujica Spasović mi nije bio prvi urednik, ali sam ga uvek takvim smatrala.

Bio je zamenik glavnog i odgovornog urednika u Našoj Borbi, a ja početnik, honorarac. Izveštavala sam sa događaja na kom je i on govorio.

Tema i danas aktuelna, mediji i kako se odupreti kontroli vlasti. Grujica zatražio da vidi tekst i odmah me pozvao u kancelariju.

Drži izveštaj u ruci, jer tada smo naravno pisali na pisaćoj mašini, kompjutera nije bilo i sa naočarima na sred nosa mi kaže: „Da se upoznamo, ja sam Grujica Spasović…“

Kažem mu svoje ime i pitam šta nije u redu.

„Za početak nauči kako se zovem. Napisala si Gruja Spasojević. Uspela si da pogrešiš ime i organizatorke okruglog stola“.

Usledili su moje izvinjenje, pokušaj vađenja: „Mislila sam da vam je Grujica nadimak…“

Izvadila sam se time što je izveštaj bio zanatski dobro napisan, što je i sam priznao i što sam pokazala želju da radim.

Ali od tada pre nego što predam tekst, svako pomenuto ime po tri puta proveravam.

Večiti šarmer i veseljak, Grujica zvani Gruja, uvek je bio pun priča, koje je rado pričao posebno mladim saradnicima.

Nikada se, međutim, nije hvalio svojom nesumnjivo uspešnom i bogatom novinarskom i uredničkom karijerom.

U najtežim situacijama, državno preuzimanje Borbe i osnivanje Naše Borbe, kao i zatvaranje Danasa u vreme ministrovanja aktuelnog predsednika, Grujica je pokazivao neviđenu hrabrost.

Nije tako delovao, nije se busao u grudi junačke, ali je bio hrabar.

Kada sam svojevremeno izveštavala iz Skupštine Srbije, a Gruja bio meta napada poslanika Srpske radikalne stranke, posebno Vojislava Šešelja, koji ga je zvao „majorom CIA“, nazvala sam ga sva uspaničena.

„Grujo, svašta o tebi govore, prete ti…“ Zatekla sam ga u Lovcu, „isturenom odeljenju“ redakcije.

„Dušo, stavi to u antrfile“, veselo mi odgovorio. Pokušala sam da mu objasnim da brinem za njega, nije važan izveštaj, treba da se čuva…“Maco, smiri se, šta sam ja sve preživeo, koji crni radikali…“

Gruja je neverovatnom lakoćom rešavao probleme koji su se, prirodom posla, pojavljivali u redakciji.

Nesuglasice i povremene svađe rešavao je diplomatski, (nije čudo što je otišao u ambasadore), uz osmeh, zagrljaj i ono njegovo: „kuco, maco, dušo, darling, lutko …“

Uvek je bio uz svoje novinare.

Mene je tako jednom, ni krivu ni dužnu, napala Bratislava Buba Morina, tadašnja komesarka za izbeglice.

Nije joj se dopao tekst i nazvala Gruju da mu se žali.

Opet me zove Gruja, bili smo već u Danasu u Jagićevoj ulici, u svoju kancelariju, na raport.

Odmah traži da ga pogledam u oči.

Meni čudno.

„Rekla Buba da imaš urokljive oči, pa da proverim“, kaže mi. Krenem da mu objašnjavam da sam u pravu, da Morina ne priča istinu, odmah me prekinuo. Ja se zabrinula zbog žalbe državne funkcionerke, a Gruja… Njega to zabavilo. „Nasmejala me Buba svojom pričom“.