Vera Uskoković je kao dete preležala dečiju paralizu, a danas poručuje: Vakcine su spas

U međuvremenu virus polio je gotovo iskorenjen u velikom delu sveta. U Srbiji je poslednji slučaj zabeležen 1996. godine. Američki centar za kontrolu bolesti procenjuje da je vakcina od 1988. godine do danas spasila 1,5 miliona života i sprečila invaliditet kod 18 miliona dece.

Sa Verom Uskoković smo razgovarili o važnosti vakcinacije u periodu obeležavanja Evropske nedelje imunizacije. Odmah na početku, ona kaže da je ovaj razgovor i javno istupanje, s jedne strane kao zagovornika vakcinacije, a s druge kao osobe sa invaliditetom, ili kako voli da kaže osobe koja za kretanje koristi invalidska kolica, stavlja u kontradiktornu poziciju.

– Ne želim da poručim ljudima da je biti osoba sa invaliditetom nešto strašno. Nije. Volela bih da roditelji dece sa invaliditetom, kao i osobe koje invaliditet steknu tokom života, znaju da je sa invaliditetom moguće voditi normalan, samostalan, srećan, ispunjen život. S druge strane, niko na ovom svetu ne želi da se razboli i niko ne bi izabrao da bude osoba sa invaliditetom – kaže sagovornica Danasa, koja je po obrazovanju diplomirana matematičarka i koja je zaposlena u stranoj kompaniji.

Vera je kao dete preležala dečiju paralizu. Njeni roditelji, kako kaže, nisu bili antivakseri. U vreme 70-ih ta reč nije ni postojala.

Vakcinacija je bila obavezna i niko nije postavljao pitanje njene opravdanosti.

– Tada su se pozivi za vakcinaciju dobijali na kućnu adresu. Sticajem okolnosti, kojih, ne znam, ja taj poziv nisam dobila. Mama, kada je videla da druga deca dobijaju poziv, me je odvela da primim vakcinu, ali joj je tada rečeno da sačeka poziv i da će sigurno stići. Polio virus je tada bio brži i od tog trenutka za kretanje koristim invalidska kolica – priča Vera.

Ona kaže da je njen utisak da je stav javnosti prema vakcinaciji počeo da se menja od 90-ih godina da bi se od 2000-ih na ovamo potpuno preobrazio. Kovid pandemija, koja je iznedrila i najbrže napravljene vakcine, paradoksalno je još više pogurala građane u pravcu straha i nepoverenja u vakcine.

Ovo potvrđuje i i nedavno objavljen izveštaj Unicefa.

U poslednje tri godine 67 miliona dece propustilo je da primi neku od vakcina koje pokriva rutinska imunizacija, a procenat potpuno zaštićene dece vakcinacijom opao je sa 86 odsto na 81 odsto.

-Kovid pandemija je donela propast za imunizaciju dece…. svet je izgubio više od jedne decenije progresa koji je napravljen (u pogledu imunizacije) – navodi Unicef, koji pored pandemije kovida 19, kao razloge vidi i konflikte i političku nestabilnost.

Podjednako zabrinjavajući je i nalaz iz Unicefovog izveštaja koji pokazuje da je povrenje u važnost vakcinacije opalo u 52 od 55 zemalja za koje su dostupni podaci. Među državama za koje postoje podaci o poverenju u vakcine nema Srbije.

Kako stvari izgledaju na domaćem terenu, jasno je međutim kada se vidi poslednji izveštaj Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, koji pokazuje da je procent dece zaštićene vakcinama u zemlji značajno opao i to za sve vakcine.

Najdrastičniji primer je MMR, za koji je obuhvat pao na 75 odsto, što je najmanji procenat do sada, i što je posledično dovelo i do pojave morbila tokom ove zime. Od malih boginja do sada je u Srbiji obolelo 49 osoba, najviše nevakcinisane dece, od kojih su neka bila i hospitalizovana.

U svom izveštaju Institut Batut je pozvao na hitnu reakciju, navodeći da postoji kritična masa nevakcinisanih koja narušava kolektivni imunitet populacije.

– Ovo za posledicu može imati pojavu sporadičnog i epidemijskog javljanja bolesti koje se mogu prevenirati vakcinama i dovodi u pitanje dostizanje statusa eliminacije morbila u Republici i održanje statusa „zemlje bez poliomijelitisa” – navodi se u izveštaju.

Vera Uskoković kaže da ljudi i lako zaboravljaju, a uz to i veruju da se loše stvari neće desiti baš njima.

– Devedesetih godina je bio poslednji slučaj dečije paralize u Jugoslaviji. Danas ne znate nijedno dete koje ne hoda zato što je preležalo dečiju paralizu. Mi ne vidimo posledice. Samim tim mislimo nema bolesti i neće se ni vratiti. Istovremeno, lako nam je da mislimo da se loše stvari dešavaju tamo nekome, a da se nama neće desiti – kaže Uskoković.

Unicef navodi da je oklevanje u pogledu vakcinacije postojalo i pre pandemije, te da je Svetska zdravstvena organizacija na to već upozoravala. Ipak, kovid je nepoverenje u imunizaciju učinio globalnim fenomenom.

– Pitanja u pogledu vakcina navela su mnoge ljude da potraže informacije na internetu, gde su naučne informacije često prisutne pored zbunjujuće mešavine lažnih informacija – navodi se u izveštaju.

Vera Uskoković slično razmišlja. Ona kaže da su i mediji, uz način obrazovanja, i razvoj interneta doveli su do toga da danas svako može pročitano na Guglu da uzme kao činjenicu koju će braniti.

– Te 1973. godine, kada sam se ja razbolela, vakcinacija je bila obavezna, roditeljima nije ni bila ostavljena mogućnost da biraju i preuzmu odgovornost. Neki ljudi u nekom trenutku nisu spremni da preuzmu odgovornost. Jedna moja drugarica tokom kovida mi je rekla – ja nisam antivakserka, ja samo ne želim da preuzmem odgovornost jer se plašim mogućih posledica. I to je razumljivo. Ali pitanje je i okolnosti u kojima se to dešava. Pre pedeset godina cenili su se lekari, profesori… I niko nije dovodio u pitanje njihovo znanje. A onda se poremetio vrednosni sistem, znanje je izgubilo vrednost, a mi smo dali sebi za pravo da o svemu sudimo bez obzira na naš nivo znanja. Kada se to ponovo vrati na neku normalu, nećemo više na ovaj način dovoditi u pitanje vakcine. Stvari su veoma jednostavne. Ne treba da prolazimo kroz bolesti a i ne moramo jer postoji vakcinacija koje je najveće civilizacijsko dostignuće – zaključuje Vera.

O sagovornici

Vera Uskoković je diplomirana matematičarka sa preko 20 godina iskustva u IT i telekomunikacionom sektoru. Sama kaže da je još jedna njena velika ljubav psihoterapija i trenutno je TA pod supervizijom. Živi i radi u Beogradu.