“Verujemo Danijeli Štajnfeld” ispred JDP-a i Zvezdara teatra zbog predstava u kojima igra Branislav Lečić

Iako je još u julu prošle godine Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo slučaj u kojem je Štajnfeld optužila Lečića za silovanje, podrška glumici ne jenjava.

Prvi protest pod nazivom “Verujemo Danijeli Štajnfeld” održan je 21. aprila 2021. ispred beogradskog Doma omladine, gde je održana projekcija njenog dokumentarnog filma “Zaceli me” u kojem govori o svom traumatičnom iskustvu.

Protest je organizovao aktivista Miloš Urošević u saradnji sa predstavnicama feminističke inicijative “Verujem Ti” i feminističkog kolektiva “Ženska solidarnost”.

Nakon toga usledili su protesti 25. oktobra 2021., 26. decembra 2021., 8. ferbuara i 14. februara ove godine.

Štajnfeld se na društvenim mrežama, s obzirom na to da ne živi u Srbiji, posle svakog protesta podrške zahvali aktivistima i aktivistkinjama.

Tako je na svom Instagram profilu nakon poslednjeg protesta – uz postavljene dve fotografije transparenta “Verujemo Danijeli Štajnfeld” koje drže aktivisti i aktivistkinje, napisala: “Čuvari dostojanstva žrtava koje nisu dobile pravo na istragu zločina koje su preživele. Ćute kukavice danas, dok mi glasne pišemo istoriju”.

Upitan da prokomentariše proteste podrške Danijeli Štajnfeld, glumac Branislav Lečić nam je, najpre, prosledio fotografiju od 14. februara ispred Zvezdara teatra, kada je prikazana predstava “Generalna proba samoubistva”, na kojoj dve devojke drže transparent: “Deveta Božija zapovest: ne svedoči lažno protiv bližnjega svoga.”

– Moj jedini komentar je da je lažna prijava krivično delo. Svi koji podržavaju laž koja je dokazana petomesećnim radom policije i tužilastva u predistražnim radnjama i odbacivanjem navoda Danijele Štajnfeld i pred apelacionim tužilaštvom ćine krivićno delo. Njih pitajte za razloge zašto uporno podržavaju laž – naglašava Lečić.

Podsetimo, Štajnfeld je u izjavi tužilaštvu marta prošle godine rekla da ju je Lečić, nekadašnji ministar kulture i član Demokratske stranke, silovao 2012. godine.

Glumac je te optužbe nazvao najgnusnijim lažima.

Tužilaštvo je nakon istrage saopštilo da “ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno navedeno krivično delo, niti bilo koje drugo krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti”.

– Naša je poruka, pre svega, upućena preživeloj – mi imamo bezuslovno poverenje u istinitost njenog svedočenja, kao što verujemo da u počinioca uvek treba uprti prstom, jer kako je to napisala Nadežda Mandeljštam u svojim memoarima “Strah i nada”: “Ćutnja je pravi zločin protiv ljudskog roda.” Takođe, kao građanke i građani imamo društvenu odgovornost da pamtimo činjenice muškog nasilja prema ženama – ukazuje Miloš Urošević za Danas. On dodaje da solidarnost, pre svega, podrazumava telesno prisustvo.

Upitan da li su doživeli neprijatnosti zbog podrške Štajnfeld, Urošević odgovara da su na protestima ispred JDP-a dve osobe zaposlene u tom pozorištu pretile policijom i pokušale da ih zastraše.

– Reakcije posetiteljki i posetilaca predstave se kreću na skali od ismevanja (uglavnom od strane muškaraca), preko ogromne količine ravnodušnosti, pa sve do onih malobrojnih koji kažu “nismo znali”, “ne bismo došli”, “ići ćemo u drugo pozorište.” Bilo bi važno da bar jedna osoba bude ta koja će da premosti tu ogromnu prazninu koja postoji i bude prva koja će da vrati kartu i neće otići na predstavu – navodi Urošević.

Prema njegovom mišljenju, tužilaštvo je odustalo od istrage protiv Lečića “zato što živimo u društvu koje prvo ne veruje ženama, a drugo oseća empatiju prema počiniocu”.

– To je poruka svim muškarcima da slobodno mogu da nastave da čine dela seksualnog nasilja, jer za ista neće biti kažnjeni. To je poruka svim ženama da njihove eventualne buduće prijave neće biti uzete u obzir. To je poruka države da su žene građanke drugog reda, jer žive pod konstantnim policijskim satom, pod vojnom upravom – muškarci u toj meri kontrolišu sve aspekte živote žena – naglašava Urošević.

Zbog toga je, ističe naš sagovornik, važno podržavati žene žrtve silovanja, “jer im time upućujemo poruku da im verujemo, da to što su skupile svu moguću hrabrost koja im je ostala pošto je čin seksualnog nasilja njihov život razorio na komade i o tome progovorile nije bilo uzaludno”.

– I da ćemo zajedno sa njima nastaviti da se borimo i otvaramo prostore poverenja u kojima će druge žene moći slobodno da govore, a da pri tom ne budu ućutkane. Potrebno je da zajedno sa preživelima vratimo jezik koji im je silovanjem bio oduzet. Potrebno je da slušamo, da čujemo, da razumemo – objašnjava Urošević.

On ističe da se nadležne institucije mogu naterati da više budu na strani žrtava tako što ćemo kao javnost “vršiti pritisak na iste, uznemiravaćemo ih, nećemo im dati mira, prozivaćemo ih, pozivaćemo ih ne samo na savest, nego na sramotu”.

– Institucije imaju odgovornost da ženama žrtvama vrate status građanki koji su im muškarci u trenutku nasilja oduzeli – smatra Urošević.