„Vekovna tradicija i deo našeg folklora, problem koliko će nelegalnog oružja ‘progovoriti'“: Sagovornici Danasa o naoružanosti građana Srbije

Psiholog Žarko Trebješanin smatra da takvi podaci proizilaze iz „ratničke tradicije“.

-Pre svega, to je jedna vekovna tradicija da su ljudi ovde naoružani. Smatra se da je to, maltene, deo našeg folklora. Ima ljudi koji to drže zaista kao trofejno oružje, a naravno neki drugi iz raznih drugih razloga – da se odbrane ili da budu sigurniji – ističe on.

Ono što smatra suštinski zabrinjavajućim je upravo ilegalno posedovanje oružja.

-Nisu problem oni koji su upisani, registrovani, ali ovi drugi jesu, jer ne može lako da se dođe do toga ko je pucao i slično. To je deo vekovne, ratničke tradicije. Ta svest postoji i otprilike, svaka kuća bi trebalo da ima oružje. Mislim da bi bilo važno da se kaže da je to vrlo opasno, jer oružje može više da vas ugrozi nego kad ga nemate. Ako vas neko napadne, možete da nastradate, a da u suprotnom ne biste – kaže Trebješanin za Danas.

Dragomir Pop-Mitić iz Užičkog centra za ljudska prava i demokratiju ističe da je iznenađen pomenutim podatkom.

– Zaprepašćen sam tim podatkom. Pojma nisam imao da smo po tome u evropskom vrhu. O tome građani nisu informisani, jer predstavnici države izbegavaju javno da govore o tom i drugim problemima. S druge strane, šta će građanima toliko oružja i zašto država nešto ne preduzme? Izgleda da je nekome u interesu to što država ne reaguje – kaže Pop-Mitić.

Da je uvek kada govorimo o bilo kakvom istraživanju, a pogotovo o tome koliko su ljudi u Srbiji naoružani, vrlo važna metodologija kojom se to istraživanje sprovodi, započinje razgovor Zoran Dragišić, profesor na Fakultetu bezbednosti.

– Jedini siguran način na koji možemo utrvditi koliko ima oružja među građanim u Srbiji je broj izdatih oružnih listova, odnosno koliko je MUP izdao legalnog oružja. Tada možemo govoriti o jednoj brojci odnosno broju legalnog naoružanja koje građani poseduju – navodi on.

On pojašnjava da su to pištolji, revolveri, razne vrste lovačkih pušaka i sportsko naouržanje kojim raspolažu sportski klubovi.

– Brojka od 11.000 i nešto oružja koje je zaplenjeno od građana govori o tome da su građani nelegalno mnogo naoružani. Taj broj ilegalnog naoružanja među građanima je jako veliki. Sigurno je da je 11.000 i nešto cevi, koliko je policija oduzela, ni u kom slučaju nije sve pokupljeno oružje – kaže Dragišić.

Među građanima svakako da ima još mnogo ilegalnog oružja. To oružje je zaostaolo iz ratova.

-Tokom devedesetih godina ljudi iz Srbije su odlazili na ratište u stotinama hiljada i sa tih ratišta su se vraćali sa svojim ličnim naoružanjem. Bila je jedna velika akcija nakon „Sablje“ i tad su po kontejnerima masovno pronalaženi mitraljezi, praktično, jer su se ljudi oslobađali tog oružja u strahu od kazni. Nakon toga, policija je zaplenila veliki broj komada oružja. Sada, na osnovu toga, ali bez nekih jasnih brojčanih pokazatelja možemo zaključiti da je među građanima mnogo manje oružja nego što je bilo pre 15 godina, ali to još uvek ne znači ništa, jer imamo organizovane kriminalne grupe. Uporedna istraživanja sa zemljama kao što su Japan, gde imate izuzetno rigorozne zakone kada je u pitanju ilegalno posedovanje oružja, moguće je uvidati da postoje moćne kriminalne organizacije koje raspolažu i teškim naoružanjem. Kod nas, ako se setimo bunkera Belivukove grupe i šta smo tamo sve videli od oružja, to je da se čovek „naježi“ da u posedu organizovane kriminalne grupe vi nađete oružje koje nema ni vojska. To je ono što je problem. To što neki čiča krije pušku iz rata koja mu je ostala kao uspomenu, trofej, mi ne znamo da li će ta puška opaliti u onom „trećem činu“ Čehovljevom. Ali, ako imate organizovane kriminalne grupe koje raspolažu automatskim oružjem, najsavremenijim snajperima, ručnim raketnim bacačima, onda je to ono što predstavlja realan problem – napominje saogovornik Danasa.

Ističe i da su mnoge ozbiljne organizacije koje se bave kontrolom lakog naoružanja, radile neka istraživanja čiji su rezultati praktično bili „ništa“.

