Poslednjih nekoliko sedmica, Srbija je rastrzana besmislenim prepucavanjima po konfesionalnoj osnovi (zar nije to tako fina reč, pogledajte samo kako zvuči stručno, te politički korektno, a ko zna i šta još), sa centrom „diskusije“ (eufemizam za „prepucavanje“) u temi „veronauke“. Ni infinitezimalno male trunke profesionalnosti u ovom pseudodiskursu nismo primetili, sem, naravno, kod određenih autora popout Jelene Milić i još nekih. Hajde da malo izoštrimo lupu, hajde da vidimo u kom grmu leži zec, i da li je taj zec uopšte – veronaučen!
Kao i u već prežvakanoj, patetičnoj (a prevashodno neuspešnoj) priči o čuvenom Kosovu (ljudima je već muka od toga), i ovde se zaboravlja na ono glavno – veronauka je besmislica, a mi živimo u XXI veku. Kako Ričard Dokins reče, i sama teologija je „prazna“. Sama reč „nauka“ u okviru „veronauke“ nema smisla, jer tu nikakve nauke nema. Zasmislite samo, deci od sedam godina se priča kako je nekakvo magično stvorenje stvorilo svet za šest dana (Zemlja je četiri i po milijarde godina stara, kaže prava nauka, tačnije, veronauka je promašila 750 miliona puta). Ekvivalent toga u matematici bio bi kada bi profesor deci pričao kako su dva plus dva – trideset i sedam. Naravno, isti bi odmah dobio otkaz. U vero-„nauci“, ipak, to nije problem. Ima tamo i zmija koje govore, primera radi. Ona koja je ubedila Evu da zagrize plod sa drveta znanja (sram bilo svakog ko želi znanje! Ovo je vrlo jasno predstavio francuski filozof Mišel Onfre u svojoj Ateološkoj raspravi). Profesor biologije koji bi pričao deci kako gmizavci poseduju moć govora leteo bi naglavačke iz škole kroz zatvoren prozor. Vero-„nauci“ ni to ne predstavlja prepreku.
Pričanje naučno potvrđenih neistina deci – definicija veronauke – u takvom (jedinom normalnom!) kontekstu, u ovom mizernom diskursu se i ne pominje. Zukorlić i Dudić se bune kako su marginalizovani, SPC je apsolutno svejedno jer ionako imaju potpunu hegemoniju, podršku države (čak i finansijsku), a uspeli su i da zaobiđu Ustav, u kojem jasno stoji da je ovakva monstruoznost zabranjena, protivustavna. Postavljaju se pitanja „verskih manjina“, dok se zaboravlja pitanje ustavnosti, a prevashodno – pitanje čistog činjeničnog stanja stvari, a to je da je sramotno pričati deci o bogovima, anđelima, demonima i vilenjacima kao da isti postoje!
Ovo nije pitanje marginalizacije islamske zajednice u Srbiji. Ovo nije pitanje islamske manjine. Ovo nije pitanje ni islama ni hrišćanstva. Što se potpisnika ovih redova tiče, nikakve razlike između islamske i hrišćanske veronauke nema (eto, zar ne žele oni da budu tretiratni isto). Razlike nema u tome da li će neko deci pričati kako je dete rođeno bez seksualnog kotankta između roditelja (hrišćanstvo), ili da je izvesni Muhamed ibn Abdulah odleteo na nebo na krilatom konju (islam). Ni jedno ni drugo se nije desilo zato što je fizički i biološki nemoguće, zmije ne poseduju moć govora a pegazi ne postoje. Ovo je pitanje obrazovanja, pitanje da li želimo da od dece proizvodimo ljude koji veruju kako ljudi lete a zmije govore, ili smo za mlade, obrazovane stručnjake. Budući da je veronauka protivustavna, a imajući u vidu da državni službenici ovo u potpunosti ignorišu, jasno je da ova država ne želi mlade stručnjake, već jogi-letače.
Ono što svakako teško pada jeste znanje o tome da je za ovu katastrofu kriv, ni manje ni više, glavom i bradom – Zoran Đinđić. Iako gorepotpisani u svemu podržava njegove političke stavove i način na koji je pokušavao da od ove države napravi nešto (pre no što su ga neki građani iste „častili“ sa „dva do tri metka“, a ne zna se tačan broj nekim čudom), dr Đinđić je ovde napravio neverovatnu brljotinu. Pretpostavka je da je želeo da se dodvori crkvi – da joj da malkice, kako bi dobio nešto podrške zauzvrat, te bi trebalo misliti kako je planirao da ne dozvoli da situacija ide do tih merila da se zemlja u potpunosti zaustavi kad je poglavar crkve umro (a onda posthumno plutao oko onog hrama četiri puta), a da nove bogomolje niču kao pečurke posle letnje kiše, dok se bolnice urušavaju same u sebe. Nažalost, nepoznati broj metaka ispaljen iz puške koju su opalile neke ćelave glave (jeste li znali da su Ulemek i Zvezdani Dečak religiozni?) priču je skratio, a religija je bila puštena sa lanca. I istoričar amater može da vam kaže šta se dešavalo iznova i iznova tokom poslednja dva hiljaduleća kad je religija bila puštana da divlja.
Kao što se u priči o Kosovu zaboravlja, ni manje ni više, „samo“ na narod koji na Kosovu živi, tako se i u grotesknoj storiji o veronauci zaboravlja „samo“ na obrazovanje dece, pa i na razum uopšte. Zaboravan smo mi neki narod.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
