Večnost u običnosti

Iako relativno izdašno prevođeni i publikovani, istini za volju, više u malotiražnoj periodici, a znatno ređe i u vidu posebnih izdanja, prevedeni stihovi, čak i kada su ih napisali živi klasici, samo pojačavaju neveseli utisak o marginalnom statusu vrhunske poezije ne samo danas i ovde, nego u celoj planetarnoj kulturi. Iz toga bi neki zloguki prorok, na Platonovom tragu, mogao izvesti dalekosežni sumorni zaključak – tamo gde je poezija izvan vidnog polja javnosti malo šta može biti proglašenu za istinsku, ne samo umetničku vrednost. To mesto odavno su zauzeli raznorazni (medijski) surogati.

No, poezija ipak opstaje, u oazama, među retkim čitaocima, drugim pesnicima i prevodiocima, u svojevrsnom jezičkom i stručnom getu. Tek nekoliko savremenih svetskih pesnika u Srbiji ima nešto širu publiku, recimo Vislava Šimborska, pa naš Amerikanac Čarls Simić, donedavno i Česlav Miloš i Josif Brodski. Tom nevelikom spisku svakako treba dodati ime i najpoznatijeg savremenog nemačkog pesnika Hansa Magnusa Encesbergera, čiji su stihovi, osim u periodici, kod nas prevođeni u više navrata. Zvonimir Kostić Palanski preveo je i 1972. u niškoj „Gradini“ objavio Encesbergerovu knjigu „Na kamenom stolu“, a pogovor je napisao neponovljivi Branimir Živojinović, čiji su prevodi nemačke poezije, od Getea naovamo, i danas mera te vrste umeća.

Ipak, Encesbergera je ovdašnja publika bliže upoznala 1980, kada mu je Zlatko Krasni preveo spev „Propast Titanika“. (Koliko pamtim, ta je knjiga u ono vreme postala mali bestseler, što je svakako presedan kada je o prevedenoj poeziji reč.) Encesbergerov „Titanik“ čitan je i kod nas kao globalna metafora propasti Zapada, što, kako se tokom četiri minule decenije ispostavilo, nije svršeno, nego trajno (dekadentno) stanje. Krasni je 1983. preveo i „Mauzolej“, Encesbergerovu zbirku stihovanih portreta manje ili više znanih evropskih i svetskih delatnika koji su se u svojim pregnućima bavili pitanjem opšteg napretka (Bakunjin, Darvin, Če Gevara, Humbolt, Lajbnic, Maltus, Molotov, Rajh itd). Sada, konačno, dobijamo i „Blaže pesme“, opsežan, pregledan izbor iz Encesbergerove lirike, počev od rane zbirke „Odbrana vukova od jaganjaca“ (1957) do „Plavosmerom“ (2013). Izbor je, onako kako treba, i kako pesnik zaslužuje, sačinila i uzorno prevela Drinka Gojković, proprativši ga umesnim i, ispostaviće se, potrebnim, instruktivnim komentarima. Dve rimovane pesme prepevao je Stevan Tontić, pesnik koji takođe decenijama predstavlja nemačke autore ovdašnjem, ne posebno zainteresovanom auditorijumu.

U „Blažim pesmama“ Encesberger se, za razliku od svojih koncepcijski strožije organizovanih knjiga, kakve su „Titanik“ i „Mauzolej“, ukazuje kao pesnik fenomenologije svakodnevice. Ili, drukčije rečeno, kao onaj intuitivni, prelogički tragalac koji poetski smisao otkriva u katkad profanim, a katkad i ekscentrizovanim, manje uočljivim detaljima običnog, prosečnog ljudskog života, viđenog u svim uzrastima i svim stanjima i raspoloženjima, svagda i svukud, svih dana u nedelji, u svim godišnjim dobima i svim glagolskim oblicima. Tu se pokazuje snaga pesničke imaginacije; njome se, naime, upisuje ili daje smisao običnostima – naizgledna beznačajnost ili predmet koji inače ne primećujemo (recimo, kašika; recimo, prazan list) u pesmi bivaju osmotreni iz perspektive večnosti. Ali se, takođe, večita metafizička pesnička pitanja (smrt, na primer) „spuštaju“ u ambijent svakodnevlja: na njih se tada gleda kao na deo opšteg, ne samo ličnog pesničkog iskustva. Sudeći prema načinu na koji je Drinka Gojković sklopila prevode „Blažih pesama“, sa idejom da hronološki predstavi pređeni Encesbergerov stvaralački put, ali i da ujedno od predočenih pesama sačini kompaktnu knjigu, da, drugim rečima, harmonizuje „rasuti lirski teret“, ključna pesnikova ideja otkriva se u nastojanju da se ljudski život otkriva, preispituje i opisuje u svim njegovim mogućim, manje mogućim i nemogućim vidovima. Ne uvek, i ne nužno iz perspektive u kojoj je čovek ili pesnički subjekt u središtu sveta. Naprotiv, najsugestivnije pesme, ne samo u datom slučaju, često nastaju u treperavom, stalno izmičućem dodiru ili susretu prisenka lirskog duha i materijalne i spekulativne stvarnosti koja se u tom duhu, i tim duhom, neporecivo potvrđuje.

Hans Magnus Encesberger je, nesumnjivo, transformativan pesnik, moderan u smislu vazda delujućeg smisaonog preostatka, pa i blago dozirane enigmatičnosti u onome što je rečeno, a možda još i više u onome što je prećutano, kao što je, na primer, prećutana smrt u pesmi „4. februar 2009.“ (tu prevodiočevi komentari dobijaju dodatnu važnost jer šire kontekst razumevanja). Ali je, ne u manjoj meri, i tradicionalan, u smislu poverenja u pokretačku snagu jezika i neodustajanja od pesmom potvrđenog stava da je svet bez poezije, uprkos tehnološkom napretku, gola pustinja, što nas opet vraća neveseloj dijagnozi savremenosti. Enecesbergerovi stihovi detektuju i stihom izražavaju najpre pesnikove lične promene, često i sasvim oprečna stanja i raspoloženja, saglasno nastojanju da se pisanjem pesama on sam odredi, u sebi, u svetu, i naspram njega, ali uvek imaju i otisak opšteg, univerzalnog duha sposobnog da u običnosti vidi večnost.

Najzad, ovog čitaoca ponajvećma privlači snaga ispoljene, dakako prividne lirske jednostavnosti, kojom se u lirskoj minijaturi, sa svega dvadeset-trideset probranih reči, posreduje vrlo složen sadržaj, osenčen odgovarajućom emocionalnom aurom, najčešće mirnoćom, odnosno pomirenošću sa zatečenim stanjem stvari. Da, svet je zadat, govori sve vreme Encesberger, odbijajući da se deklariše kao eruditni pesnik, ali ne poričući da je pesnik koji promišlja sve što vidi i sve što mu se događa (i tu su prevodilački komentari od pomoći); svet je takav kakav jeste, na poeziji je da ga oduhovi, ukoliko već ne može da ga promeni nabolje. Pesma je, za Encesbergera, način raskrivanja ali i zatajivanja jezičke i smisaone dubine. NJome se lakše, i blaže, podnosi neizlečiva trauma postojanja.