Veličanstveni izlet u Kinu i polomljeni kontrabas u Srbiji

Pokušavam da sakupim u sebi sve utiske iz ovog prelepog grada, od jezera Qiandao, preko koncerta i fantastične dvorane na Univerzitetu koji predstavlja deo savršenog kompleksa, do posete budističkom hramu i razgovora sa sveštenikom koji nas daruje brojanicama, napravljenim od najdragocenijeg drveta iz hrama.

U toku je prelepi festival flaute koji pohađa stotinjak dece, odnegovane, prepametne i preslatke koja su i ogledalo nove Kine, zemlje čuda! Odasvud sa bilborda, plakata, transparenata, širom grada, pomaljaju se naši likovi, ali i likovi dece, željne da upiju nova znanja.

Nakon prepodnevnog usviravanja sa dečicom, držanja individualnih časova i rada sa orkestrom flauta, polazimo svi sa dva autobusa u Institut za decu sa posebnim potrebama gde se odigrava čudesni mali koncert, sviramo sola, duete, trija, male ansamble. Zatim se šetamo po sali među decom, pokazujemo im flaute, dopuštamo im da ih dodiruju, da razumeju kako nastaje ton. Na kraju naši mali drugari flautisti pevaju, da bismo i mi dobili dve pesme dečice od kojih su neka u invalidskim kolicima. Dirljivo do suza, sva lepota muzike se probija do svojih vrhunaca smisla i postojanja. Kompleks zgrada je uklopljen u prirodu a na ulazu je ogromni bilbord na kome je predsednik Kine Si Đinping okružen bolesnom decom prilikom posete ovoj bolnici! Razmišljam o tome kako u ozbiljnoj državi predsednici obilaze decu u bolnicama, a ne fudbalere! U sebi se pomalo stresem na tu pomisao.

Petak, 13. jul

Rani polazak za Peking, sa železničke stanice koja predstavlja arhitektonsko čudo, vozom koji razdaljinu od 1.200 km prelazi za 4 h! Putovanje je savršeno udobno i bukvalno od polaska do pristizanja u stanicu se sve odvija tačno u sekund.

Odmah po dolasku žurim da se smestim i stižem na Central Conservatory of Music na kome sam 10-ak dana ranije držao masterklas uz koncert u veličanstvenoj Beijing Concert Hall, ovog puta u svojstvu člana žirija u finalu nacionalnog takmičenja za sve duvače. Zgrada je impresivna, 14 spratova, sedam koncertnih dvorana, 120 klavira Steinway, verovatno više nego na celom Balkanu! Pored nje je takođe zdanje sa 14 spratova sa sobama za vežbanje, a u kampusu je još studentski dom, ali i zgrada u kojoj stanuju profesori sa porodicama! U centru Pekinga na tri km od Tienanmena i Zabranjenog grada!

Prijavljeno je 311 takmičara iz cele Kine, od toga 78 flauta! Kroz tri etape selekcionišemo finaliste raznih duvačkih instrumenata, koji zatim sviraju u velikom finalu pred celim žirijem koji ima 51 člana, iz cele Kine, Singapura i – Srbije!

Subota, 14. jul

Jedanaest sati slušamo 78 flauta u prvoj etapi. Pre početka takmičenja uzimaju telefone svim članovima žirija, takođe sjajno iskustvo. Prethodnu noć sam proveo gledajući Đokovića, ali ne osećam umor.

Uveče još jednom Đoković i radost što se veliki majstor vraća! Ponovo razmišljam o mentalnoj snazi u sportu i na umetničkoj sceni. Koliko snage u srcu i glavi je potrebno da se stane pred 3.000 ljudi i prenese umetnička poruka koja će dirnuti svakog posetioca? Upravo to se desilo pre nekoliko dana u Shenzhenu, u jednoj od najvećih i najboljih dvorana u kojima sam ikada svirao. Sada osećam u sebi svu lepotu tog trenutka!

Nedelja, 15. jul

Druga etapa, 20 učesnika. Sada je uživanje u slušanju još veće, prošli su samo najbolji, svi sviraju tehnički superiorno, sa lepim tonom. Kvalitet izvođenja je na vrhunskom svetskom nivou. Prepuna sala zainteresovanih studenata! Treba izabrati šest kandidata za sutrašnje finale. Za njih važan trenutak u životu, oni najbolji će dobiti stipendije vlade Kine za najprestižnije univerzitete u svetu. Nalaze se pred vratima svoje budućnosti.

Uveče zajednička večera članova žirija na kojoj čujem ključnu rečenicu: trebalo nam je 20 godina da dostignemo tonski i tehnički ono što se dešava u svetu muzike – narednih 20 nam treba da ovladamo u potpunosti stilovima! Velika istina, pogodak u metu. Oni će to i uraditi!

