Veliki sivi kamion

Sutra ujutru polazim u logor. Mene niko neće naterati, ja ne čekam na poziv. Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom koja polazi iz Džordža Vašingtona 23, sutra u devet sati ujutru. Moji su protivni mojoj odluci, ali ja misim da ćeš me barem ti rezumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć, da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih. Bolnica ostaje još u varoši, a upravnik mi je obećao da će me ponovo primiti kada se bolnica bude doselila u logor. Potpuno sam mirna i staložena i uverena da će sve ispasti dobro, čak iznad mojih optimističkih pretpostavki. Misliću često na tebe, ti znaš, a možda i ne, šta si za mene predstavljala – to ćeš i ubuduće. Ti si mi najlepša uspomena iz mog najprijatnijeg perioda – iz (književne) družine.

Nado moja draga, ja te mnogo, mnogo volim. (Hilda, 7. decembar 1941)

***

Hilda Dajč bila je devetnaestogodišnja bolničarka, Jevrejka iz Beograda, iz Srbije.

Odvedena je i zadržana u jevrejskom logoru u Zemunu (Judenlager Semlin), jednom od prvih logora za uništavanje Jevreja u Evropi.

Logor u Zemunu posebno je određen 1941. za interniranje Jevreja u Srbiji pod nacističkom okupacijom i nalazio se na mestu nekadašnjeg Beogradskog sajmišta, arhitektonskog čuda 1930-ih godina.

U logor su smeštani prevashodno žene, deca i stari, a Jevreji muškarci, koji su bili u dobrom zdravlju – oko osam hiljada – već do jeseni 1941. sistematski su ubijani u talasu nemačkih odmazdi koje su uvedene kao odgovor na žrtve jugoslovenskog antifašističkog otpora prema Vermahtu.

U Hildinim pismima koja je slala prijateljima u Beogradu puno je opisa užasnih uslova u logoru i sve većeg očajanja i osećanja fatalističke neizbežnosti među logorašima.

Logor u Zemunu nije bio mesto skriveno od pogleda.

Nalazi se tačno na drugoj obali Save, preko puta centra Beograda i brojna svedočenja očevidaca potvrdila su da su građani Beograda mogli da vide logoraše iz Zemunskog logora kako tokom zime prelaze preko zaleđene reke da bi svoje mrtve sahranili na Jevrejskom groblju.

Tokom jednog prelaska preko reke Hilda Dajč se dogovorila s prijateljicom Mirjanom Petrović da se vide na časak i razmene par reči.

I, dok se život u Beogradu pod okupacijom odvijao donekle normalno, logoraši iz Zemunskog logora Beograđanima su „bili su samo sitne tačke na zaleđenoj površini vode“.

U Srbiji više nema Jevreja

U jednom trenutku između njenog poslednjeg pisma, napisanog početkom februara 1942, i maja 1942.

Hilda Dajč je ušla u veliki, mračni, sivi kamion.

Verovatno su joj rekli da je odvode u neki drugi logor, te da treba da spakuje svoje stvari i obeleži kofer, koji je onda utovaren u drugi kamion.

Međutim, veliki sivi kamion bio je pokretna gasna komora, koji su Nemci eufemistički zvali kolima za čišćenje vašiju (Entlausungswagen).

Bio je to kamionet, u koji se ulazilo sa zadnje strane u hermetički zatvoren odeljak, koji je iz auspuha ubacivao ugljenmonoksid i tako ga pretvarao u pomoćnu gasnu komoru.

Hilda je bila među jevrejskim logorašima iz Zemuna, pedeset do sto njih ukupno, u jednom od tih vozila koja su se kretala kroz centar Beograda, na očigled prolaznika, tokom deset do petnaest minuta koliko je bilo potrebno da svi budu otrovani gasom.

Onda bi kamionet krenuo u Jajince, stratište na rubu Beograda, gde bi zatvorenici iz drugih logora istovarili leševe iz kamioneta u neobeležene masovne grobnice.

