Veljanovski: I po cenu otkaza novinar je dužan da štiti javni interes 

Кada se tako ponašaju i kada su spremni da tragaju za istinom po poznatim pravilima novinarstva, da se uvek čuju obe strane, a i ona treća, neutralna, kompetentna, stručna, da se objektivnost ne sme podrediti nacionalnim, političkim ili interesima profita, biće na pravom putu verodostojnosti i dostojanstva. 

Ovo u intervjuu za Sindikat novinara Srbije (SINOS) kaže Rade Veljanovski, dugogodišnji novinar-urednik, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i politički aktivista. 

Razgovor je vođen u okviru projekta “Novinarstvo za koje se školujem” a koje je sufinansiralo Ministarstvo kuilture i informisanja. Cilj projekta je da ukaže kako studenti i profesori žurnalistike ocenjuju novinarstvo u Srbiji i kako u budućnosti vide ovu profesiju. 

Istraživanje koje je SINOS sproveo na fakultetima novinarstva u Beogradu, Novom Sadu i Nišu pokazalo je da naše buduće kolege smatraju da mediji u Srbiji nisu slobodni, da novinari rade pod pritiskom, za male plate i sa labavim ugovorima, da su izloženi cenzuri i autocenzuri, ideološki i materijalno podeljeni, bez dovoljne zaštite novinarskih udruženja i sindikata.

*Novinari u Srbiji rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha, pa ipak je malo sindikata u medijima. Zašto?  

– Mi smo zemlja usporene i čak zaustavljene tranzicije. Imamo problema u ostvarivanju ljudskih prava, u pravosuđu, privredi, zdravstvu, obrazovanju… Demokratija se sporo prima na našim prostorima, modernost se suzbija tradicionalizmom i mitomanijom. U takvim okolnostima se sindikalna prava smatraju nedovoljno važnim i marginalizuju iz dva osnovna razloga. Za jedne, sindikalno organizovanje je relikt socjalističke prošlosti, a za druge, prepreka za razvoj dobrih odnosa sa investitorima i preduzetnicima koji treba da stvore profit. Razvijena društva su taj problem razrešila, mada odnos rada i kapitala ostaje kao stalna napetost. Pošto je naše preduzetništvo, pa i ono medijsko, tek u povoju i pošto vlast ne stimuliše zaštitu radnih prava u svim oblastima rada, ni novinari nisu u boljoj situaciji.  

*Istraživanje koje je SINOS sproveo pokazalo je da studenti novinarstva kod nas nisu dovoljno edukovani o značaju sindikalnog organizovanja. Ima li prostora za saradnju fakulteta i sindkalnih organizacija?  

– Studenti o tome stiču osnovna znanja, ali status studenta nije isto što i status zaposlenog. Кoliko ja znam, bar studenti Fakulteta političkih nauka uče o važnosti strukovnog i sindikalnog organizovanja i to i kroz novinarske i kroz politikološke predmete. Na samim sindikalnim organizacijama je da prošire svoje delovanje i kroz adekvatnu edukaciju pojačaju sindikalnu svest svih zaposlenih pa i novinara. Suština je u tome da se omogući jasna artikulacija staleških interesa, a zatim i njihovo ostvarivanje, pre svega po principu solidarnosti. To znači da sindikati treba da sarađuju sa medijima i medijskim udruženjima. 

*Кako objašnjavate da mediji koji podržavaju evropske standarde ne dozvoljavaju osnivanje sindikata u svojim redakcijma?  

– Očigledno je da se radi o tome da je materijalni interes poslodavca jači od interesa ostvarivanja sindikalnih prava novinara. U okolnostima u kakvim su naši mediji i naše novinarstvo, jednom broju novinara odgovara da bar mogu da rade po profesionalnim, evropskim standadima i to im je izvesna profesionalna satisfakcija. No, takvo stanje ne može da ostane zauvek. I vlasnici medija moraju da se privole na evropske standarde, a novinari treba da budu glasniji i dosledniji u svojim zahtevima.  

*Mogu li novinari koji rade u uslovima siromaštva i straha da štite javni interes? 