Ponedeljak, 16. jul

Veliko finale. Flaute, oboe, klarineti, fagoti, saksofoni, sada pred svim članovima žirija moraju rasprostrti svoj dar i dosegnuti zvezde. Pokušavam da premerim emocije na licima kandidata. Vidim odgovornost u njihovim očima, borbenost, takođe, ali ne vidim onu atmosferu – život ili smrt, kao na najobičnijem takmičenju u Srbiji. Zbog toga su velika nacija, nisu naučeni da je takmičenje ono što će isključivo pokazati njihovu vrednost. Divim se toj osobini. Sve vreme međusobno ne razgovaramo ni o jednom kandidatu, ne zna se ko je čiji đak, prozivaju se samo brojevi, ne i imena. Još jedna dobra stvar koju treba primeniti.

Večeramo još jednom u jednom od najboljih restorana u Pekingu i polazim na aerodrom, let je usred noći. Dolazi da me pozdravi i da „maše“ cela klasa studenata, dirnut sam. Čak trojica me voze na aerodrom, ali neosetno nad Pekingom i celom Kinom se spustilo nevreme. Svi letovi su otkazani!

Još jednom sam bio zadovoljan svojom odlukom da putujem uvek sa najboljima – Qatar airways nas je sproveo direktno u Hayatt Regency hotel, obezbedio nam večeru i najbolje sobe. Tako sam se obreo u raju koji je nama smrtnicima retko dostupan.

Utorak, 17. jul

Jutro u fitnessu i prelepom bazenu, zatim doručak i lep odmor, pa pravac aerodrom. Nevreme se primirilo tek predveče i poleteli smo za Dohu.

U avionu Qatar airwaysa napokon imam vremena da sumiram boravak u Kini!

Ukupni utisak je impresivan. U umetničkom smislu osećaj je fantastičan. Dvorane napravljene po najnovijim svetskim akustičkim i prostornim standardima, sa orguljama, klavirima, ispunjene do poslednjeg mesta. Publika još uvek prolazi kroz period edukacije. Tokom koncerta aplauzi nisu predugački, ali na kraju se iskazuje ogromno zadovoljstvo, radost, poštovanje za izvođače. Ogromni buketi cveća su obavezni, zajedničko slikanje sa organizatorima je pravi ritual.

Posebno uzbudljiv deo puta predstavljao je susret i rad sa mladim flautistima. Ogroman potencijal, prodor u nove mogućnosti instrumenta predskazuju dolazak novih generacija umetnika sa ovih prostora. Oni najbolji, selektovani na državnim takmičenjima nailaze na širom otvorena vrata i nadgrađuju svoje znanje na prestižnim univerzitetima u svetu! Svi imaju zlatne flaute, najbolje instrumente koji postoje na kojima mogu iskazati svoj puni potencijal. Čuo sam više od dve stotine flautista tokom puta i mogu reći da najmanje njih 15 ispunjava sve standarde vrhunskog svetskog flautizma! NJihova spremnost da uče, poštovanje i zahvalnost za svaku novu stvar koju čuju zaista plene i osvajaju. Čovek odlazi ispunjen nadom i verom u nepresušne izvore umetnosti. Ponosan sam što sam deo ovakvog sveta budućnosti.

Interesantno je da su domaćini sve vreme bile vrhunske umetničke i obrazovne institucije u Kini. Potpuno je jasno ulaganje u budućnost i spremnost da se velika budžetska sredstva ulažu u napredak umetnosti. Za takve napore osećaj divljenja je najmanje što možemo iskazati!

Kina zato postaje i svet umetničke budućnosti, predskazujući pravac u kome će se razvijati muzika.

Sreda, 18. jul

Radost dolaska kući nakon 25 dana je pomutio surovi svet svakodnevice u Srbiji. Kontrabas mog sina koji je putovao iz Beča za Beograd je polomljen u prtljažniku jednog od autobusa koji voze na toj relaciji. Osećamo se pogođeno, poniženo, ne samo zbog velike materijalne štete (popravka minimum 1.500�), već i zbog odgovora od „prevoznika“ – „ko te je terao da putuješ sa nama?“! Potpuna nemoć i tihi bes, samo nas podsećaju na objektivni sukob koji imamo sa nadrealnim svetom ljudske bahatosti i nebrige, rijalitija, primitivne estrade i grubog populizma koji nadvladava svaki glas pristojnosti u Srbiji.

Putujem istog dana za Prislonicu, na Sabor frulaša, tokom kojeg će se održati promocija knjige mog pokojnog profesora Miodraga Azanjca, za koju sam napisao predgovor. To ne bih propustio ni za šta na svetu.

Put je oštećen, izlokan, uzak, odvija se „sa glavom u torbi“ na Ibarskoj magistrali i nagoni me na podsećanje na auto-puteve u Kini, bez rupa, zakrpa, sa 3-5 traka u svakom pravcu!

Koliko se mi to suštinski svakodnevno udaljavamo od sveta? Jesmo li svesni gde se objektivno (ne)nalazimo na mapi napretka? Negativni odgovor na ovo pitanje se sam nameće, a meni nekako ostaje samo da što duže u sebi nosim uspomene na čarobne dane u zemlji budućnosti, u zemlji koja zaista na svaki način, iz dana u dan nezadrživo ide napred!

Autor je flautista i redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti u Beogradu