Veoma smo potcenili koronu, bio sam nedelju dana u komi

Imam 35 godina i nemam hroničnih oboljenja, pa želim da ukažem da se teži slučajevi ne događaju samo starim i bolesnim osobama.

Veoma smo potcenili ovaj virus, o kome lekari gotovo ništa ne znaju i usput moraju da nalaze načine da obuzdaju infekciju.

Zarazio sam se 29. februara a prve simptome sam razvio 5. marta. Pet dana sam imao visoku temperaturu a nakon toga i suv kašalj. Dva puta sam za to vreme bio u domu zdravlja odakle su me vratili uz dijagnozu „najverovatnije grip“.

Desetog marta dobijam telefonski poziv kojim sam obavešten da je osoba sa kojom sam 29. februara bio u kontaktu kovid-19 pozitivna.

Sutradan sam primljen na Infektivnu kliniku gde mi je ubrzo uzet bris, snimljena pluća, i zatim sam premešten u izolaciju da čekam rezultate testa.

Čekao sam duže od 24h, i za to vreme se moje stanje pogoršalo, te sam morao biti stavljen na kiseonik. Apetit od kako sam se razboleo nisam ni imao i mnogo sam povraćao, iako nisam gotovo ni imao šta.

Doktor je odlučio da i pre rezultata, na osnovu moje kliničke slike, započne terapiju lekom za HIV, jer je tada bilo poznato da daje rezultate. Morao sam da potpišem saglasnost jer je terapija eksperimentalna. Dočekao sam i rezultat koji sam i očekivao, to je da sam kovid-19 pozitivan.

Mirno sam prihvatio tu vest misleći da nije ništa strašno i da će terapija rešiti problem. Prebačen sam na drugo odeljenje izolacije gde je bilo mnogo prijatnije jer su sobe bile u formi apartmana sa svojim toaletom.

Počeo sam da povraćam veoma često i počeo sam da iskašljavam krv. Veoma sam se zabrinuo. Ubrzo sam prebačen na intenzivnu negu kako bi bolje pratili moje stanje. Zabranjeni telefoni, znači neću moći da budem u kontaktu sa spoljnim svetom. Nisam mogao da zaspim jer sam se iz sna odmah budio. Imao sam osećaj da ne dišem.

Bilo je strašno, mnogo mi se spavalo a nisam smeo da spavam, dok mi nisu dali bromazepam. Tada je sve bilo u redu, ipak je sve bilo u glavi. Sledeće čega se sećam su neke stvari kroz maglu, sećam se da su dovodili još ljudi, a zatim se budim sa nečim u grlu. To je bio tubus pomoću kog je respirator ubacivao kiseonik u moja pluća koja više nisu mogla samostalno da dišu. Rekli su mi da sam bio nedelju dana u komi.

Intubiran sam trećeg dana provedenog na intenzivnoj nezi, što znači da imam gubitak pamćenja od dva dana. Saturacija (zasićenost krvi kiseonikom) u trenutku intubiranja mi je pala na 75, a kod zdravog čoveka se kreće u rasponu od 95 do 100. Kada su me probudili, i kada sam postao svestan šta se dogodilo, i da sam mogao da umrem, ceo život mi je proleteo pred očima, sve loše navike, odluke, sve sam to u trenutku poželeo da promenim.

Bilo mi je jako teško da podnesem tubus u svesnom stanju i pišući poruke sestrama prstom po čaršavu ili na papiru sam ih molio da mi to izvade.

Naravno da su doktori hteli da sačekaju da vide kakvo mi je stanje, tako da su moje molbe bile uzaludne. Na moju veliku radost, tubus mi nije još dugo bio u grlu, ali neprijatan osećaj još uvek nije nestao.

Disao sam, normalno, saturacija normalna. I dalje uz pomoć kiseonika, ali mogao sam da dišem. Pomislio sam, uskoro ću biti premešten sa intenzivne nege kada me je ošamario RTG nalaz pluća. Nepromenjen.

Reči doktora „moraš još da ostaneš“ su mi momentalno naterale suze na oči. Minimum četiri nedelje boravka na intenzivnoj nezi je bila njegova procena. Tada sam tamo bio oko dve nedelje. Znači svoju dragu neću videti još dve nedelje. Šok.

Stanje mi se polako popravljalo i svaku vizitu sam čuo gotovo istu priču.

„Dejan je dobro i može uskoro na odeljenje izolacije i odličan je kandidat za kontrolne briseve.“

Kada sam to prvi put čuo, zaplakao sam od sreće. Međutim, prolazili su dani u iščekivanju. Dani su postali nedelje. A onda moja psiha više nije mogla da podnese konstantan zvuk monitora, svetlo, smrt oko mene, scene intubacije, aspiracije… bio sam izboden najmanje 150 puta jer moje vene nisu mogle da izdrže duže od nekoliko infuzija, a primao sam ih po šest dnevno.

Slomio sam se, počeo sam da paranoišem da ponovo ne mogu da dišem kada zaspim iako mi je fizičko stanje bilo odlično, um je bio slomljen. Plakao sam. Ponovo bromazepami.

Spavao sam nekoliko noći kao beba. Bilo je doktora koji nisu hteli da prepišu i tih noći sam se namučio. Kako bi se nečiji alarm na monitoru oglasio, tako bih se budio.

Oglašavao se i moj, ne zato što nešto nije bilo u redu, nego su mi se često otkačile elektrode za puls. To me je dodatno traumiralo. Na kraju su odustali da mi ih vraćaju jer svaki put kada se oglasi moj alarm, doktori i sestre su odmah dolazili da provere šta nije u redu.

Pazili su me, ja sam im bio nada i svetla tačka da nešto rade kako treba, a plivaju u nepoznatom. Nisu hteli da me puste sve dok nisu bili sigurni da sam se potpuno oporavio.

Sledeći RTG nalaz pluća je bio bolji. Kiseonik mi je postepeno smanjivan. Dok sam jeo, bez kiseonika, saturacija nije padala ispod 90, što je bio dobar znak.

Ipak sve do kraja sam bio na kiseoniku, sa sve manjom dozom, čak do te mere da sam imao osećaj da lakše dišem bez maske sa kiseonikom. Nema veze, nosio sam masku.

I najzad, dočekao sam i taj dan da čujem „odlaziš nam danas“. Kroz nekoliko sati sam uz aplauz ispraćen sa intenzivne nege i prebačen na drugo odeljenje gde konačno imam mir, tišinu i mrak. Gde konačno mogu da komuniciram sa dragim osobama. Drhtao sam od sreće dok sam zvao moju ljubav.

Ušao sam u petu nedelju boravka u bolnici. Juče mi je uzet prvi kontrolni bris i sada čekam rezultate i nadam se negativnom nalazu. Uskoro ću kući i ništa više u mom životu neće biti isto.

Za doktore, medicinske sestre i tehničare imam samo reči hvale, i ako ovo čitate, znajte da ste bili divni i da ću vam večno biti zahvalan. Voleo bih da sa vama ostanem u kontaktu.

Budite bezbedni i ostanite kod kuće i nosite masku kada morate da izađete ili rizikujte da vam se desi isto što i meni, izbor je na vama, a nadam se da ćete nakon čitanja ovog teksta doneti pravu odluku.