Velika pitanja za „mali Šengen“

Bio je to slučaj s Nemačkom i Maršalovim planom, Vijetnamom i reformom doi moi, Makarturovim okupacionim nju dilom u Japanu.

Čini se da nešto slično, SAD pokušavaju da naprave u Srbiji.

Američki izaslanik Ričard Grenel ponudio je čak da SAD obnove zgrade Generalštaba u centru Beograda, koje stoje i dalje kao srpska verzija razorene drezdenske Fauenkirche.

Mogućno je da će ove dve zgrade u centru Beograda doista biti obnovljene američkim novcem, tim pre što su možda od njega i sagrađene.

Sporazum koji je sklopljen u Vašingtonu povezivan je s više istorijskih reminiscencija prikladnih za spoljnopolitički zaokret u odnosima SAD i ranije Jugoslavije, a sada Srbije.

U tom smislu, najupečatljivija je strateška odluka iz 1948. o podršci Jugoslaviji koju je oblikovao Džordž Kenan, a koja je narednim decenija sprovođena u različitim oblastima – od dominantno bezbedbnosne i vojne, do industrije, poljoprivrede i turizma.

Po formi i obimu, razgovori vođeni sa američkom delegacijom 21. i 22. septembra, te otvaranje kancelarije američke Agencije za razvoj u Beogradu, uporedivo je sa delovanjem Američko-jugoslovenske investicione korporacije od 1968. do 1972.

Šaljući predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, dekanter iz Kemp Dejvida, američki predsednik uputio je neskrivenu asocijaciju da ga nedavno potpisani sporazumi u Vašingtonu podsećaju na čuveni izraelsko-egipatski mirovni sporazum sklopljen 1978. u ovoj rezidenciji američkog predsednika.

On tako izgleda i drugim analitičarima.

„Ako napravimo istorijske analogije, trenutni sporazumi slični su mirovnom ugovoru iz Kemp Dejvida između Egipta i Izraela, i to ne samo zato što je Izrael još jednom učinio svoj deo posla. Još važnije, američki predsednik ponovo lobira za krajnje dvosmislen dogovor tražeći poene u rejtingu, imidž mirotvorca i izglede da obe zaraćene zemlje budu u savezničkom okviru. Rešavajući određena pitanja, on stavlja druge na čekanje i stvara nove u budućnosti, na regionalnom ili čak kontinentalnom nivou“, naveo je ruski stručnjak Stanislav Smagin.

Poput svojih prethodnika, Tramp je predložen za Nobelovu nagradu za mir, zajedno s vladama Srbije i Kosova.

„Siguran sam da se kvalifikujem za Nobelovu nagradu za mir. Zaustavljamo masovna ubijanja između Kosova i Srbije. Dugo godina su se ubijali, a sad su prestali. Rekao sam im, prijatelji pridružite se“, rekao je Tramp u Severnoj Karolini.

Boravak američke delegacije u Prištini i Beogradu trebalo je da razvije sporazum o normalizaciji potpisan u Vašingtonu.

Tu ni jedna strana nije štedela na oduševljenju i entuzijazmu.

Američki izaslanik Grenel dao je svemu i lični pečat.

Dok je kao ambasador u Berlinu izgledao zabrinuto i tmurno, ovde je to bio drugi Grenel, nasmejan i raspevan, koji dozvoljava novinarima da budu i sumnjičavi prema celoj ideji, smatrajući tu sumnjičavost i skepsu dozvoljenom i zdravom.

On je najavio da nije reč o milijardi nego o milijardama, da projekti neće trajati godinu dana nego decenijama.

Srž celog plana čini ideja o mini Šengen zoni koju će činiti Srbija, Albanija, Severna Makedonija i Kosovo, a sa ambicijom da se u nju uključe Crna Gora i Bosna i Hercegovina.

To je praktično celokupno područje Zapadnog Balkana kako se ono naziva u terminologiji proširenja EU.

