Vedrana Lacmanović: Imali smo tri slučaja femicida vatrenim oružjem koja su praćena masovnim ubistvima

I dok se svake godine, nakon prezentacije ovih sumornih podataka, celo društvo sablažnjava, a nadležne institucije budu u većini slučajeva samo taj jedan dan pod kritikom da ne obavljaju na dobar način svoj posao, iz godine u godinu, situacija se ne popravlja, što govori da osim neposrednih žrtava zapravo cela ovdašnja zajednica ne shvata ozbiljnost ovog problema.

Počinioci ovih zlodela nad ženama su svi do jednog muškarci. Činjenica je, takođe, da posmatrano deceniju unazad, način na koji su muškarci ubijali žene unutar svojih porodica bio je vatrenim oružjem.

Ogromna količina nelegalnog oružja, koji se krije po domovima širom Srbije, kao posledica rata devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije ali i neregulisanosti i nemara nadležnih institucija zaduženih za kontrolu posedovanja, kao i lako pribavljanje, odnosno kupovina, jedan je od najbitnijih uzroka navedenih katastrofalnih posledica – smrti – po ženski deo ovdašnje populacije kada je porodično i partnersko nasilje u pitanju.

– Trećina femicida u proteklih desetak godina počinjena je vatrenim oružjem, a prisustvo oružja u kući povećava rizik od femicida sedam do jedanaest. U kombinaciji sa nekim drugim indikatorima rizika može ga povećati i do dvadeset puta – kaže za Danas Vedrana Lacmanović iz Autonomnog ženskog centra.

Svakom ubistvu i tragičnom krajnjem ishodu pretpostavlja se prethodna pretnja vatrenim oružjem što žrtvu usled specifičnog straha onesposobljava za beg i izbegavanje smrti koja potencijalno sledi.

Vedrana Lacmanović stoga kaže da se „oružje neretko koristi za zastrašivanje i pretnje žrtvama, a osim što povećava rizik od teškog povređivanja i ubistva, njegovo prisustvo u domaćinstvu smanjuje kapacitete žrtve za izlazak jer iz straha da ga nasilnik ne zloupotrebi neće prijaviti nasilje“.

Upitana kako reaguju institucije na pretnje, kontrolu i da li proveravaju da li potencijalni ubica poseduje oružje prilikom prijava nasilja, sagovornica Danasa kaže da je slučaj takav da reakcija usledi tek nakon tragičnog ishoda.

– Rekla bih da institucije u ovim situacijama najčešće reaguju kad se nešto desi, dok naš zakon predviđa da policija prilikom procene bezbednosnih rizika proveri da li nasilnik ima oružje i da mu ga (privremeno) oduzme ukoliko proceni da je opasan po okolinu. Ranije se dešavalo da to nije uvek bio slučaj, dok se od uvođenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici čini da se prilikom prijave za nasilje u porodici ono rutinski proverava i oduzima – ističe naša sagovornica.

Kako dodaje, ovde ne treba zanemariti rizik od zloupotrebe lovačkog i trofejnog oružja.

– A imali smo nekoliko slučajeva gde su pripadnici policije izvršili ubistva ili pretili žrtvama službenim oružjem što je naročito zabrinjavajuće – Lacmanović.

Koliko u Srbiji ima nelegalnog oružja teško je pretpostaviti, dodaje ona, a u nekim ranijim procenama bilo je reči da ima od 200 do 900 hiljada komada nelegalnog vatrenog oružja.

– Ministarstvo unutrašnjih poslova je, međutim, demantovalo ove podatke. Zasigurno je da je Srbija zajedno sa zemljama regiona, zbog ratne prošlosti, ali i zbog kontinuiteta proizvodnje i prodaje oružja, zemlja u kojoj se vatreno oružje lako, brzo i jeftino može nabaviti, a OSCE istraživanje iz 2019 godine, pokazalo je da se oružje zaostalo iz rata zadržalo u domaćinstvima i da se ono koristi za nasilje prema ženama – kaže Lacmanović.

Podsetimo i na slučajeve masovnih ubistava u proteklih deset godina, koji govore o odsustvu kontrole i nesistematskom odgovoru države na ovakve vrste tragedija u Srbiji.

Masovno ubistvo ili masakr u Velikoj Ivanči dogodio se ujutro 9. aprila 2013. u selu Velika Ivanča u opštini Mladenovac kada je hicima iz pištolja ubijeno 13 ljudi. Počinilac je bio šezdesetogodišnji LJubiša Bogdanović. Za vreme rata u Hrvatskoj 1991. bio je četiri i po meseca na slavonskom ratištu, a od 1981. imao je dozvolu za nošenje vatrenog oružja.

Potom, dve godine kasnije, 17. maja, 2015. godine, u mestu Martonoš kod Kanjiže u porodičnom nasilju stradalo je šestoro ljudi. NJih je lovačkom puškom ubio Rade Šefer koji je u tom trenutku imao 55 godina i takođe je imao iskustvo rata u velikom delu svog života.

Godinu dana kasnije, 2. jula 2016. godine, dogodio se stravični masakr u Žitištu kod Zrenjanina, kada je Siniša Zlatić, koji je u tom trenutku imao 42 godine, hicima iz automatske puške ubio pet osoba, među kojima je bila i njegova bivša supruga, dok je čak 22 ranio.

Izvesno je da patrijarhalnih model koji je dominantan u ovdašnjem društvu, kao i gajena kultura posedovanja oružja što muškarca stavlja u poželjan okvir za poštovanje u zajednici imaju za posledicu u najvećoj meri stradanje žena, a ne tragične ishode iz njihove međusobne borbe. Žrtve nasilja u porodici koje je počinjeno vatrenim oružjem, kao i sve žrtve nasilja u porodici, čini se, i dalje nemaju brz i siguran pristup pravdi, niti zadovoljavajuću i adekvatnu zaštitu kroz sistem institucionalne zaštite.

Ne postoji sistemska podrška za žrtve

– U poslednjih desetak godina, imali smo tri slučaja femicida vatrenim oružjem koja su praćena masovnim ubistvima (Velika Ivanča, Kanjiža i Žitište), te su u tim slučajevima žrtve mnogobrojne i ostavljaju posledice po čitave zajednice, dok sistemskog odgovora i specijalizovanih usluga podrške za žrtve, decu ubijenih žena, i druge članove porodice i zajednice još uvek nema – zaključuje Vedrana Lacmanović.

Tekst je nastao u okviru projekta „Činjenice iz zajednice: zloupotreba vatrenog oružja u porodičnom i partnerskom nasilju“ koji realizuje Akademska inicijativa „Forum 10“.