Do 10. maja 1942. dvojica SS oficira zaduženih za ove poduhvate, Vilhelm Gec i Ervin Majer, obavili su između šezdeset pet i sedamdeset vožnji kamionetom i ubili oko 6.300 Jevreja – gotovo sve logoraše koji su bili u Zemunu.

Posle toga Zemunski logor pretvoren je od logora za uništenje Jevreja u Anhaltlager, privremeni logor za smeštaj političkih zatvorenika, uhvaćenih partizana i robijaša – koji su većinom bili Srbi; odatle su ih transportovali u robijaške logore u Nemačkoj i Norveškoj.

Od oko trideset hiljada logoraša u logoru nove namene, više od deset hiljada umrlo je tu, u samom logoru, od bolesti, gladi, hladnoće, fizičke iznemoglosti i surovog batinanja od strane čuvaraJuna 1942, Emanuel Šefer, vođa nemačke bezbednosne policije u Srbiji, javio je svojim nadređenima: Serbien ist Judenfrei / U Srbiji više nema Jevreja – jer su do tog datuma ubijeni gotovo svi Jevreji u okupiranoj Srbiji, za manje od godinu dana od početka nemačke okupacije.

Prema tome, Beograd je bio prvi evropski grad, a Srbija tek druga po redu teritorija (posle Estonije) pod nacističkom okupacijom, kojima je pripala ta strašna odrednica. Jedini Jevreji koji su i dalje bili živi krili su se po provinciji ili su se pridružili partizanima.

I u opširnijoj istoriografiji holokausta, Zemunski logor ima važno mesto s obzirom da obeležava razdoblje u kojem je izuzetno pooštreno ubijanje evropskih Jevreja.

Osim toga, sistematsko korišćenje mobilne gasne jedinice ukazuje na prepredenost i redovnost nacističkih tehnika ubijanja; uskoro će se proširiti na sve logore smrti u okupiranoj Istočnoj Evropi.

To je, takođe, i središnje mesto u topografiji holokausta u Srbiji, s obzirom da je polovina srpskih Jevreja ubijena upravo tu, tokom nekoliko kratkih prolećnih meseci 1942. godine.

Međutim, od 2019. lokacija Zemunskog logora je ružno „mesto nesećanja“.

Bar pet zgrada, od trinaest koliko ih je izvorno sagrađeno za kompleks Sajmišta, delimično je ili potpuno uništeno tokom savezničkog bombardovanja Beograda, u aprilu 1944; posle rata su sasvim srušene.

Preostale zgrade zarasle su u zelenilo, prekrivene đubretom, pune životinja lutalica i osinjaka.

Zgrade se krune; u nekima su se nastanili siromašni skvoteri, a u nekima umetnici koji su građevine prepavili u ateljee (ili u ruševne stanove).

U pojedinim zgradama nikle su male radnje, na primer, automehaničarski servis, vinarija, neko skladište, napušteno, zaraslo i tužno dečje igralište.

Novi tržni centar Ušće svojim svetlima treperi kroz vrhove drveća.

Najistaknutija zgrada onoga što je ostalo na tom mestu, centralna kula, napuštena je i urušava se.

Tokom mnogo godina, u nekadašnjem Paviljonu Spasić, arhitektonskom dragulju Beogradskog sajmišta 1930-ih godina, nalazio se noćni klub u kojem je održano više rok koncerata, uključujući i znamenitu predstavu Boj Džordža 2006; posle toga, 2007. održano je međunarodno boksersko takmičenje.

U međuvremenu je noćni klub zatvoren, a na njegovo mesto došla je teretana Posejdon koja nudi dizanje tegova, fitnes, mini-fudbal i borilačke veštine.

Napolju je mali restoran.

Drugi restoran otvoren je sa strane – So i biber – i nalazi se u nekadašnjem turskom paviljonu, koji je za vreme logora korišćen kao mrtvačnica.

