Vera u neprolazne vrednosti

Prošlo je deset godina od smrti prof. dr Ivana Đurića. Rođen je 30. oktobra 1947. u Beogradu. Završio je klasičnu gimnaziju i studije istorije na Filozofskom fakultetu. Učenik Georgija Ostrogorskog i buduća jedna od najmarkantnijih figura beogradske vizantološke škole, već u svom diplomskom radu jasno je ispoljio šta će biti njegovo osnovno interesovanje u struci koju je odabrao. Tema je bila „Vizantijski činovi u srednjovekovnoj Srbiji“. Magistrirao je 1974. radom o jednoj od najmoćnijih vizantijskih magnatskih porodica – „Porodica Foka“. Doktorirao je 1982. sa tezom čiji je naslov bio „Vreme Jovana VIII Paleologa“. Njegova bibliografija sadrži 83 jedinice, pri čemu se izdvajaju dve knjige. Prva je „Sumrak Vizantije“ koja je doživela čak tri izdanja. Ona predstavlja njegovo najznačajnije i najzapaženije delo, prevedena je na francuski, poljski, ruski, italijanski i nemački jezik. Druga knjiga „Istorija – pribežište ili putokaz“, doživela je dva izdanja (1990. i 1998).

Beli mantil

Vraćao se uvek sa oduševljenjem u svoj grad, bez obzira na različitu atmosferu na koju je u tim teškim i nemirnim godinama nailazio. Tako je to bilo i tog ranog proleća 1997. kada je u vreme velikih i upornih studentskih demonstracija želeo da se direktno obrati, pre svega mladim ljudima, sa improvizovane bine ispred Filozofskog fakulteta. Uvek ću se sećati kako je sa primetnom zebnjom prilazio mestu okupljanja, verovatno strahujući za reakciju ljudi okupljenih na otvorenom prostoru i svestan satanizacije kojoj je bio izložen preko režimskih medija. Neočekivano i neuobičajeno za to doba godine počeo je da pada sneg. Ivan je bio u prepoznatljivom belom mantilu od kojeg se iz nekih razloga nikada nije odvajao, bez obzira što je u njemu bilo hladno u zimskom periodu, a pretoplo već sredinom proleća. Negde oko zgrade „Albanije“ usput mi je rekao da će već to veče biti u Novom Sadu. Samo da prethodno obavi lekarski pregled u vezi sa neugodnim i, tada se činilo, bezazlenim problemom.