Poreklo ideje o mini Šengenu vezuje se za predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

On je ideju predstavio premijerima Albanije Ediju Rami i Severne Makedonije Zoranu Zaevu 9. i 10. oktobra u Novom Sadu.

On je još 2017. predlagao carinsku uniju država Zapadnog Balkana.

Početkom decembra 2019. održan je u Berlinu Balkanski dijalog koji su organizovali Ist-Vest institut (Kamerun Manter), Fond za političku izuzetnost (Sonja Liht) i Minhenska konferencija za bezbednost (Volfgang Išinger), uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i evropske kancelarije Fonda za otvoreno društvo.

Na konferenciji zamišljenoj kao zatvorena interna rasprava, prisustvovali su Stevo Penderovski, Hašim Tači i Albin Kurti, a najviši predstavnik sa srpske strane bio je Marko Đurić.

Na skupu je bio i Aleksandar Soros, kome će kasnije biti pripisana ta ideja, ali o njoj je govorio nekadašnji američki izaslanik za Balkan i glavni planer američke politike prema Balkanu, Džim O’ Brajan.

Bio je tu i direktor beogradske kancelarije Fonda za razvoj, Džon Jovanović, koji je inače, u Upravnom odboru Ist-Vest instituta.

Posle ovog skupa, krajem decembra, prištinska Gazeta ekspres prepričala je diplomatski telegram kosovskog Ministarstva spoljnih poslova koji joj je dat na uvid, s novom verzijom porekla balkanskog Mini Šengena.

List je naveo da iza ideje stoji Fondacija Otvoreno društvo Džordža Sorosa.

Ideju je na papir stavili su nekadašnja američka ambasadorka u NATO i pomoćnica državnog sekretara Viktorija Nuland i Sorosov sin, Aleksandar Soros.

Pripreme za sprovođenje ovog projekta počele su u septembru 2019, navodi prištinski list.

Kosovo je upozoreno da, ukoliko ne reaguje na vreme, „postoji realna opasnost da obostrano priznanje kao konačni rezultat sporazuma Srbije i Kosova, bude zamenjeno jednakim predstavljanjem na sličnim platformama“.

To će omogućiti Srbiji da napreduje na svom evropskom putu, bez priznavanja Kosova.

Soros je prisustvovao drugom Mini-šengenskom samitu kojem je u Ohridu domaćin bio Zoran Zaev.

Gazeta Shkiptare tada je, prema navodima makedonskih medija, izvestila da je on takođe bio u Tirani i Beogradu i da je pokušavao da za ovu ideju pridobije i Kosovo, ali je Tači odbio predlog.

Soros je oštro kritikovao francuskog predsednika Makrona zbog blokiranja otvaranja pregovora o pridruživanju EU za Makedoniju i Albaniju, optužujući ga za albanofobiju i protivljenje proširenju.

Na skupu balkanskih lidera održanog u vreme Minhenske bezbednosne konferencije, krajem januara 2020. predsednik albanske vlade Edi Rama ušao je u otvorenu svađu sa zvaničnicima nemačkog Ministarstva spoljnih poslova zbog njihovog odbijanja da podrže ideju mini Šengena.

Evropskim prestonicama, a posebno Berlinu, ovakav američki plan ne dopada se iz nekoliko razloga.

Prvo, smatra se da SAD nastoje da nametnu svoj koncept regionalnog povezivanja koji nije u skladu sa evropskim zamislima; drugo, on funkcioniše kao zamena evropskim integracijama za zemlje Zapadnog Balkana i treće, daje pokriće za antidemokratske procese u regionu i mogućnu promenu granica, čemu se EU najoštrije suprotstavlja.

Početkom oktobra očekuje se da bude predstavljen program pod nazivom Evropski investicioni plan za Zapadni Balkan u kojem će, kako se očekuje, biti najmanje šest milijardi evra pomoći za države Zapadnog Balkana.