Na svojoj veb stranici restoran objavljuje da se nalazi u maloj ulici ušuškanoj u zelenilo i da nudi izuzetno velike porcije, parking i besplatan wi-fi. Priča o Zemunskom logoru, kao i veliki deo priče o holokaustu u Srbiji, ostaje gotovo potpuno izvan javnog pamćenja u Srbiji.

A ipak, vizuelni podaci o holokaustu nalaze se na raznim mestima.

Godine 2014, Istorijski muzej Srbije organizovao je naširoko najavljivanu izložbu pod naslovom U ime naroda – politička represija u Srbiji 1944-1953.

Izložba je obećavala nova istorijska dokumenta i dokaze o komunističkim zločinima, od ubistava, kidnapovanja i logora do kolektivizacije, političkih procesa i tlačenja.

Međutim, izložba je u suštini pokazala nasumično odabrane fotografije „žrtava komunizma“ izvađene iz pravog konteksta; tu su se našli nevini ljudi i veliki broj dokazanih fašističkih saradnika, članovi kvislinških vlada, ekstremno desničarska građanska milicija, kao i četnički pokret koji je bio u sprezi sa silama Osovine.

Međutim, vizuelni podatak koji je zaustavljao dah bila je poznata fotografija zatvorenika u koncentracionom logoru Buhenvald, uključujući i Elija Vizela – fotografiju je napravio američki vojnik Hari Miler u vreme kad je logor oslobođen, aprila 1945.

Na beogradskoj izložbi ova kanonska slika bila je izložena u odeljku posvećenom komunističkom logoru za političke zatvorenike smeštenom na Golom otoku u Jadranskom moru. Uz fotografiju stajalo je objašnjenje da je slika „primer životnih uslova zatvorenika na Golom otoku“.

Izjednačavanje komunizma i fašizma

Ovo izjednačavanje komunizma i fašizma, a zatim prisvajanje obeležavanja holokausta uz vizuelne primere da bi se komunizmu oduzela legitimnost, ni u kom slučaju nije samo postjugoslovenski izum.

Isti proces odvijao se širom Istočne Evrope, praćen velikom količinom istorijskog revizionizma koji je posledica nastojanja istočnoevropskih država da poreknu, ili zamagle svoje učešće u fašističkim zločinima, uključujući i Holokaust, podizanjem komunističkih nedela na nivo holokausta, ukidanjem legitimiteta antifašizmu samo da bi se ozakonila navala neofašizma.

U Mađarskoj je savremeno revidiranje holokausta, mogućno, najekstremnije; vlada Viktora Orbana je to zvanično odobrila i prihvatio ga je neočivano veliki broj mađarskih intelektualaca.

Na primer, muzej nazvan Kuća terora otvoren je u Budimpešti 2002. da bi ispričao priču o tome da je Mađarska 20. vek doživela kao država žrtva stranih komunista i, u mnogo manjoj meri, stranog fašističkog režima.

Muzej smanjuje dvadeseti vek Mađarske na razdoblje 1944-1989, tako da fašistička era počinje s nemačkom okupacijom 1944, a ne godinom 1940. kad je Mađarska prišla silama Osovine.

Prema tome, ovaj pomak potpuno sklanja istoriju holokausta u Mađaraskoj pre 1944, a u tom razdoblju šezdeset hiljada mađarskih Jevreja ubijeno je još 1942.

To uništavanje nisu sprovodili Nemci nego mađarske snage pod vođstvom namesnika Mikloša Hortija.

Po toj hronologiji komunizam je predstavljen kao mnogo duži i strahotniji teror u Mađarskoj nego što je fašizam ikad bio, i muzejska priča kroz izložbu gotovo da uopšte ne pominje antifašizam i komunistički otpor.

Slično tome, spomenik žrtvama nemačke okupacije podignut u Budimpešti uzdiže spomen Mađarskoj kao državi koja je glavna žrtva nemačke okupacije, i to kroz simboliku nemačkog carskog orla koji ubija Mađarsku preko njenog simbola Svetog Gavrila.

