Foto: Vesna StojkovićBacam se na ćerkicu koja je tada imala samo 16 meseci, detonacija me baca na jednu, dete na drugu stranu. Geler mi seče desni nožni palac. U levoj nozi sam imala puno gelera, priseća se Vranjanka Vesna Stojković (52) NATO bombardovanja i tog 5. aprila 1999. godine, kada je uspela da spasi svoju ćerku smrti.
Uspela je u svojoj nameri, ćerkica Marija je iz tog napada izašla nepovređena, ali se tog dana Vesnin život promenio iz korena.
„Imala sam sedam polomljenih rebara, naprsnuće tri kičmena pršljena, geler mi je isekao desni nožni palac, a imala sam i unutrašnje krvarenje jer mi se plućna maramica pocepala. Moja Marija je tad dobro prošla, imala je samo na glavi lakšu povredu“, priča Vesna za Danas.
Bilo je lepo vreme, ljudi su šetali i nisu se udaljavali od svojih kuća i skloništa.
„Moja zgrada je preko puta kasarne, u donjem delu grada. A oni su gađali kod Autobuske stanice, što je blizu moje zgrade. Bio je 5. april, oko 11 sati prepodne, lepo i prijatno vreme za šetnju. I ja sam izašla sa ćerkicom, ali se nisam udaljavala od zgrade. Ako, nedajbože, gađaju, tu sam. Najgore je što nije bila uzbuna za vazdušni napad, nego su odjednom počeli da bombarduju. Nisam znala šta drugo da radim, pa sam telom zaštitila svoje dete“, priča Vesna.
Život ćerke je u jednom momentu nakon detonacije, bukvalno u ruke predala mladiću koga je prvi put videla.
„Od udarca sam neko vreme bila u šoku, niti sam mogla da se pomeram, niti glas da pustim. Jedva sam skupila snage da dozivam u pomoć, da mi se dete spasi. Rezervista, koji je bio na glavnoj kapiji kasarne, je čuo moj vapaj. Dok sam ležala, videla sam kako trčeći prelazi ulicu. U jednoj ruci drži pušku, a drugom mi uzima dete. Bilo je i poginulih tada“, seća se Vesna teškog trenutka, punog neizvesnosti šta će biti sa njih dve.
Mislila je da umire i samo je, kaže, želela da sačuva život svoje ćerke.
„Ostavili su me u bolnici, ali nisam htela da ležim jer nisam znala šta mi je sa detetom. Šta ako mi je ćerka poginula, a ja da se lečim? Videla sam samo kad je čovek uzeo moje dete i ništa više ne znam. Iz bolnice sam izašla na svoj zahtev, a nisam tražila od države odštetu, iako su mi svi govorili da imam pravo na to. Pronašla sam Mariju i bilo mi je samo to važno, što smo i ona i ja preživele i što smo dobro“, priča sagovornica Danasa.
Lekari su joj 2005. godine amputirali nožni palac koji je geler isekao, da bi se godinu kasnije pojavili novi problemi.
„Tada počinju prvi simptomi autoimune bolesti koja je zahvatila debelo crevo, počela sam da gubim krv, imala sam krvave stolice. U Vranju su mi govorili da sumnjaju na jedno, pa na drugo, a vreme je prolazilo i bolest je uzela maha. Osećala sam promene u organizmu, boleo me je čitav trbuh. Ovde su mi davali pogrešne dijagnoze, a kad sam otišla u Beograd, utvrdili su da bolujem od autoimune bolesti. Sam sebe organizam jede, tako su mi doktori objasnili. Posle sam dobila i drugu autoimunu bolest, zapaljenje krvnih sudova“, priča Vesna.
Gelere iz nogu su Vesni izvadili tek 2009. godine zbog toga što su neki lekari smatrali da oni „ne treba da se vade“.
„Najviše mi je zdravlje ugrozilo to što sam dugo nosila gelere u svom telu. Lekari ih nisu vadili, govorili su da oni ‘ne smetaju’, da je ‘to sitno’, da se ‘ne vadi’. Tek 2009. su ih izvadili, kad mi je otekla noga i kad je počeo da se stvara gnoj. Nisam mogla nogu da prepoznam, deformisala se od otoka, pojavilo se crvenilo. Naposletku, 2019. godine, u roku od dva meseca, u Kliničkom centru Niš, amputirali su mi obe noge. Više im nije bilo spasa“, priča hrabra majka.
Vesna živi sama, ćerka Marija se udala i ne živi više sa majkom, ali je posećuje.
„Pošto nemam obe noge, jedva se prebacujem u kadu. Sama živim, ćerka mi se udala, studira. Teško je, ali se borim. Depresija i crne misli me hvataju. Sve iz kolica radim, pa me ruke bole i trnu mi, noću ne mogu da spavam“, objašnjava Vesna.
Radila je u vojsci do 2004, kada je izgubila posao. Nije, međutim, klonula duhom i pronašla je posao koji joj je pomogao da prebrodi težak period.
„Nakon gubitka posla u vojsci čuvala sam starije ljude. Mora da se preživi. Sve do 2019. godine kada su mi amputirali obe noge. Do amputacije nisam bila statična, non-stop sam radila. Majka je umela da mi kaže: ‘Vesna, tražićeš noge, odmaraj’. Kao da je znala da će nešto da se desi. Ni od koga ne tražim ništa, nikome ne želim da budem smetnja. Primam invalidsku penziju od 16.000, i tuđu negu i pomoć 18.000. Ali, kad platiš sve dažbine, ne ostane mnogo. Potrebno je da sakupim 5.000 evra za nekakve obloge, odnosno presvlake, plus još 10.000 evra za nerđajuće proteze – ukupno 15.000 evra“, priča Vesna.
Pomoć za Vesnu
Ko je u mogućnosti i želi da pomogne Vesni Stojković, to može da uradi novčanim uplatama na dva računa:
Žiro racun: 160-6000000805434-17
Devizni racun: 160-6000000835225-78
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
