Veliko spremanje za održivu budućnost

U nekim krugovima ima puno lamentiranja nad činjenicom da se kulturne institucije usmeravaju ka tržištu. S obzirom na mnogo zajedničkih imenitelja kulture i biznisa, uz imperativ vremena u kojem živimo, ukoliko kulturnu misiju ostvaruje i biznis sektor, to treba svesrdno podržati.
Na skupu o interkulturnom dijalogu Evropske unije i Balkana koji je upravo održan u Zagrebu, bivši predsednik Bugarske Željo Želev, na predlog da se u odnosima Evrope i Balkana okrene list, izjavio je: „Da, ali prethodno treba videti šta je na njemu napisano.“ Tako je u jednoj rečenici formulisao složenost problematike i neophodnost analize prošlosti, kako bi se krenulo ka budućnosti.
A kakva je prošlost u našoj kulturi poslednjih pedesetak godina?
Odgovor na ovo pitanje svakako bi zahtevao opsežnu elaboraciju. Verujem da se i bez nje sa izvesnošću može utvrditi postignuće ogromnog napretka u načinima na koje se kultura stvara, finansira, distribuira i kako se njome upravlja. Istovremeno, dometi naše savremene kulture ukazuju na snažnu potrebu za inovacijama.
Svet oko nas brzo se menja. Pokušaćemo da ukratko izdvojimo neke od najvažnijih promena u oblasti kulture. Digitalni svet izmenio je načine na koje se umetnost stvara i prenosi, kao i načine na koje se ljudi zabavljaju. Tehnologije imaju ogroman uticaj i na načine na koje se u kulturi obavljaju administrativni i marketinški poslovi. Prilagođavanje na nove tehnologije, okruženje i svetske događaje, donosi velike fluktuacije u sferi kulture. Događa se velika generacijska promena koja iznova preispituje dejstvo kulture uz okolnost da su ekonomije i senzibiliteti generacija korisnika kulture veoma različiti.
U zavisnosti od veličine organizacije, kulturne oblasti i njenog društvenog značaja, razlikuju se problemi i mogućnosti koje donose promene. Tako se institucije koje imaju jasno definisana i autentična obeležja lako prilagođavaju promenama. One druge, zastarele, isuviše su rigidne i gluve, i, umesto da se menjaju, sve više same sebe urušavaju.
Sledeća poteškoća je pretnja da će upotreba visoke tehnologije u programima kulture poništiti značaj i draž neposrednog iskustva u institucijama kulture. Mada je jasno da su pojedini kreativni i distributivni metodi izmenjeni ili obogaćeni tehnološkim inovacijama, postavlja se pitanje da li je upotrebom tehnologije moguće priuštiti našoj publici dublje i dugotrajnije iskustvo i omogućiti autentičnost. Primer može biti elektronski snimak koncertnog izvođenja koji muzička grupa obezbeđuje svojim ljubiteljima na sajtu u toku samog koncerta ili „skidanjem“ sa vebsajta već sledećeg dana, kao i amaterski ili profesionalni digitalni video-snimak napravljen u toku koncerta. Jutjub i slični vebsajtovi imaju veliki broj pristalica čiji se broj svakodnevno uvećava. Paralelno sa ovim procesom, opada interesovanje i posećenost živim izvođenjima, i tako nestaje jedinstveni kvalitet proistekao iz neposrednog prodiranja u unutrašnji svet ljudi posredstvom sopstvenih čula. Svejedno da li to želimo ili ne, tehnologija je svuda oko nas i pruža neslućene izazove. Zbog toga je moramo što pre inkorporirati u svoj rad ili ćemo izgubiti trku.
