Veliki prasak i crna rupa

Revolucionarno se drmaju temelji sveta koji poznajemo. Kako? Tako što je CERN (Evropski centar za nuklearna istraživanja) od 10. septembra počeo sa provođenjem gigantskog eksperimenta u svom moćnom, 27 kilometara dugom akceleratorskom laboratoriju, koji je neka vrsta veštački napravljene simulacije Velikog praska, kojim je stvorena Vasiona. Tim se izuzetnim naučnim naporom pokušava doći do Higsove čestice, koja se često naziva i »božanskom česticom«, koja je posle Velikog praska omogućila stvaranje nama poznatog sveta. Pomenuta čestica, koja je dobila ime po škotskom naučnijku Peteru Higsu, koji ju je istrazivao, omogućava svim ostalim česticama da u interakciji dobiju masu.

Naravno tim se ulazi u sferu nuklearne fizike, koja je toliko fascinantna da ostavlja bez daha mnoge.

Naime, u akceleratoru koji je izgradio CERN u Švajcarskoj, desetak metara od granice te zemlje sa Francuskom, stvoreni su do sada neviđeni uslovi.

Brzina svetlosti

Tokom srede, 10. septembra, dok su naučnici i novinari pratili direktan prenos eksperimenta iz CERN-a, koji je bio organizovan u Institutu za fiziku Srbije, u Zemunu, prvi čovek te institucije dr Dragan Popović ovako je objašnjavao ono što se želi postići:

– U akceleratoru dugom 27 kilometra, stotinu metara ispod površine zemlje, zahvaljujući tečnom helijumu stvoreno je stanje poput onog u Kosmosu, gde je temperatura 1,9 Kelvina ili minus 271 stepen Celzijusa. U takvim okolnostima postizaće se brzina protonskog snopa bliska brzini svetlosti (300.000 kilometara u sekundi), nekih 99 procenata te brzine. Kada se sa takvim brzinama sudare dva snopa, u kontrolisanim uslovima zapravo se postiže nešto izuzetno, u ovom slučaju stvara se simulacija onoga što je bilo ili, preciznije, energija od 14 teravolti (TeV-a) ili stomilioniti deo one posle Velikog praska, kada je stvaran Svemir. Planirano je da za deset sati snopovi pređu preko deset milijardi kilometara i da se svake sekunde dogodi 800 miliona sudara. U čitavom tom mehanizmu neophodno je istraziti ulogu Higsove čestice, što se nikada ranije nije uspelo. Akcelerator je 10. septembra započeo svoju eksperimentalnu fazu, a 21. oktobra sledi njegov puni rad. U tom projektu za koji je saglasnost dao UNESCO, a čija je realizacija započela 1954. godine sada učestvuje oko 6500 naučnika iz 80 zemalja. Stalno je angazovano 3000 istrazivača, koji u tim uslovima svakondneno vrše istrazivanja.

Čitav projekat prate katastrofična predviđanja kako će se dogoditti nesto nepredviđeno, kako će biti stvorene »crne rupe« u prostoru i vremenu koje će usisati postojeći svet. Ovakve pretpostavke nalaze osnovu u brojinim naučnofantastičnim knjigama i filmovima koji se bave ovom temom, najšečće »nadograđujući« Ajnštajnovu teoriju o zakrivljenoj »streli vremena«.Ovakve strepnje doktor Popović komentariše sledećim rečima:

– Ljudi su skloni katastrofičnim teorijama, jasno je iz mnogih napisa koje čitamo ovih dana. Ništa se od toga neće dogoditi, radi se o strogo kontrolisanom eksperimentu, koji neće usisati Ženevu i Švajcarsku pa onda sve redom pa i Srbiju… Naravno, postoje teorije o narušavanju kauzalnosti odnosa uzroka i posledice ako se sve to dogodi brzinom većom od brzine svetlosti, ali to ovde nije slučaj.

Što se uloge domaćih naučnika u čitavom eksperimentu poznato je da je više naučnika iz zemunskog Instituta za fiziku te iz Instituta u Vinči angazovano na ovom projektu, a sama tadašnja država Jugoslavija bila je među osnivačima CERN-a, ali je l961. godine od toga odustala u ime »viših ciljeva«. Naime, tada se računalo da je participacija od milion nemačkih maraka za učešće u tom projektu prevelika i da je bolje da se to usmeri u razvoj domaćih naučnih snaga.

Opklada Stivena Hokinga

Kritičari čitavog programa i pored svih uveravanja i dalje su veoma uporni i opori u poređenju sa optimizmom, recimo, direktora CERN-a Roberta Ajmara. Čuveni britanski astrofizičar Stiven Hoking uputio je javno, preko medija opkladu u sto funti da CERN-ovi eksperimenti neće dovesti do velikih otkrića, posebno neće otkriti već pomenutu Higsovu česticu ili Higsov bozon, koji se sve češće popularno naziva i „božanskom česticom“.

Ima i znatno oštrijih kritičara, a jedan od njih je Oto Rosler, hemičar iz Nemačke, koji se bavio i proračunavanjima dimenzija katastrofe.

