Vek i po od susreta Pančića sa njegovom omorikom

„Naša omorika bila je po imenu odavno poznata iz narodnih pesama – ima je i u Vukovom rečniku, ali je pored svega toga prilično muke stalo dok nam je pošlo za rukom da to ime sastavimo sa onom prirodnom stvari koju ona označava“, napisao je Pančić. On je verovao da u šumama zapadne Srbije postoji redak i do tada nepoznat četinar. Na svom prvom putovanju po Užičkom okrugu, 1855. godine, Pančić je doznao za omoriku da negde u tom kraju raste, ali niko nije umeo da mu pokaže to drvo.

Deset godina kasnije, a 150 od danas u prošlost – dakle 1865, Pančić se dosetio jednog posrednog, ali sigurnog puta, kojim će doći do tog nepoznatog drveta. On se obratio vlastima i molio „da se za našu veliku školu nabave grane sa rodom sviju četinara po Tari i Zlatiboru u užičkom kraju, gde najviše četinara ima“. Taj poduhvat je urodio plodom, te je s jeseni iste te godine u svom kabinetu imao, pored granja tise, jele, smrče, belog i crnog bora i dve grane tražene omorike.

Pošto su mu grane prispele preko sreskog načelnika iz Bajine Bašte, Pančić mu piše i moli ga da mu naknadno pribavi i šišarke ovog četinara i da ga tačno izvesti o mestu gde su omorikine grane skinute sa drveta. Međutim, dobio je odgovor da te godine nije bilo roda na četinarima, a za grane nije zabeleženo odakle su donesene.

Tačnu godinu prvog susreta Pančića sa omorikom u prirodi nije jednostavno odrediti, jer i on sam na različitim mestima navodi drugačije datume. Negde je to 1875, a negde 1877. godina. U svom „malom spisu“ na nemačkom jeziku u kojem je prvi put štampao saopštenje o otkriću nove vrste četinara i koji mu je poslužio da svetsku botaničku javnost upozna sa otkrićem, navodi da je omoriku prvi put video 1. avgusta 1875. godine.

„Da bih ovu stvar u suštini rešio, otputovao sam početkom jula 1875. u jugozapadnu Srbiju, odakle su poticale napred navedene grane, ovaj put sa boljim uspehom nego inače, jer sam 1. avgusta, nakon mnogog uzaludnog krstarenja u blizini sela Zaovine stajao pred jednim meni stranim četinarom, kojeg je jedan od mojih starijih pratilaca prepoznao kao traženu omoriku, a ja i moji mlađi saradnici pozdravismo veselim usklikom“, piše.

Na originalnim primercima ovog spisa stoji da je štampan u „kneževskoj štampariji“ 1876. godine, na osnovu čega se kao godina otkrića Pančićeve omorike uzima 1875. U vezi sa mestom otkrića ovog četinara (locus classicus), takođe, postoje nagađanja, ali je preovladalo mišljenje da je to Kik u Sklopovima, klisuri reke Beli Rzav kod sela Zaovina.

Pančić je imao dosta muka da dokaže da je omorika nova vrsta četinara, jer to nije bilo odmah prihvaćeno. Od momenta kada je konačno u rukama imao potpuno sabrani materijal, pa do dana kada je mogao napisati da je naučna javnost prihvatila otkriće, „kada su omoriku najzad priznali i Englezi, te kada je na taj način omorika stekla priznanje kao novo drvo“, prošlo je narednih dvanaest godina.

Pančićev skakavac

Naš poznati botaničar, ali i dobar poznavalac skakavaca i zrikavaca, dr Josif Pančić je u zapadnoj Srbiji kod Mokre Gore 1881. godine pronašao novu, reliktnu vrstu skakavca, koji je nazvan po njemu (latinski naziv Pygromorphella serbica Pancic). Već naredne, 1882. godine, opisao je ovu vrstu u knjizi koja je izašla u Beču, a čiji je autor bio jedan od najuglednijih stručnjaka za pravokrilce tog vremena, Brunner von Watenwyl.

Potom je ova vrsta bezuspešno tražena, u bližoj i široj okolini Mokre Gore, od strane ortopterologa sve do 1955. godine. Tada je zoogeografu i ornitologu Sergiju Matvejevu pošlo za rukom da pronađe larve ove vrste, a 1957. godine i nekoliko odraslih primeraka. Obadva nalaza su učinjena na Kaluđerskim barama u današnjem Nacionalnom parku Tara, oko 15 km vazdušne linije severoistočno od Mokre Gore.

Jela ili smrča, zapravo Pančićeva omorika

Kada bi Pančić upitao stanovnike jugozapadne Srbije na prvom proputovanju kroz taj kraj na šta liči to drvo, jedni bi mu odgovorili da liči na jelu, drugi da više liči na smrču, a većina je bila mišljenja da su jela i omorika jedno isto drvo. Jedina zabluda koja je Josifa Pančića pratila u njegovim istraživanjima omorike bila je početna teza da je omorika široko rasprostranjena „od Jadranskog mora do Dunava“, što se pokazalo netačnim.

Živi fosil

Omorika ima 30-40 metara visoko, vitko i pravo stablo sa piramidalnom krošnjom. Grane su tanke, gornje su savijene lučno prema gore, srednje su horizontalne, a donje su usmerene nadole sa uzdignutim vrhovima. Četine su duge 1-2 cm sa dve bele pruge na donjoj strani. Kora je tanka, crveno-smeđe je boje. Počinje da cveta u 30. godini, od marta do maja, a šišarke ljubičaste do ljubičasto-smeđe boje duge su 5-6 cm i široke 1-2 cm i javljaju u jesen pri vrhu krošnje. Smatra se da je ona živi fosil.

I velika kompanija iz Japana pomaže održavanje flore na Tari

„Tošiba ume da posadi šume“

JP Nacionalni park Tara i kompanija Tošiba sprovele su tokom oktobra obnovu šuma uništenih u katastrofalnim požarima tokom 2012. godine. Posađeno je ukupno 7.500 novih sadnica omorike, smrče i bora. Sredstva za nabavku i sadnju sadnica obezbedila je i donirala kompanija Tošiba u sklopu ekološke akcije „Toshiba ume da posadi šume“, nakon čega će brigu i nadzor nad pošumljenim površinama preuzeti stručnjaci JP NP Tara.

Ovo je prva veća akcija sanacije štete i obnove ekosistema Tare narušenog požarima, kojom će biti pošumljeno tri hektara parcela uglavnom u privatnom vlasništvu meštana Zaovina. Tamo je na području zaštitne zone nacionalnog parka u požaru 2012. godine izgorela gotovo jedna trećina šuma.

Eko-akcija „Toshiba ume da posadi šume“ deo je globalnog projekta grupacije Tošiba za umanjivanje posledica globalnog zagrevanja i očuvanja biodiverziteta na planeti, koju je takođe podržala i Ambasada Japana u Srbiji. Tošiba ima ambiciju da posadi 1,5 miliona sadnica širom sveta do 2025, čime će obeležiti 150 godina postojanja.