-Nisu pogodili srž istraživačkog pitanja. U oblasti bezbednosti, kojom se bavim, kao i u svim drugim društvenim naukama, morate imati srž istraživačkog pitanja – dakle, šta je ono što mi istražujemo. Istražujemo koliko ljudi imaju oružja? Mi to ne možemo znati koliko ljudi imaju oružja sakrivenog negde po štalama, šupama, podrumima, zakopano ko zna gde. To nelegalno oružje građani ne nose, jer će prvom prilikom kad ga policija zaustavi završiti u zatvoru.

Kako navodi Dragišić, problem predstavlja i to koliko će nelegalnog oružja „progovoriti“ – u kriminalnim obračunima, koliko će biti iskorišćeno za atentate, koliko tog oružja može biti iskorišćeno za terorističke napade i slično.

-Naša policija je nalazila gomile naoružanja kako padne koja organizovana kriminalna grupa. Mi se začudimo koliki je tu arsenal naoružanja. Ta vrsta oružja koja može potencijalno postati aktivna i koje može biti iskorišćeno u terorističkim akcijama, kriminalnim obračunima, atentatima na važne političke ličnosti, to je taj deo oružja koji je opasan u odnosu na ono koliko mi imamo izdatih oružanih listova. To je pitanje politike države – da li ćemo imati liberalnije zakone ili restriktivnije kada je u pitanju posedovanje oružja – pojašnjava Dragišić.

U Srbiji ima i ogroman broj registrovanih lovaca, te da pojedini stručnjaci smatraju da je to najnaoružanija grupa ljudi, napominje Dragišić. On ističe i da je kod ove grupe ljudi u pitanju drugačija vrsta oružja, te da se „nigde u svetu nije desilo da su lovačka udruženja krenula u rat“.

-Treba imati u vidu da smo mi, što se streljaštva tiče, svetska sila. Streljaštvo je naš najtrofejniji sport. Streljačka društva raspolažu određenim količinama malokalibarskog oružja. Naravno, to oružje može biti zloupotrebljeno, za razliku od vazdušnog oružja koje oni imaju. Kada vidite koliki broj lovaca u Srbiji ima, svako od njih ima jednu ili više lovačkih pušaka, pa kada vidimo streljaštvo koje je kod nas vrlo razvijen sport i vidimo koliko „cevi“ tu ima, steknemo utisak da smo mi ne znam koliko naoružani. Ipak, ono što je bitan podatak jeste to koliko izdato dozvola za nošenje oružja – ističe Dragišić.

Komentarišući broj izdatih dozvola za nošenje, koji je u 2017. godini iznosi 691, ocenjuje da to nije veliki broj.

-Ako se pogledaju kriterijumi po kojima se izdaju dozvole za nošenje oružja, to je zaista mali broj ljudi koji imaju razloga da nose oružje. Druga stvar, gde su preduzeća koja se bave pružanjem usluga bezbednosti, oni koji se bave pratnjom novca, vrednosti i tako dalje. Svi službenici obezbeđenja koji tu rade su naoružani i imaju pravo da to oružje nose. Gde su oni koji obezbeđuju objekte i objekte kritične infrastrukture koje ne obezbeđuje MUP, već takozvani operateri kritičnih infrastruktura gde su često u pitanju privatne firme, pa je normalno da njihovi službenici obezbeđenja nose čak i duge cevi. Kad sve to saberemo, dobijemo jednu lažnu sliku, ogroman broj oružja, a zapravo u posedu nekog običnog čoveka ih ima jako malo. Te „mamutske brojke“ koje mogu da zaplaše, zapravo ne znače ništa“ – zaključuje Dragišić za Danas.

Dragan Ilić, TV mehaničar iz Niša, takođe ističe, kao jedan od razloga za ovakve brojeve, činjenicu da postoji mnogo oružja iz prethodnih ratova.

– Mene užasno brine podatak da u Srbiji ima mnogo nelegalnog oružja, odnosno što je naša zemlja u samom evropskom vrhu, pošto on sam za sebe govori da i u toj oblasti vlada nezakonje. Mnogo ljudi nije vratilo oružje nakon ratova u bivšoj SFRJ, i danas ga skriva u svojim kućama, a to je realna opasnost za sve građane – kaže on.

Kako „drugu stranu medalje“ vidi i način na koji postupaju policija i sudstvo.

– S druge strane, policija i sudstvo nisu u stanju da se obračunaju sa kriminalnim grupama, čiji članovi imaju nelegalne pištolje. Crne hronike su pune vesti u kojima saznajemo da su mladi ljudi pucali jedni na druge iz oružja za koje nisu imali dozvolu – zaključuje Ilić.