Značajna priča mađarske Kuće terora i Spomenika žrtvama nemačke okupacije ne leži samo u izjednačavanju fašizma i komunizma, nego u činjenici da ih postavlja sasvim izvan linijskog toka mađarske istorije prestavljajući ih kao tuđe, strano mešanje u mađarsko političko telo, što hitro uklanja svaki trag mađarskih domaćih fašista i komunista i njihovu odgovornost – i za holokaust i za gulag.

Istovremeno, rehabilitacija Hortijevog doba postkomunističkoj Mađarskoj omogućava mitologizaciju veze s prekomunističkom prošlošću, prikladno zaobilazeći četrdeset četiri godine komunizma tako da se savremenoj državi legitimitet zasniva na kontinuitetu s autentičnijom (pa, prema tome, i legitimnijom) Mađarskom.

Međutim, u Mađarskoj ne poriču holokaust u smislu „poricanja postojanja Holokausta“; Viktor Orban je čak 2014. proglasio Godinom sećanja na Holokaust.

Ali, Holokaust je uključen u duži politički narativ o totalitarizmu 20. veka i koristi se da, zarad mađarske političke elite, osudi njegov najgori oblik, komunizam.

U Poljskoj je vlada Zakona i pravde sprečila otvaranje novog muzeja Drugog svetskog rata u Gdanjsku jer nije bila zadovoljna usmerenjem muzeja na globalnu, a ne samo poljsku, istoriju rata.

Vlada i srodni joj intelektualci smatrali su da muzej ne izražava „poljski pogled na stvar“ i miriše na „pseudouniversalizam“.

Kad je Muzej napokon otvoren u martu 2017, uz veliko odobravanje stranih zemalja, vlada je na mesto direktora postavila svog političkog poslušnika i muzej spojila s jednom drugom institucijom, da bi se dobila priča o Drugom svetskom ratu koja više odgovara poljskoj priči.

Svi ti potezi deo su nove poljske politike pamćenja čija je svrha da podvuče poljsko junaštvo i žrtvovanje kroz celu istoriju, a ne da se bavi negativnim epizodama kao što je, na primer, holokaust.

Ta politika pamćenja tera poljske umetnike da stvaraju mnogo pozitivniju priču o Poljskoj.

Kao deo tog cilja, vlada se usprotivila poljskim filmskim stvaraocima koji i dalje snimaju filmove o holokaustu, kao što je film Ida koji je dobio Oskara.

Kad je 2016. emitovan preko televizije, prethodilo mu je upozorenje poljskoj publici o „istorijskim netačnostima“ – verovatno zbog toga što se u glavnoj priči javljaju poljski seljaci koji ubijaju Jevreje, koje su pre toga krili – i pozivom da stvaraju umetnost koja će u pozitivnijem svetlu prikazati poljsku prošlost.

Komunizam „uzrokovao“ Aušvic

Poljska je uvek koristila različite mogućnosti zakona da bi progurala to novo sećanje.

Godine 2018. vlada je usvojila zakon koji kao krivicu karakteriše korišćenje izraza „poljski logori smrti“ i time označava nemačke nacističke logore smrti u okupiranoj Poljskoj, kao što su Aušvic, Treblinka i veliki broj drugih.

Po tom zakonu kao krivica osuđuje se i bilo kakva natuknica da su možda Poljaci počinili zločin protiv Jevreja za vreme holokausta.

Poljska je 2017. tražila od Nemačke reparacije za štete počinjene tokom Drugog svetskog rata, tvrdeći da „istorijski računi još nisu svedeni“ – bio je to potez s jasnim ciljem: da se odgovori na sve strožu (ali bezopasnu) evropsku retoriku usmerenu na demokratsko otpadništvo Poljske.

Poljske vlasti ispitivale su uvaženog istoričara sa Univerziteta u Prinstonu, Jana Tomaša Grosa, jer „vređa naciju“ svojim istraživanjem koje pokazuje neposredno učešće Poljske u ubijanju Jevreja i svojim zaključkom da je pojski otpor prema Nemcima bio relativno mlak.

