Veran Matić: Još od 5. oktobra 2000. „kandiduju“ me za ministra

Uhapšena su trojica odgovornih za lepljenje uvredljivih plakata sa vašim likom. Ko stoji iza cele priče i šta im je cilj, da vas zastraše?

Već godinu dana, redakcija OK radija je pod različitim pritiscima, koji su prerasli u pretnje pa potom i u napade na imovinu. Radio i kafe No koment nalaze se u istom prostoru, neodvojivi su jedno od drugoga. ANEM je promovisao biznis model – osnaživanje radio stanioca i preko otvaranja takozvanih radio caffea, koji su i svojevrsni centri za organizovanje kulturnih događaja, debata, promocija, sa jedne strane kao programski radijski sadržaji, i komunikaciju sa publikom a sa druge i kao dodatni biznis koji proizvodi prihode i nadoknađuje nedostatak reklama…Pored OK radija, taj biznis model koriste i Radio 021 u Novom Sadu i Radio Boom 93 u Požarevcu. Pored prostorija OK radija nalazi se kladionica iza koje stoji osuđivani Dejan Nikolić Kantar, poznat po hapšenjima zbog paljevina, nasilja, i ilegalnog kockanja.

Prvo su razbili stakla na izlozima kafea i radija, potom su fabrom isprskali sav nameštaj i zidove sa direktnim uključenjem preko mobilnog Kantara koji je pretio zaposlenima, a sve zbog toga što nisu želeli da otuđe svoju imovinu kako bi se proširila kladionica. Verovatno i iz drugih motiva, jer im kao medij smetaju. Na kraju, odlučuju se za nelegalnu gradnju objekta kojim su zazidali deo radijskih prostorija. To je bila kulminacija koja je vodila u novo nasilje.

Nas nekoliko članova Stalne radne grupe za bezbednost novinara odlučilo je da ode u Vranje kako bi do kraja ispitali situaciju, i kako bi dali podršku zaposlenima i vlasnici radija. Razgovarali smo sa gradonačelnikom koji je obećao realizaciju rešenja građevinske inspekcije da mora da se sruši nelegalni objekat, u tužilaštvu smo se upoznali sa statusom slučaja, razgovarali na zatvorenom sastanku sa novinarima i urednicima iz svih redakcija o problemima koje imaju i sa nasiljem ali i sa nereagovanjem nadležnih institucija. Posle toga otvoreno sam govorio za medije o kriminalcu koji preti, i da ćemo učiniti sve da zaštitimo radio i zaposlene i da ćemo insistirati na rušenju nelegalnog objekta. Poseta je dobila veliki publicitet, iako je malo ko citirao delove mog govora vezanog za ulogu Dejana Nikolića Kantara. To mi je bio prvi signal, da je mnogo ozbiljnija priča iza ovog čoveka i grupe koju vodi, kao i takozvanog biznisa klađena i kockanja. I u narednim danima davao sam intervju i pisao tekstove.

Mislim da ih je iznenadio organizovani pristup solidarnosti i zaštiti, i da su bili šokirani činjenicom da je Kantar priveden par dana posle naše posete i da mu je određen pritvor od 30 dana. Što je opet paradoks jer je već na izdržavanju kazne zatvora ali u svojoj kući i to bez elektronskog nadzora. Sa dozvolom koju je dobio od Uprave za izvršenje sankcija da može da ide na posao od 8 do 15 časova, a posle dva sata da se šeta. U isto vreme, bar dve osobe za koje se sumnja da iza napada na njih stoji ova grupa, nalaze se pod 24 satnom policijskom zaštitom. Jedan od njih je preživeo napad u okviru kojeg je polivan sredsvima koja su imali za cilj da ga sprže. Od toga je oslepeo, ostao bez oba oka, a i život mu je visio o koncu šest meseci.

