Pregovori Irana s međunarodnom zajednicom o nuklearnom programu polako ali sigurno ulaze u fazu „sve ili ništa“. Ali, još važnije, njihov ishod bi mogao da označi prekretnicu za širi i sve nestabilniji Bliski istok.
Otopljavanje odnosa između Irana i njegovih pregovaračkih partnera kada je reč o suštinskom nuklearnom pitanju je očigledno. Niko sada ne misli ozbiljno da Iran održava aktivni program za razvoj nuklearnog oružja, iako je ne tako davno bilo uvreženo shvatanje da je bila blizu da ga napravi.
Sada je akcenat stavljen na obezbeđivanje garancije da bi Iranu bilo potrebno otprilike godinu dana da napravi nuklearnu napravu ako bi se ikada na to odlučio. Ali koncept najkraćeg mogućeg perioda za proizvodnju nuklearne naprave je sumnjiv. Ako se poverenje povredi i iranski režim odluči da prekrši sve relevantne međunarodne sporazume, velika je verovatnoća da će napraviti svoje oružje, čak i kada bi u više navrata bio bombardovan. Strateško isticanje tog najkraćeg mogućeg perioda je zato neprikladno.
Ključ napretka jeste da se pomogne da se Iran od slučaja pretvori u državu, da parafraziramo Henrija Kisindžera. Potrebno je da se Iran usredsredi na razvoj svih svojih ljudskih i materijalnih resursa da bi postao deo regiona koji s konfrontacije prelazi na saradnju. Sporazum o suštinskim nuklearnim pitanjima je od najvećeg značaja za ovaj pristup, ali je isto tako i verodostojan proces za razvoj trgovinskih i investicionih veza koje će olakšati da Iran pređe sa izolacije na integraciju.
Kako pregovori budu ulazili u završnu fazu, pitanje sankcija će najverovatnije doći u prvi plan. Razlog za to jeste to što Zajednički akcioni plan oko kojeg su se strane usaglasile u novembru 2013, hvatajući se ukoštac s gotovo svim neposrednim strahovima Zapada u vezi s nuklearnim pitanjem, ne pruža detalje neophodnog puta do normalizacije Irana.
Baš kao što se od konzervativnih snaga u Iranu može očekivati da pokušaju da spreče postizanje sporazuma, snage u Sjedinjenim Državama i u drugim zemljama koje žive od sukoba će učiniti isto. Iranski konzervativci šire sumnje da će Zapad ikad pristati da ukine sankcije, dok će njihovi pandani na Zapadu učiniti sve što mogu da podupru tu pretpostavku. To bi moglo da rezultira spiralom međusobno destruktivne diplomatije.
Tu Evropska unija treba da da jasan signal da je spremna da preuzme rukovodstvo kada je reč o ublažavanju i ukidanju restrikcija Iranu, ali to se očito mora učiniti u bliskoj saradnji sa evropskim partnerima. Tako na primer, sankcije EU na naftu mogle bi se ukinuti gotovo odmah ako bi bio postignut sporazum.
Nakon sporazuma treba da usledi održivi politički angažman na drugim obostrano važnim pitanjima. Tok događaja u Avganistanu i Iraku očito je hitan. A na osnovu bliskih konsultacija i sa Saudijskom Arabijom i s drugim zemljama Persijskog zaliva, ostvarenje napretka ka uspostavljanju kooperativnih aranžmana u tom strateški veoma važnom regionu još može da bude moguće.
Za to će biti neophodno da se pitanje Sirije direktno iznese na pregovarački sto. Četiri godine pošto je u zemlji izbio građanski rat, i uprkos užasnim posledicama sukoba, međunarodna diplomatija, čiji je cilj da se okonča nasilje, nije dala nikakve rezultate. Savet bezbednosti UN je podeljen i neefikasan, a izgleda da i Rusija postepeno gubi uticaj koji je nekada imala u Damasku.
Iran, SAD i EU imaju zajedničke interese u okončanju rata koji je uzrok kraha sirijske države, uz sve posledice koje su viđene u Iraku od 2003, i u sprečavanju jačanja snaga sunitskog džihadizma širom regiona. Da li je to dovoljna zajednička osnova za konstruktivan dijalog sa Iranom o okončanju građanskog rata u Siriji ostaje da se vidi, ali je to opcija kojoj mora da se teži.
Pregovori koji sada ulaze u završnu fazu u Lozani ograničeni su na nuklearno pitanje; ali nezavisno od sporazuma lebde veće mogućnosti i opasnosti. Ostvareni napredak bi mogao da obaveže na fazu intenzivne diplomatije, pružajući Iranu put ka diplomatskoj normalizaciji i otvarajući vrata za velika cenjkanja, čime bi mogao da počne da se obnavlja red i stabilnost u preostalom delu regiona. Nasuprot tome, degradiranje bi lako moglo da podstakne događaje koji vode ratu, iako to najverovatnije neće odmah dovesti do toga, a region kao celina bi mogao da bude još dublje gurnut u aktuelan vihor haosa i nasilja.
Pošto je suštinsko nuklearno pitanje manje-više rešeno, sada je imperativ da se reše pitanja sankcija i normalizacije i ugrabi prilika za regionalna velika cenjkanja koja bi onda mogla da postanu moguća. Nuklearni sporazum mora da označi početak napora međunarodne zajednice da angažuje Iran na rešavanju najtežih izazova Bliskog istoka.
Autor je bivši premijer i bivši ministar spoljnih poslova Švedske
Copyright: Project Syndicate, 2015.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