– Moji proračuni pokazuju da je prilično verovatno da će ove male crne rupe opstati, eksponentno se uvećavati i pojesti planatu iznutra. Pozivam CERN da sasove konferenciju o bezbednosti i dokaže da grešim, ali oni to ne žele, bio je sumnjičav Rosler.

Najdalje su otišli u svojim kritikama Volter Vagner i Luis Sančo, koji su tvrdili da je celi projekat osuđen na propast, pa su zbog toga čak u martu 2008. godine pokrenuli sudski postupak, sa ciljem da se eksperiment zaustavi.

Ništa od svega toga nije poljuljalo optimizam ljudi iz CERN-a, pa je tako portparol te danas najmoćnije laboratorije na svetu Džejms Džil izjavio:

– Svi ti napadi su besmislica. Najopasnija stvar koja bi mogla da se dogodi je da protonski snop izmakne kontroli, a u tom slučaju stradao bi jedan akcelerator, što će biti tek 2010. godine. Naučnici koji rade na eksperimentu tvrde da će crne rupe, ako ih uopšte bude, nestati čim se pojave te tako nema bojazni za nestanak sveta.

Uobičajena buka

Iz Moskve je raagovala doktorka psihologije Varvara Morosanova, koja sve te napade na novi eksperiment svodi u uobičajenu i očekivanu civilizacijsku buku kada se radi o velikim naučnim pronalascima.

– Kod čoveka još od davnina postoji strah prema čudnim prirodnim pojavama, kao što su pomračenje Sunca ili Meseca. Pojava prvih automobila izazvala je gotovo paniku u gradovima, jednako kao i uvođenje električne energije. Da ne govorimo koliki je strah postojao od nuklearnih elektrana, koji se delimično i danas oseća iako se dobar deo čovečanstva snabdeva strujom baš iz tog izvora. Nešto slično se događa i sada, kada čovečanstvo treba da dobije odgovor na jedno od najtežih pitanja, koje će svakao mnogo uticati na budućnost, smatra Morosanova.

Šef čitavog projekta u Švajcarskoj, Lin Evans, je u osvrtu bila veoma pragmatična:

– Mogli smo na centralnom kompjuteru da pratimo pojavu, a protinski snop je uspeo da pređe celu dužinu akceleratora u smeru kazaljke na satu. Uradili smo ono što smo hteli, što je za prvu fazu odlično.

U centralnoj sali iz koje se pratio eksperiment vladalo je veliko zadovoljstvo. Mnogi naučnici su glasno navijali, čulo se „bravo“ i aplauzi. Direktor Evropske organizacije za nuklarna istraživanja Robert Ajmar obratio se svima rečima:

– Dobro urađen posao. Posle ovog eksperimenta, kada je snop išao u jednom smeru sledi upućivanje snopa u drugom smeru. U sledećoj fazi još ćemo ubrzati već ubrzani snop do granica neznatno manjih od brzine svetlosti. Na kraju će snopovi biti pušteni u oba smera akceleratora.

Ono što se tiče naše zemlje učitavo stvari jeste ne samo činjenica da je Jugoslavija bila među prvim osnivačima CERN-a, nego i to da smo danas zastupljeni u čitavom tom poslu. I fizički. Naime, Institut za fiziku je vodio posao u pripremi dva nerđajuća točke svaki prečnika devet metara, koji su teški 120 tona, a napravljeni su u fabrici „Lola“. Ti točkovi, koji su u delovima, u osam kamiona, prevezeni u Ženevu, tamo su i sastavljeni i spušteni na svoje mesto još u februaru ove godine, a deo su jednog od četiri detektora i to „Atlasa“, koji je visok 50 i dug 30 metara.

Nemali je i udeo Instituta Vinča, koji je radio za detektor CMS.

Kada se budu pratili prenosi nekih od budućih poduhvata „ubrzivača“ treba znati i te detalje, ne zbog lokalpatriotizma već treba prepoznati činjenicu da se u ovdašnjim institutima i te kako može doprinositi svetskoj nauci. Čak i sada kada se radi na eksperimentu koji je u rangu najbogatije, najsmelije mašte naučnika kao što su Nikola Kopernik, Albert Ajnštajn ili Nikola Tesla.

 Planetarni projekt

Srce čitavog projekta CERN-a je Large Hadron Collider (LHC), ubrzivač ili akcelerator koji bi trebao da simulira Veliki prasak. Najvećim delom LHC se nalazi na teritoriji Švajcaraske, ali kako je uz samu granicu, jedan njegov deo je prokopan i u Francuskoj. Iza projekta stoje najbogatije države Evrope uz naučnu pomoć iz čitavog sveta, pa se tako može govoriti i o planetarnom projektu. Veliki hadronski kolajder tj. ubrzivač nalazi se u kružnom tunuelu, a u njemu će doći do sudara dva snopa čestica koje putuju kroz vakum, kao u Vasioni. Snopovi se sastoje od oko 3.000 manjih snopova, koji će se sudarati po 40 miliona puta u sekundi. pri tome će snopovi kružiti deset sati i prevaliti nešto više od 10 milijardi kilometara ili razdaljinu od Zemlje do Neptuna.