Mnogi od nas, koji su karijeru na polju kulture započeli pre više od trideset godina, verovali su da umetnici treba da budu posebno vrednovani, i dobro plaćeni. Sećam se pojedinaca i „srećnih“ perioda u kojima je umetnička karijera istovremeno značila i finansijski obezbeđen život. Rezultat toga je veliki broj zaposlenih u kulturi i pojedinih umetnika čiji se stvaralački identitet sve više pretvarao u identitet činovnika u kulturnom sistemu. Vremenom, činovnika i bivših umetnika bivalo je sve više, od umetnosti se odustajalo sve lakše i brže, uz brojne racionalizacije, poput one poznate: niko ne može da me plati tako malo koliko malo ja mogu da radim. Zbog svega toga, realnost u kulturi danas ne obećava, jer samo mali broj umetnika može da ostvari uslove za pristojan život radeći isključivo svoj posao. Čini se da u budućnosti neće biti održivo da umetnici i administracija budu angažovani stalnim i neograničenim zaposlenjem. Istovremeno, veliki izazov će biti i kako podržavati i sačuvati institucije čije je stabilno funkcionisanje uslov za opstanak kulture i zaposlenih u njoj. Da li je to spoj nespojivog, ili je ova nespojivost samo privid u kontekstu vremena u kom se trenutno nalazimo?
Jedna od značajnih promena koja se dešava u kulturi jeste smena generacija u kojoj grupa ljudi sa utvrđenim pogledima na svet kulture – direktori, organizatori i utemeljivači određenih programa ili institucija – odlaze ili se pripremaju za to. Smena generacija otvara prostor mladim ljudima da napreduju ka liderskim pozicijama u umetnosti. Dolazeće generacije drugačije izgledaju od prethodnih i imaju mnogo zahtevnije finansijske i druge potrebe. Među njima je smanjeno interesovanje za linearne karijere, kao i za višegodišnje posvećivanje određenoj instituciji ili programu, već često grade mnogostruke karijere. Uz to su, nažalost, negde izgubili radnu lojalnost, što kod prethodne generacije nije bio slučaj. Možda je i to imperativ sadašnjeg vremena. Zbog toga, neophodno je ohrabriti mlade ljude i konstantno investirati u njihovu edukaciju kako bi oni bili dobro pripremljeni i motivisani ulazili u oblast kulture – kao njeni stvaraoci ili kao deo njene organizacione i poslovne strukture. Istovremeno, treba omogućiti generaciji višedecenijskih lidera da se dostojanstveno povuče sa izvršnih funkcija i motivisati je da nastavi da daje dragocen doprinos oblasti kulture i stvaralaštva, doprinos koji je, zbog iskustva koje ima, jedinstven.
Još jedna stavka je izuzetno važna za kulturu ovde i sada. Naime, u nekim krugovima ima puno lamentiranja nad činjenicom da se kulturne institucije usmeravaju ka tržištu. Istovremeno, nailazimo na brojne primere da biznis sektor podržava pojedine umetničke delatnosti koje su bile tradicionalno vezane za kulturne institucije, kakve su, galerije i pozorišta, na primer. Ovakvu praksu treba hvaliti uprkos nekim problemima koje ona donosi. Misije mnogih kulturnih ustanova podrazumevaju da se umetnost stvara kako bi bila dostupna kulturnoj sredini i osvajala novu publiku koja je i u kulturi tržište, kao i u biznisu. S obzirom na mnogo zajedničkih imenitelja kulture i biznisa, uz imperativ vremena u kojem živimo, ukoliko kulturnu misiju ostvaruje i biznis sektor, to treba svesrdno podržati i tražiti mogućnost za partnerstvo. Uostalom, publika svoje odluke donosi prema kvalitetu ponuda koje dolaze iz sektora kulture kao i biznisa.
Tako dolazimo do pitanja održivosti stalnih kulturnih institucija u oblastima u kojima njihovu misiju preuzima biznis sektor. Da li je i to spoj nespojivog? Nema nikakve dileme da su u pojedinim oblastima institucije neophodne. Ali, u nekim oblastima pitanje održivosti institucija ima svoju relevantnost. Umesto o budućnosti institucija koje su izgubile svoju kulturnu misiju, razmišljajmo o dobitku koji je moguć u kvalitetu kulturnih usluga, podsticanju savremenog visokog stvaralaštva i ohrabrivanju inovacija. Razmišljajmo o transformaciji kulturnih institucija sa usmeravanjem na određene ciljeve, umesto o uprošćenoj kulturnoj ponudi. Ako je to tranzicija institucija u kulturi, možda možemo verovati u njen dobar ishod? Konačno, zar sve to nije samo deo složenog procesa sazrevanja današnjih ljudi u tehnološkom, pomalo virtuelnom i pomalo stvarnom svetu koji nas okružuje?