Njegovu presudnu studiju o masakru u Jedwabnu – gde su 1941, naizgled bez ikakve nemačke naredbe ili, pak, prisustva, poljski seljaci okružili svoje susede Jevreje i žive ih spalili u jednom ambaru – veliki deo poljaske javnosti to i dalje osporava pa čak i poriče.

I to zbog toga što nije Jedvabne nego Katin, gde je 1940. sovjetska armija ubila dvadeset dve hiljade poljskih vojnika i bacila ih u jame jame smrti – to je i dalje događaj koji zauzima središnje mesto u poljskoj istoriji Drugog svetskog rata.

Katin, gde je sovjetska vojska mučki ubila Poljake, često se priziva u vezi sa sećanjem na Holokaust, kao, na primer 2009, kad je povodom 60. godišnjice izbijanja Drugog svetskog rata tadašnji poljski predsednik Leh Kačinski tvrdio da je izdajnički napad Crvene armije 1939. doneo „noć okupacije u čijoj se srži nalaze Holokaust, Aušvic i Katin“.

Nije poruka samo da su Aušvic i Katin isti, nego da je komunizam uzrokovao Aušvic.

Teško da postoji bolji način da se komunizmu oduzme legitimitet nego da se optuži za Holokaust.

Prisvojeno sećanje na Holokaust, ono što Kirsten Godze znamenito zove „precrtavanjem istorije“, dobilo je oblik „paravana sećanja“ koji filtrira i zatamnjuje svako ozbiljno razmatranje sopstvene odgovornosti za masovna zverstva tokom nedavnih ratova, ali takođe zamagljuje i sećanje koje se ne uklapa u tekući politički trenutak, kao što su, na primer, brojni nacistički zločini protiv komunista i partizana.

Prema tome, obeležavanje sećanja na Holokaust nije zapravo poricanje – bez obzira koliko je problematično, ne daje istaknuto mesto onima koji poriču Holokaust kao istorijsku činjenicu ili dovode u pitanje ono što je zaista utvrđeno.

Nije čak ni isto što i umanjivanje značaja, jer, dok je naglasak uvek na mnogo većoj etničkoj patnji retko se čuje stvarno umanjivanje značaja jevrejskih žrtava.

Slobodna sam da iznesem svoje mišljenje da je mnogo istančaniji način da se shvati ovaj tip pamćenja Holokausta prisvajanje pamćenja, gde se u okviru sećanja na Holokaust ubacuje druga vrsta patnje, na primer, patnja pod komunizmom, ili patnja zbog etničkog nasilja koje sprovode druge etničke grupe.

To je sećanje na Holokaust okrenuto naunutra, udaljeno od stvarnih žrtava pa i samog Holokausta, što Eva Plonovska Zjarek zove „narcisističkim poistovećivanjem s patnjom Jevreja“.

Kao što moja knjiga pokazuje, ovaj proces nije jednostavno usputni proizvod postkomunističkih promena; to je u stvari sastavni deo političke strategije postkomunističkih država koje svoj savremeni legitimitet zasnivaju na potpunom odbacivanju komunizma i obnovi veze sa svojim prekomunističkim legendarnim, nacionalno čistim i, iznad svega, etničkim karakterom države.

To odbijanje komunističkog nadnacionalnog i zamena istog prevaziđenim etničkim nacionalizmom određuje kako će Holokaust biti zapamćen.

U globalnom okruženju antikomunizma, ovo nacionalno sećanje na holokaust sasvim je izbrisalo sećanje na komunistički antifašistički otpor kao njegov neodvojivi deo, a to izostavljanje obezbeđuje savremenim antikomunističkim režimima štit zakonitosti.

Prema tome, sećanje na holokaust uopšte se više ne tiče holokausa, i umesto toga povezano je s veoma akutnim potebama ozakonjenja postkomunističkih država koje svoj identitet grade kao bazično antikomunistički, što ih, zauzvrat, čini još punovažnije evropskijim.