Foto: Nikola MilovanovićRazne su se manifestacije, mitinzi, konvencije… održavale u Pešačkoj zoni „kod Krsta” ali ovako vesela (moglo bi se reći i uspešna) još nije viđena. Kraj kampanje pečenja rakije, po prvi put ustanovljen prošle godine, nastavlja se i ove i to na više načina. Po zamilsi organizatora iz Vinsko-rakijskog haba Kragujevac, odavnina su vinari, pa makar i u stihovima „obraše se vinogradi” obeležavali kraj berbe i proizvodnje vina a proizvođači rakije – nikad. Naravno, misli se na zvanično (ne ono „uz mašinu” u krugu najbližih „saradnika” i vrednih i žednih pomagača-posmatrača).
Ta „nepravda” je ispravljena u petak, 1. oktobra kad se „vesela mašina” zadimila (i, iz nje poteklo) to u sred grada.
Ritualno pečenje (i, ispijanje, jakako) rakije u Pešačkoj zoni. Zvuči neverovatno ali, videsmo – ne i nemoguće. Druženje uz vatru kraj kazana uz pesmu i smeh koji ga prate ali ne po livadama, voćnjacima i zabranima nego tik do Hotela „Kragujevac” u urbanim uslovima.
Dobrodošli u Šumadijsku zonu i dobro nam i u veselju došli, pozdravljaju sve prisutne (a, to nije baš mali broj putnika namernika) domaćini i organizatori iz Vinsko-rakijskog haba Kragujevac. Oni, podsećaju da Englezi imaju džin, Nemci šnaps, Rusi i Poljaci vodku a mi Šumadinci rakiju. Tek da se zna. Ali i proba.
– Po prvi put organizujemo ovako pečenje rakije na javnom mestu u samom centru grada. Ljudi su oduševljeni, zanimljivo im je a, mnogi su po prvi put u prilici da videle kako izgleda celokupan taj proces i oprema. Pokazalo se kao pun pogodak i ljudi su oduševljeni, kaže jedan od idejnih tvoraca manifestacije, Nenad Popović direktor Regionalne agencije za ekonomski razvoj Šumadije i Pomoravlja, ispred organizatora Vinsko-rakijskog haba, nagoveštavajući da ovako upriličena smotra prerasti u tradicionalnu. Pa, valjalo bi.
Vatrica se dimi, cepkalju se grančice, loži a ljudi se muvaju, razgledaju, zapitkuju, zastajkuju, gutljajčić ovde-onde, srk tu i tamo… Tečna i pitka problematika na tapetu.
A, dok ne poteče iz kazana, za to vreme članovi „Abraševića” izvode svoje koreografije „lepenicu” i „jasenicu”, tradicionalne igre i pesme iz ovih, provereno rakidžijskih oblasti. Prigodno. Posebna solistička zaduženja između dva kazana (rakijskog i za čvarke) ima mlada Anastasija Jovanović i svojim pevanjem daje pun ugođaj celokupnom spektaklu.
Rakija se u kazanu peče, ali tu su i već ispečene, finiširani produkti, na uvid i test javnosti. Naime ovo veselo druženje je i zamišljeno kao promocija već poznatih rakijskih brendova striktno iz Šumadije. Sa leve i desne strane pešačke zone u špaliru postrojeni 12 rakijsko-veličanstvenih: destilerije „Colić”, „Dramić”, „Frutiko voće”, tu je slavni čumićki „Zavet”, pa „Gružanska nit”, „Šljivoprodukt”, Podrum „Pevac”, „Popović”, „Dar visova” iz Ramaće… Sve stare po 15 do 20 godina. Milina.
– Lepo je ovo zamišljeno i izvedeno. Ne samo da smo se ovde okupili da se družimo, već na ovaj način ljudima iz grada približavamo kako izgleda ova tradicionalna delatnost – pečenje rakije u Šumadiji. Zanimljivo je na ovaj način obeležiti kraj sezone pečenja rakije, kako nama kao proizvođačima, tako i posetiocima, smatra Goran Mijailović proizvođač „Zaveta”.
Okupljeni mahom dele njegovo mišljenje, šetkaju se između štandova sa časicama, probaju, degstiraju, muljaju mučenicu po ustima, krste se (po više puta) – ako valja se. Iskusniji degustatori sa po flašicom vode pod miškom, tek da se nađe i malo „ugasi”.
Za pečenje rakije „uživo” pred gradskom publikom, posmatračima, prolaznicima i probačima u ovom premjernom nastupu „vesele mašine” u urbanim okolnostima (šljiva, normalno) zadužen je Prvoslav Aleksić Pera iz „Gružanske niti”.
– Drago nam je da se organizuje nešto ovako i što smo u prilici da ljudima na licu mesta pokažemo kako su naši seljaci, Šumadinici vekovima pekli rakiju u svojim domaćinstvima, tu tradiciju čuvali i sačuvali, iskren je majstor Pera koji svakog znatiželjnika (a, nije da ih nema, naprotiv) upućuje u drevene tajne ovog zanata: od ispuštanja prvenca, preko tačne količine dodavanja vode u rakiju, istakanja patoke do odlaganja u burad i flaširanja. Iskustvo i tradicija daju vrhunske rezulatate pohranjene u hrastvove bačve, na dve do tri godinice makar. Suvo zlato (a, takve je i boje). Nije lako doći do „srca” rakije ali „znanje” na usta ulazi. Pera iz „Niti” ima strpljenja za svakog „učenika” (i, novinara) ponaosob.
Vijori se kolo, odjekuje „Zašto ćemo ljubav kriti?” a da vas „tradicija” ne sastruže, obavezno je meze. Za tu vrstu posluženja, male suhomesnate zalogajčiće, onako – za na čačkalicu, zadužen je „Mljacko”. I, ne samo za to. Pored njihovog štanda takođe gori vatrica, još jedan kazan i puši se ali ne rakijski, već se u njemu tope čvarci. Ekipa „Mlljacka” zadužena za know-how ove, takođe tradicionalne (i ništa manje privlačne i posećene) jesenje delatnosti. Sve na uvid, topljenje i ceđenje masti (dodaje se u kazan čaša mleka) a smesta pada i degustacija još vrelih, gotovih čvaraka. Prste da poližeš, što svi i čine, bukvalno.
Da je manifestacija dobro osmišljena, ali da su očekivali još više ljudi „priznaju” iz „Dara visova” iz Ramaće. Na tu temu odmah pade čašica „razgovora”.
I, na kraju što se u veseloj mašini peče, mora i da poteče. I, poteče. Oduševljenje, proba, ocenjivanje… pa, za ovu oblast može se reći – stručne publike. Još po jednu pa razlaz. Doviđenja do kraja sledeće sezone pečenja rakije. A, do tada? Pa… za razliku od brojnih tema reportaža o kojima smo pisali, ovo možete da probate i kod kuće, sami a u društvu još bolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