– Znam da će to nekome zvučati nerealno i utopijski, ali novinari uvek mogu i moraju da štite javni interes. Uostalom to se već događalo i našim i mnogim stranim novinarima. U drugoj polovini osamdesetih i tokom devedesetih mnogi novinari su doživljavali razne oblike represije, ali nisu odustajali i nisu se predali čak ni onda kada su radili za vrlo male plate ili bez plata i kada su znali da će izgubiti posao. Žalosno je što se u Srbiji ovakve okolnosti ponavljaju i danas, ali je još gore što je danas mnogo više novinara i takozvanih novinara, spremno da gazi principe profesije da bi obezbedili stalni posao. Oni zaboravljaju da time poništavaju sebe kao novinare. 

*Šta smo očekivali a šta dobili od projektnog finansiranja medija? 

 – Zakonskim odredbama o projektnom sufinansiranju medija dobili smo šansu da jedan broj medija, uglavnom manjih i siromašnih, opstane, a da se ne stidi sopstvene produkcije, jer je javnim novcem trebalo podržati kvalitetne sadržaje od javnog interesa koji sami po sebi nisu profitablini. Nažalost, te su se odredbe pretvorile u svoju suprotnost jer se pod uticajem vlasti, od lokalnog do republičkog nivoa, ova sredstva daju uglavnom medijima koji su podrška vladajućim strukturama i ne sadrže nikakvo kritčko mišljenje. Nije nemoguće određenim izmenama zakona popravljati stanje, ali kao i u mnogim drugim slučajevima i ovde je problem pre svega u nedostatku volje i nespremnosti onih koji donose odluke da doprinesu ostvartivanju javnog interesa.  

*Privatizacija je uništila medije na lokalu. Da li biste danas podržali ideju o osnivanju lokalnih i regionalnih javnih servisa, imajući u vidu iskustvo evropskih i zemalja u regionu?  

– Pri promeni društvenog, ustavno-pravnog i ekonomskog sistema, privatizacija je bila neminovna i u duhu evropskih standarda. Naš prvi reformski zakon, posle demokratskih promena, Zakon o privatizaciji, predvideo je privatizaciju državne/društvene svojine i nije napravio nikakav izuzetak u odnosu na medije. Tome su prilagođeni i medijski zakoni. Tadašnja vlast je neprincipijelno i nekorektno odugovlačila sa privatizacijom iz sopstevnih interesa, gubeći iz vida da je za medije i za javnost najgore ako se pri svakoj promeni vlasti menja uticaj na medije. 

Dakle, nije problem privatizacija već način na koji je ona sprovedena.

*Dakle, i mediji su prinuđeni da posluju po strigim zakonima tržišta. 

– U uslovima tržišne privrede ni jednom privrednom subjektu, pa ni mediju, ne može biti garantovan opstanak, za to se treba boriti. Zakonska mogućnost za transformaciju medija u medije civilnog sektora, koju su pozdravili svi evropski faktori, iskoristilo je svega nekoliko medija. Osim toga, mnogi novinari nisu bili zainteresovani da postanu delimični vlasnici medija u kojim rade, što je ubedljivo najbolji, oblik vlasništva. Što se tiče lokalnih i regionalnih javnih servisa, kao i dosada, uvek bih podržao njihovo osnivanje, ali u okviru republičkog i pokrajinskog javnog servisa RTS i RTV, jer to je dominantan oblik finkcionisanja ovakvih javnih servisa u Evropi. Treba se ugledati na Veliku Britaniju, Francusku, Austriju, Češku, a ne na zemlje regiona koje su pošle putem koji uopšte nije dosledan. Lokalni javni servisi u Crnoj Gori, na primer, su lokalna medijska javna preduzeća kao u vreme socijalizma, kojima je samo promenjeno ime. I Hrvatska je krenula tim putem, ali se to uveliko menja.  

*Da li su novinari u Srbiji bezbedni?  

– Nažalost ne u dovoljnoj meri, što je rezultat neizgrađene svesti o njihovoj ulozi i statusu koji iz toga proizilazi. Novinari su često ugroženi od pojedinaca i grupa koje su u direktnoj sprezi sa onima koji treba da garantuju bezbednost svima pa i novinarima, a to su predstavnici vlasti, odnosno institucija. U našem društvu nije sazrelo shvatanje da je kritičko mišljenje legitimno i da nema pojedinca ili institucije koji su u tom smislu nedodirivi. 

*Кako biste ocenili slobodu medija u Srbiji? 

