Veljko Golubović: Humanost je danas globalno ugrožena i nestaje

I na globalnom nivou podaci su zastrašujući. Jedna trećina hrane koja se proizvede u svetu svake godine, oko 1,3 milijarde tona, bude bačena. A toliko je dovoljno da se nahrane svi gladni u svetu… U Srbiji proizvođači i prodavci hrane za doniranu hranu moraju da plate PDV… Bacanje hrane između ostalog ugrožava sve nas. Uništavanje hrane jedan je od najvećih zagađivača vazduha sa osam odsto učešća u ukupnoj emisiji gasova koje izazivaju efekat staklene bašte na globalnom nivou…

* O kampanji – „Spasimo hranu, spasimo humanost“, od medijske galame, neretko i zbog nevažnih stvari, ne čuje se dovoljno, a reč je o akciji kojom bi trebalo da se reši jedan izrazito paradoksalni problem?

– Mislim da je veći problem od galame to što ovde niko ne želi da priča o gladnima. Imamo pola miliona gladnih ljudi u zemlji i još milion njih koji žive na ivici siromaštva, a dnevno bacimo oko 2 miliona kilograma hrane. Niko ne želi da priča o tako jezivim stvarima, nijedna vlast, ni danas ni pre 12 godina, a kamoli da se bavi time. Ljudi umiru od gladi, u svojim kućama, u bedi, jer nisu bitni. Oni ne postoje u svesti onih koji bi mogli i trebali da im se najviše posvete. Oni jednostavno nisu poželjni, zato se o ovakvim kampanjama ne može zvoniti na sva zvona, zato je kod ovih kampanja mnogo važnije obezbediti donacije i pomoći na konkretan način ljudima koji jedva preživljavaju. Treba shvatiti da se ovakve kampanje tiču direktno života i smrti, i da su one pravo mesto na kome se može pokazati humanost i solidarnost pojedinca, kompanije, društva i države. Ako nismo spremni da pomognemo svojim komšijama, sugrađanima, ljudskim bićima sa kojima delimo vazduh, vodu i zemlju, onda smo jako duboko zagazili u moralni i duhovni mulj i teško da će nas bilo ko moći izvući iz njega.

* Šta ovom kampanjom zapravo spašavamo?

– Velike krize donose velika stradanja. Ovde se spašavanjem hrane spašavaju ugroženi ljudski životi, ti mali, obični ljudi, koji su do juče živeli neke skromnije, ali sigurnije dane, a onda preko noći ostali bez posla, prihoda i osnovnih sredstava za život. I to nisu samo pojedinci, to su sada čitave porodice, roditelji sa malom decom, stari, mladi, svih uzrasta i profesija, posramljeni i poniženi, zarobljenici sudbine koji štiteći svoje dostojanstvo postaju spremniji da umru od gladi nego da mole za koricu hleba. Ulice su preplavljene njima, možete ih sresti ispred zgrada, pekara, kontejnera, u parkovima, u haustorima, kako se kriju ili tragaju za obrokom. Te ljude mi danas spašavamo ovom kampanjom, ali još više spašavamo svoj obraz, svoju čast i svoju ljudskost. Zato u sloganu i kažemo da spašavamo humanost, jer nije ovo više samo pitanje gladi li nekog drugog pojedinačnog problema. Humanost je ta, koja je danas globalno ugrožena i nestaje. Selfie civilizacija i idolatrija novca, uništavaju svaku empatiju, iskorenjuju altruizam, ismevaju dobrotu. Nema više prostora za dobre namere, najveće ljudske vrednosti su naglavačke okrenute, u opštoj grabeži zaboravilo se da stvarno možemo posedovati samo ono što možemo dati. Ono što ne možemo dati, to, u stvari, poseduje nas.

* Koji su dosadašnji rezultati kampanje i postoji li u sklopu nje predlog kojim bi problem bacanja hrane mogao sistemski da se reši?

– Kampanja ima za jasan cilj da se sistemski pristupi problemu bacanja hrane i da se izmenama zakona ukine PDV na donacije hrane. To bi humanim kompanijama dalo mogućnost da se opredele za doniranje namirnica i prehrambenih proizvoda onima kojima je to potrebno, umesto da se, kao što je sadašnja situacija, zbog postojećih poreza pre opredele za bacanje hrane jer im je preskupo da je daruju. Problem je to što se dobročinstvo naplaćuje, a nemar ne sankcioniše. Drugim rečima, u našem društvu se ne isplati biti dobar. Stimulisani ste da budete nehumani, da terate svojim drumom nehajući za gladne pored puta. To moramo promeniti, tu praksu moramo prekinuti. Za tako nešto potrebne su ovakve kampanje, potrebni su pojedinci i kompanije koji žele da se posvete problemu, i potrebna je aktivna uloga države i spremnost da se stvari pomere. U ovom trenutku, imamo pojedince, humanitarne organizacije, velike kompanije i medije na istoj strani, odlučne da pomognu. Samo se čeka da se i poslednji neophodni član pridruži ovoj humanoj alijansi i kaže: „Da. Vreme je da stvari promenimo. Vreme je da ih spasimo!“ I hranu i ljude i humanost.

* Na koji način pojedinac može da se priključi ovoj akciji?

– Kampanja je otvorena za sve ljude koji imaju potrebu da pomognu na bilo koji način: direktnom donacijom, donacijom preko SMS broja, učešćem u promotivnim akcijama u trgovinskim lancima, kupovinom proizvoda koji su namenjeni za donaciju, aktivnom podrškom na društvenim mrežama, moralnom podrškom. Što nas više bude zainteresovano i uključeno u rešavanje ovog problema, to je bolje za naše društvo i sve nas koji mu pripadamo. Treba da se pomažemo i da se nađemo jedni drugima kad zatreba. Inače ćemo nestati kao da nas nikad nije ni bilo.

* Deveti oktobar je dan davanja. Koliko su ovde ljudi svesni ovog datuma, to jest, odnosa prema davanju, koliko smo osetljivi na probleme drugih?

– Kampanje ovog tipa imaju tu moć da probude i aktiviraju one najbolje među nama. Tada mane ovog društva budu bačene u drugi plan i odjednom postanete svesni koliko dobrih, pravih ljudi ima u ovom napaćenom društvu. Stvar je u tome što ti dobri, humani ljudi nisu istaknuti u svakodnevici, tada u medijima i javnom životu caruju skandali, uvrede, prozivke, nadjačavanja, laži i obmane. Dobri ljudi ne pripadaju tom svetu, tu nema mesta za njih. Njima pripada mesto rezervisano za heroje, oni se prvi odazovu kad se brani ljudski život ili nešto dobro vredno ljudskog života. A kad se ti prvi najvrliji jave, za njima jako brzo se pokrene reka dobrih ljudi, koji su uvek tu, spremni da pomognu, samo čekaju da im neko javi da se nešto mora činiti i da je vreme da se bude čovek.