Taj plan je prihvaćen na majskom Samitu EU kojem je onlajn bio domaćin Zagreb u okviru svog predsedavanja EU.

Veruje se da će i strukturni fondovi EU biti otvoreni za zemlje nečlanice, jer je EU u velikoj defanzivi pod naletom kineskih investicija u okviru inicijative 17 + 1.

Predstavnici EU tvrde da neke od projekata planiranih u Vašingtonu, EU već finansira.

Portparolka Evropske komisije nadležna za proširenje Ana Pisonero rekla je da su mnogi projekti navedeni u Vašingtonu već obuhvaćeni u Okviru za investicije Zapadnog Balkana (WBIF) koji postoji još od 2009.

„Na primer, EU je pružila tehničku pomoć za ceo Autoput mira i već je odobrila investicije za prve deonice auto-puta u Srbiji i na Kosovu“, saopštila je Pisonero.

Postoji i još jedan važan razlog američkog mešanja na ovakav način, a ne samo izbori.

Mini Šengen je nesumnjivo zona američkog uticaja. Preko nje povezuju se dve američke strategije – evropska i bliskoistočna.

Pet dana nakon što su SAD likvidirale iranskog generala Kasima Sulejmanija, američki predsednik izjavio je da će „zamoliti NATO da bude više uključen u bliskoistočni proces“.

SAD i države južne Evrope, poput Italije i Španije, dugo su se zalagale za veće učešće NATO preko Sredozemnog mora.

Suprotno tome, druge zemlje, poput Francuske, odbacile su NATO organizaciju kao vojni entitet bez diplomatskog iskustva za rešavanje bliskoistočnih neprilika.

Štaviše, Turska je pod predsednikom Erdoganom sistematski pokušavala da blokira aktivnosti NATO u regionu koje se nisu uskladile sa njegovom sopstvenom strategijom, kao što je NATO saradnja sa Izraelom ili Egiptom.

Još ranije, kad je odlučeno da se 30.000 američkih vojnika povuče iz Nemačke, otvoreno je pitanje buduće američke NATO strategije.

Do kraja septembra očekuje se da će prvi kontigent, od skoro 12.000 američkih vojnika stići u Italiju.

Oni ne dolaze da bi branili Italiju od neke dosad nepoznate pretnje, nego da bi ojačali lužno krilo NATO, ali i približili se drugom vojnom udruženju koje već godinama bez uspeha pokušava da izađe iz pelena.

Reč je o zamisli bliskoistočnog NATO.

Umesto hladnoratovskog koncepta o sudaru armija u Nemačkoj, linija razdvajanja poverena je na istok.

Sad on ide od Baltika, priključenjem inicijativa Tri mora i Višegradske grupe, pa sve do južnih jadranskih i mediteranskih obala koje uključuju u zonu mini Šengena.

U svakom slučaju, izgleda da Balkan ponovo igra ulogu u novoj američkoj strategiji klina kao i pre 70 godina, ali da ona mora da računa na razmimoilaženje sa EU.

Stanislav Smagin smatra da je „Evropa koju predvodi Nemačka“ gubitnik Vašingtonskih sporazuma.

On kaže da su Evropljani pokušali da sačuvaju svoju ulogu ključnih posrednika kosovskog rešenja; posebno, „dok su na rečima pozdravljali uključivanje Kosovara u prijateljsku porodicu starog sveta“, oni su „marljivo usporavali proces u praksi, gradeći preventivno mnoge zaštitne mehanizme“.

Sad se lopta vratila u Trampovo dvorište, uključujući opšte balkanske poslove, ocenjuje Smagin.

Iako „ne može da se govori o eksplicitnoj pobedi Srbije“, jer ima onih koji misle da ovi sporazumi nisu dobri, predsedniku Srbije mora da se oda priznanje jer još uvek uspešno korača „između hridina unutrašnje politike i nekoliko spoljnih teških mesta“, ocenjuje Smagin.