 – Sloboda medija u Srbiji je na najnižim granama, računajući višedecenijski period. To je u potpunoj suprotnosti sa našim medijskim zakonima, koji nisu idealni, ali sadrže odredbe i opredeljenja demokratskog sveta. Još gore, to je u suprotnosti sa potrebama društva koje želi da se razvija i koje načelno izražava naklonost ka evropskim standardima i iskustvu. Početkom tranzicije, mi smo krenuli napred, ali su se naše unutrašnje dileme, nespremnosti, nedoslednosti, partikularni interesi, ubrzo isprečili i zaustavili demokratski razvoj medijskog sistema i medijskih, a u stvari, građanskih sloboda. 

Udruženja 

 *Da li novinarska i medijska udruženja u Srbiji profesionalno obavljaju svoj posao? 

 – Za sadašnje stanje medija, novinarstva i javne sfere, najmanje bih osuđivao medijska udruženja. Ona su se možda više nego mnogi drugi akteri prilagodila potrebama vremena i ulozi koja im pripada. Ali, njima je potrebna podrška političke i intelektualne elite, a to je prilično nejasno i nekozistetnto polje od koga nekada ima podrške i razumevanja, a često ima više štete. Medijska udruženja ipak, ne smeju da zaborave da novinarskih sloboda uvek ima onoliko koliko se za njih sami novinari izbore. Udruženja treba više da insistiraju da njihovi članovi dosledno ostvaruju novinarski kodeks u svakoj redakciji u kojoj rade. Razočaravajuće je da nekoliko hiljada članova novinarskih udruženja ne može snažnije da istakne zahtev za poštovanje standarda i principa profesije.

Džeremi Dir: Za nezavisno novinarstvo i dostojanstven rad neophodan kolektivni glas novinara

Zamenik generalnog sekretara Međunarodne federacije novinara (IFJ) Džeremi Dir boravio je, na poziv Sindikata novinara Srbije, od 9. do 12. novembra u Srbiji. Tokom kampanje “Kako do dostojantsvenog rada u medijima i odgovornog novinarstva u Srbiji” koju je organizovao SINOS, britanski novinar sastao se sa studentima novinarstva Filozofskog fakulteta u Nišu i posredstvom zum aplikacije razgovarao sa visokoškolcima Fakulteta komunikologije i medija Univerziteta Singidunum u Beogradu. On je objasnio da nam vremena kroz koja prolazimo govore mnogo o stanju u novinarstvu:

Pandora papiri, Panamski dokumenti, projekat Pegasus pokazuju moć nezavisnog novinarstva u javnom interesu. Oni demonstriraju moć kolektiva – saradnju i solidarnost novinara koji rade zajedno u javnom interesu. Pokazuju da novinarstvo od javnog interesa ima moć da pozove vlade na odgovornost, razotkrije prevaru, primora vlasti da deluju protiv korupcije.Ponovo potvrđuju misiju novinarstva.

Pandemija Covid-19 je pokazala vitalnu ulogu koju imaju novinari. Ali to je, takođe, razotkrilo nesigurno stanje u kojem opstaju novinari i novinarstvo. Upravo u vreme kada novinarstvo može da igra tako ključnu ulogu u promovisanju demokratskih i ljudskih prava, sloboda medija i radnička prava su sve više na udaru.

Usred krize, novinari i nezavisni mediji suočeni su sa rastućom pretnjom – od zakonske opstrukcije do fizičkih napada, od ekonomske krize do političkog pritiska i uznemiravanja na internetu – od sve nesigurnijeg posla, novinara koji pate od niskih plata, kasnih isplata plata, dugog i neregulisanog radnog vremena i zloupotreba njihovih radnih prava.

A nekažnjivost kojom se ovi napadi izvode i dalje dostiže rekordne nivoe. Ironija je da se sve ovo dešava upravo u vreme kada je pružanje nezavisnih, kvalitetnih informacija zaista pitanje života i smrti građana.

Kako kaže slogan IFJ – nema slobode medija tamo gde novinari rade u uslovima korupcije, siromaštva i straha. Jedini način da se zauzmemo za nezavisno novinarstvo i dostojanstven rad bio je da se udružimo i ojačamo kolektivni glas novinara.

IFJ je posvećen radu sa sindikatima novinara u borbi protiv siromaštva i nesigurnog stanja u kojem postoje novinari u Srbiji, siromaštva koje otvara novinarstvo za korupciju i dezinformacije, straha i političkog pritiska koji rađa autocenzuru, zastrašivanje i uskraćuje građane i njihovo pravo da znaju.

Izvor SINOS

Stavovi izneti u ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove Ministarstva kulture i informisanja koje je sufinansiralo projekat