Dakle, verujem da su želeli odmah da pokažu svoju snagu pa su naručili štampanje postera sa mojim likom i bizarnim tekstom i izlepili po Vranju. Usledila je efikasna policijska akcija u okviru koje su zahvaljujući kamerama mogli da identifikuju počinioce, trojicu uhapse dok je četvrti van zemlje. Sada je u toku obrada tih lica sa ciljem da se identifikuju nalogodavci, štamparija itd.
Kao što znate tražio sam i bezbednosnu procenu redakcije OK radija i vlasnice i ona je urađana i na osnovu nje biće napravljen plan dodatne zaštite.

Koliko su novinari u Srbiji bezbedni? Svedoci smo da su novinari a i medijske kuće sve češće mete pretnji i napada.

Poslednji fizički napad bio je pre godinu i nešto, na Daška Milinovića. Taj napad je uspešno rešen i ovih dana doneta je pravosnažna presuda. Bilo je još nekoliko uspešno rešenih slučajeva. Povećava se broj slučajeva koji se mogu tretirati kao pretnje i to najviše preko društvenih mreža i to zabrinjava. Mislim da je velika greška napravljena prošle godine što se stalo sa izmenama Krivičnog zakonika, što sam intenzivno podržavao sa namerom da se proširi broj inkriminacija, omogući efikasnije utuženje i utiče i na stvaranja nove sudske prakse. Nažalost, neke nevladine organizacije neodgovorno su diskreditovale ovaj predlog koji je potom preuzela CG i usvojila te izmene za šta je pohvaljena od Evropske komisije.

Mene zabrinjava više situacija: to su napadi na frilensere, odnosno one novinare koji rade za više redakcija pa su bez zaštite matične redakcije. Naročito oni novinari koji rade za više medija u regionu pa trpe napade i pretnje sa svih strana a onda tu postoji problem međusobne saradnje policija i pravosudnih institucija različitih država. Na drugom mestu, to su slučajevi napada na novinare za vreme demonstracija, protesta… Neki slučajevi su iz 2020. još nerasvetljeni i to posebno jedan u kojem je evidentno da je policija pretukla novinara. Tu je i slučaj udaranja Snežane Čongradin od strane odmah identifikovanog člana profašističke organizacije Levijatan. Iako je odmah napadač identifikovan još uvek nemamo efikasnu presudu.

Veoma važno je da država kroz svoje predstavnike permanentno javno gradi kulturu borbe protiv govora mržnje i pretnji, i prema javno izabranim ličnostima, kulturnim radnicima ali i prema novinarima koji su često na udaru. Kada god smo imali brzu reakciju Vladine Radne grupe za bezbednost novinara, kada smo odmah osuđivali napade i pretnje, imali smo potom i efikasniju reakciju nadležnih organa. Uz promene KZ moguće je bar prepoloviti broj pretnji, pritisaka…l naravno, mora se prestati sa etiketiranjem pojedinih medija kao izdajnika ili plaćenika ili na neki drugi način i organizovanje hajki kroz tabloidene bilo elektronske ili pisane medije. Često te hejke i ti mediji više ugrožavaju bezbednost novinara, nego neki ulični nasilnik.

Zbog čega se toliko odugovlači sa suđenjem odgovornih za paljenje kuće Milanu Jovanoviću? Jedan od optuženih je čak i pušten. Kakva poruka se time šalje javnosti?

Jedino što me u ovom slučaju raduje je činjenica da je tužilaštvo počelo da radi na istrazi kriminalnih radnji Dragoljuba Simonovića o kojima je puno tekstova objavio Žig Info, zbog čega je krvnički prebijen urednik Željko Matorčević mesec dana pre nego što je organizovano paljenje kuće Milana Jovanovića, kojom prilikom je srećom supruga Jela spasila Milana. Pratim ovo suđenje i na njemu se vide sve slabosti našeg pravosudnog sistema. Kao što znate policija i tuzilaštvo su u rekordnom vremenu obavili svoj posao sa vrlo ubedljivom i čistom optužnicom. Onda je usledio niz opstrukcija na svim nivoima, uključujući i takozvanu sekundarnu viktimizaciju Milana i Jele koji su u sudnici umesto zadovoljenja pravde, prošli kroz “toplog zeca” diskreditacija od odbrane i prvooptuženog. Sličnu situaciju imali smo i na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije. Potrebno je očigledno još promena u zakonima koji definišu krivični postupak, potrebno je građenje efikasnih sudskih praksi.

