Venac zbunjujuće tišine

Reč je, naravno, o „Teškim ljubavima“, vencu storija koje se vrlo lako pamte, baš zbog tih teških, epizodičnih trenutaka u životima malih ljudi, kojima jedan pokret određuje moralni izbor, primoravajući ih da ga osmišljavaju u vrtlogu potiskivane žudnje. Bar je takav slučaj u pojedinim pričama, što ih sa italijanskog prevodi Gordana Subotić.

Prevodeći želju u realan fizički kontakt „Vojnik“ će početnu neugodnost prevesti u žudnju, maštajući šta se krije iz tamnog udovičinog vela. Nemoguća ambicija nedozvoljene igre plesaće prstima po naoko skrivenim delovima ženskog tela, sve dok početna žar ne izbledi pred nepromenjenim izrazom osvedočene zrelosti, gaseći se, tinjajući, pod budnom prismotrom okamenjene emocije.

Ta prvobitna premisa, odlučujuća pretpostavka u vidu sasvim razumljive neprilagođenosti, na granici stida, nastaviće se i u drugoj priči koja će, uvezavši i komiku, u situaciji gde prostitutka u svoju sobu prima i razbojnika i policajca koji ovog prvog juri, predstavljati, kroz čist paradoks, medijum između pravde i zločina.

Mučno podrhtavanje misli zameniće u epizodi sa odraslom kupačicom razgranati pojam stida, kad u jednom lepom prepuštanju morskim talasima najednom otkažu vezice brushaltera i grudi se nađu na slobodi, prepuštene onima što žele da ih vide.

Na petnaestak strana Italo Kalvino će tu nesrećnu ženu, što ne sme da izroni na površinu od mogućnosti da je narod vidi golu, provući kroz čitav lavirint dilema i nervnog trepeta, da će kupačici jedino ostajati da se nada da će je neki dobronamerni prolaznici videti u kakvom se ona problemu nalazi, i pomoći joj.

Čini se da pisac u toj igri za očuvanje ponosa koketira sa tradicijama građanskih kuća gde je golotinja jednaka grehu, i činjenicom da to što je neka gospođa ne svojom krivicom ostala bez grudnjaka ne menja meru sablažnjivosti.

Kalvinova proza, nastala pedesetih godina prošlog veka, adekvatno leže u dominantan tok tadašnje italijanske književnosti. Referencom na realistički prizvuk situacije, pomoću koje se mnogi romansijeri okreću formama devetnaestog veka, a u želji obnove pripovednog toka koji je u velikoj meri porušilo stradanje naroda tokom „Drugog svetskog rata“, Kalvinove priče nastavljaju putem De Sikinih filmova, ali jasno predskazujući u melodičnim izlivima tišine sve ono bajkovito što će doći u kasnijim ostvarenjima. U vremenu Felinija kad sanjalačke scene iz „Slatkog života“,“Osam i po“ i „Amarkorda“ pobuđuju onu egzotičnu Italiju, gde erotika još uvek nije, kao u čitavom svetu postala jednaka golom fizičkom nagonu, Kalvino se okreće kosmosu i eksperimentu više nego ranijih godina, i iz njegovog pera izlaze „Kosmikomike“ i „Ako jedne zimske noći neki putnik“ po čemu je pisac uglavnom i poznat.

Još uvek su, međutim, tih pedesetih, u trendu „Avanture“. Kalvinova literarna strategija da u geometrijskom suprotstavljanju različitih tipova karaktera donese uzbuđenje u okruženju zbunjujuće tišine, donosi kao lep plod priču o činovniku koji na krilima moćnog osećanja u obliku snažnog ljubavnog zadovoljstva doživljava snažan udarac na uspomene, budući da pred sobom ima čoveka koji je zadovoljstvo odavno prevazišao, vezavši se svim okovima za porodični brod, za čiju plovidbu odgovara.

Ipak, ako se uzme u obzir i ona nesrećna kupačica, Žena je glavni junak ovih priča. Trebalo bi samo pogledati kako Antonino doživljava svoj model, prekrasnu Biče, i kako fotografija postaje realnost okružena idealom, do samog životnog smisla koji se gubi onda kad nestane ono što ga je i izazvalo – Biče. Da li su „Avanture“ jednog čitaoca iz istoimene priče dovoljne junaku, ako uzmemo da su to samo izmišljene fabule, da preživi golo žensko telo, na plaži, u morskim kapima koje se velikom brzinom sa tela suše? Ili nanovo probuđena supruga, željna vrelih dodira, koja prevarom želi da spasi toplinu bračne zajednice?

Kako igrati na kartu bilo koje ljubavi, pa i onih teških, bez ženskih dodira i milovanja?