Za razumevanje njegove angažovanosti u zbivanjima čiji je bio savremenik i učesnik, treba sagledati i njegove stručne rasprave i članke. Pri tome bi svakako trebalo posebno izdvojiti one koje zahvaljujući svojim objektivnim analizama i porukama koje i danas imaju izuzetan značaj. U tu grupu svakako spada rasprava iz juna 1997. „Kosovo, Albanci, Srbi: ipak se mora razgovarati“, koju je publikovao Helsinški odbor za ljudska prava. Treba ukazati na još dva članka objavljena iste godine: „Bosnu je nemoguće podeliti“, u sarajevskom „Oslobođenju“ i „Regionalizacija – budućnost Srbije“ u beogradskoj „Demokratiji“. Pored profesure na Univerzitetu u Beogradu, prof. dr Ivan Đurić predavao je i na univerzitetima u Nemačkoj, Čehoslovačkoj, Grčkoj i Francuskoj. Umro je posle kraće bolesti u Parizu, 23. novembra 1997.
Tako bi mogli da se na uobičajen način, uz dužno poštovanje, prikažu elementi života i kvalitet istraživačkog rada i edukativnih aktivnosti uspešnog profesora univerziteta. Onima koji nisu poznavali izuzetnog čoveka i neponovljivu ličnost kakav je bio Ivan, to ni izbliza ne pruža pravu i celovitu sliku. Moralo bi se dodati još mnogo toga.
Gde su koreni tako odlučnog ponašanja, neviđene upornosti i odanosti svojim uverenjima? Gde su motivi da se uz visok rizik i sopstvene sigurnosti, uvek i na svakom mestu jasno promoviše svoj stav? Pri tome treba imati u vidu da se nije radilo o nekome za koga bi se po uobičajenim kriterijumima moglo reći da je hrabar. Nosio je strahove i nesigurnost barem koliko i svaki prosečan čovek, ali nije ni živeo, niti se ponašao na način koji bi tome odgovarao. Baš zato bi se moglo reći da je njegov pošten odnos prema vrednostima u koje je verovao i više od hrabrosti.
Da li je osećao jednu posebnu obavezu i prema tradiciji i ugledu porodica iz kojih potiče? Njegov otac, prof. dr Dušan Zinaja Đurić, bio je lekar i profesor Beogradskog univerziteta, čiji deda je bio prota Milan Đurić iz Užica, dugogodišnji poslanik.
Majka Ivana iz porodice Bogdanović, takođe je bila univerzitetski profesor. Njen otac Milan Bogdanović bio je poznati književni kritičar, a brat Bogdan Bogdanović istaknuti intelektualac i izuzetno poštovan od građana glavnog grada. Naravno da u takvom ambijentu postoje preduslovi za formiranje ličnosti tradicionalnog porodičnog morala, ali i za sticanje odgovarajućeg obrazovanja i širine pogleda.
Čini se da je na njegovo formiranje odlučujući uticaj imala njegova majka, koja je za sve nas bila samo – Nana. Tako smo joj se obraćali, pa su mnogi tek čitajući Ivanovu biografiju saznali da to nije bilo njeno pravo ime. Uvek kada ju je pominjao, on je to govorio na poseban način. Na sličan način pokazivao je stalnu zabrinutost i ispoljavao izuzetnu vezanost i za svoju sestru bliznakinju koja je tih teških 90-ih godina uglavnom bila u Londonu. Rado i često je govorio o svojoj ćerki koja je bila daleko. Odavao je utisak da je osećao deo blage krivice što ne može direktnije da joj pomogne u prevazilaženju uobičajenih problema vezanih za prelomne godine u razvoju mladih ljudi. Osećao je permanentnu obavezu i prema svom znatno mlađem polubratu koji je živeo i školovao se u Beogradu.
Uspešan profesor univerziteta koji je svojim stručnim kvalitetima bio uvek rado viđen u mnogim evropskim centrima, čovek koji je pre svega zbog svog obrazovanja i prefinjenog načina ophođenja, pa i izgleda, bio otvoren, ili samo pritajen san žena svih godina i za koga se ne može reći da nije bio sklon zadovoljstvima koji iz svega ovoga proizlaze, rešio je da najdirektnije uđe u politiku.
Osnovao je 1989, a potom i uređivao časopis „Demokratija danas“. Na prvim višestranačkim izborima 1990. bio je kandidat Ujedinjene demokratske inicijative (UJDI) i Saveza reformskih snaga u Srbiji (SRSS) za predsednika Srbije. Sa osvojenih 277.398 glasova zauzeo je treće mesto, sa posebno dobrim rezultatom u Vojvodini, gde je čak i pobedio u nizu opština.
Preko Liberalnog foruma pristupio je Savezu reformskih snaga Srbije čiji će predsednik biti od marta 1991. do marta 1992. Krajem 1991. odlazi u Pariz koji će biti mesto njegovog stalnog boravka do kraja života i gde će predavati prvo na College de France, a potom na Univerzitetu Paris VIII. U tom gradu će 1992. osnovati Pokret za demokratske slobode, sa jedinom nadom da će preko njega okupiti sve ljude koji će dovesti do pomirenja i afirmacije alternative mržnji.
Nije propustio da u Kragujevcu, gde je imao mnogo prijatelja i sledbenika, osnuje Ligu za Šumadiju – Koaliciju Šumadija, čiji je bio i počasni predsednik. Neumorno je putovao i učestvovao u raspravama u kojima je pokazivao da je izuzetna ličnost, koja nijednog trenutka nije podlegla atmosferi isključivosti, čija širina pogleda i nesebična angažovanost predstavlja grandiozni primer razuma, poštenja i principijelnosti. Malo je ljudi koji su hrabro i bez kompleksa i u godinama ratnih strahota gotovo neprekidno posećivali sve delove prostora prethodne Jugoslavije i činili napore da urazume savremenike.
Niko nije tako predano i beskompromisno dao sve što je mogao da održi ideju međusobne tolerancije, razumevanja i saradnje kao jedinog puta u normalan i civilizovan život. O tome je govorio u Londonu i Parizu, Kragujevcu i Somboru, Beču i Minhenu, Sarajevu i Zagrebu, Senti i Adi, Prizrenu i Nišu, Zaovinama i Kisaču…
Pažljivo su ga slušale diplomate Evrope, verovali mu seljaci u Šumadiji, poštovali beogradski intelektualci, aplaudirali u Kanjiži, Požarevcu, Prištini, Novom Sadu i, naravno, njegovom Beogradu.
Mladi su ga primili onako kako je Ivan i zaslužio. Bio je prezadovoljan, jer studenti njegovog univerziteta nisu krili oduševljenje. Samo se činilo da se vratio. Život će pokazati da je to bio njegov oproštaj.
Nije došao u Novi Sad. Njegov telefon u Parizu biće iz neobjašnjivih razloga nem narednih meseci. Počeće velika borba koja će kratko trajati. Kada se kasnije budemo ponovo čuli, zamoliće me za pismo koje mu nikada nisam poslao. Samo nekoliko dana nakon tog razgovora, 23. novembra 1997, stigla je bolna vest.
Ivan Đurić ostaće trajni simbol tolerancije, jer je praštao i onima koji su izmišljotinama nastojali da bace senku na njegov ugled. Na taj način su samo pomogli da se uoči jasna razlika između nedobronamernih ljudi skromnih mogućnosti i neponovljivih veličina.