U slučaju Milana Jovanovića učinili smo puno kada je reč o solidarnosti, i u prikupljanju sredstava za obnovu kuće i u podršci, ali nismo dovoljno uradili u raskrinkavanju kriminalne grupe koja je dovela do paljenja kuće ali ne samo do toga, to je samo jedan od efekata, takoreći posledica: nije raskrinkan kriminal optuženog koji je višestruk, i u direktnoj vezi sa političkom i društvenom pozicijom.
Odložena pravda nije pravda ili tako nekako. Ali na nama je da ne odustajemo i da “isteramo pravdu” kad tad.

Među potencijalnim kandidatima za ministra kulture i informisanja nalazi se i vaše ime. Da li ste zainteresovani za tu poziciju? Kako biste ocenili dosadašnji rad ministarstva informisanja?

Nije prvi put da se moje ime pominje među kandidatima za ministarsko mesto. To se po pravilu događa od 5. oktobra 2000. kada god se formira vlada ili bira direktor RTS. Izuzev spekulaciju na tu temu, ne posedujem više informacija koje bih u ovom trenutku mogao da podelim sa vama.

Dovoljno je pogledati moje Dnevnike koje objavljujem na sajtu www. javniservis.net pa zaključiti šta mislim o radu resornog ministarstva tokom važećeg mandata ove Vlade.
Mislim da je sazrelo vreme da se sektor informisanja razdvoji od Ministarstva kulture i da napravi posebno ministarstvo, ili još bolje, da se napravi logična fuzija sa sektorom telekomunikacija u novom Ministarstvu telekomunikacija i medija (skraćeno MTM). Bio bi to logičan sled koji bi pratio tehnološke promene u ovoj sferi u skladu sa pregovaračkim Poglavljem 10 koje se odnosi na Medije i informaciono društvo.

Podrška

Problem Ok radija zahteva angažovanje nacionalnih institutucija i imamo dobru reakciju zamenika RJT Branka Stamenkovića i Bekira Dudića iz direkcije policije koji su dali podršku predstavnicima ovih institucija na terenu. Očekujem da se podrška proširi i na političke institucije jer je reč o organizovanom kriminalu i samim tim ugrožena je cela lokalna zajednica koja je zarobljenik ove kriminalne grupe. Pa Dejan Nikolić je fizički napao bivšeg načelnika policije i zbog toga još nije sankcionisan. Naravno, važna je i novinarska solidarnost, ne samo u verbalnom smislu već i u istraživačkom – ko god je u mogućnosti treba da se bavi ovom kriminalnom grupom kako bi učinili javnim sve ono što se zna u gradu i okolini. Jer ako se to ne dogodi, i fokus bude samo na pitanju OK radija ili mene, može se dogoditi da iz ovog slučaja grupa izađe još jača.

Neophodna edukacija novinara

Mi praktično nemamo organizovane edukacije za novinare i medijske radnike za izveštavanje sa demonstracija, protesta kao što su oni na Gazeli, pa sami novinari sebe često dovedu u opasnu situaciju. Ti eksplozivni događaji biće sve veći problem za bezbednost novinara. Nedavno smo bili u studijskoj poseti holandskim novinarima koji su iste godine imali iste probleme sa izveštavanjem. Od tada do danas uloženo je jako puno novca za posebne edukativne programe za novinare, koje je prošlo više od 1000 kolega. I tamo iza organizacije koja se bavi zaštitom novinara kao što je naša Stalna radna grupa za bezbednost novinara stoji ozbiljan budžet koji daje država (400.000 evra). SRG kod nas do sada nije potrošila ni jedan evro u proteklih više od pet godina postojanja.