Veštačka inteligencija i znakovni jezik: Kako unaprediti komunikaciju gluvih i nagluvih u Srbiji?

Ovaj tekst je dostupan i u audio formi koju možete aktivirati klikom na audio sadržaj ispod:

Tumači znakovnog jezika u Srbiji dostupni su samo u ograničenim situacijama i uglavnom u institucijama poput sudova, policije i bolnica. U sferi obrazovanja, tumači nisu prisutni, što znači da gluve i nagluve osobe nemaju adekvatan pristup prevodima u školama, na fakultetima, niti u svakodnevnim situacijama koje zahtevaju komunikaciju.

Problemi i prepreke

„Jedan od najvećih problema je mali broj profesionalnih tumača i to što se njihova usluga uglavnom svodi na kritične situacije, dok su svakodnevne potrebe zajednice često zapostavljene. Zbog ovoga, gluve i nagluve osobe se suočavaju sa preprekama u komunikaciji, što dodatno otežava njihovo integrisanje u društvo. U Srbiji postoji aplikacija pod nazivom SOS, koja pruža prevodilačke usluge putem video poziva. Koristim je kada mi je potrebna pomoć i veoma je korisna. Tumači su dostupni 24 sata dnevno, za hitne situacije“, ocenjuje Katarina Agbaba, vizuelna dizajnerka, koja je gluva osoba.

Ona dodaje da su uslovi za zajednicu gluvih bolji u nekim delovima sveta, poput SAD. Navodi da u Americi zakon obavezuje prisustvo tumača u školama i na fakultetima, tehnologija koja podržava obrazovanje gluvih je razvijenija, pa imaju bolje uslove za integraciju u društvo.

„Koristim i aplikaciju Convo, koja je razvijena u Americi. Tokom studija u SAD ponudili su mi ovu aplikaciju, i dalje mi je od velike koristi. Pomoću nje mogu da komuniciram sa čujućim osobama uživo, ali komunikacija se odvija na engleskom jeziku“, ističe Agbaba.

Sa njom se slaže i nagluva osoba Jovana Gojković, koja je video editorka. Ona naglašava da u poređenju sa zemljama poput skandinavskih i SAD, Srbija mora još da poveća kvalitet usluga za gluve osobe.

„Veštačka inteligencija može biti od koristi u situacijama gde su informacije ponavljajuće ili servisne, kao na železničkim stanicama, aerdromima ili bankomatima. Veštačka inteligencija bi mogla da pomogne u tim situacijama, omogućavajući gluvim osobama da se samostalno snalaze. Važno je naglasiti da veštačka inteligencija ne može zameniti ljudske tumače znakovnog jezika, posebno u kompleksnijim situacijama koje zahtevaju dublje razumevanje konteksta, emocija, kao i aktivno učestvovanje u razgovoru“, navodi Gojković.

Iz zajednice gluvih i nagluvih osoba u Srbiji navode i da se u poslednje vreme sve češće izbegava angažovanje tumača za srpski znakovni jezik i da se nameće pisana komunikacija ili pokušaj da se komunikacija obavi usmenim putem, čitanjem sa usana.

„Ne znam da li se tumač doživljava kao trošak, ali srpski znakovni jezik je naš maternji jezik, na njemu ćemo najtačnije preneti svoje misli, osećanja, stavove… i najtačnije primiti informaciju koja nam se upućuje, što će reći da je za gluve korisnike srpskog znakovnog jezika veoma važno da im se ne oduzima pravo na korišćenje sopstvenog jezika i usluga tumača za srpski znakovni jezik“, objašnjava Mihailo Gordić iz Saveza gluvih i nagluvih Srbije i dodaje da gluvim osobama nisu dostupne ni ostale asistivne tehnologije, kao što su, na primer, bebi alarmi, budilnici, svetlosna upozorenja na izlazu iz garaža i slično.

Pomoć veštačke inteligencije

Kompaniju SignAvatar proizvodi softver koji koristi veštačku inteligenciju da prenosi informacije na sprski znakovni jezik, a osnovali su je mladići koji su išli u Matematičku gimnaziju. Ovaj program bi, smatraju, mogao da dovede do velikih promena u živote gluvih i nagluvih osoba u Srbiji, a njihov softver trenutno koriste Železnice Srbije na stanici Prokop.

Prilikom razvijanja softvera cilj im je bio da rade na nečemu što ih ispunjava i kao ljude, ne samo da zarađuju novac. „Od ljudi koje smo poznavali, saznali smo kakve sve probleme imaju gluvi ljudi u svakodnevnom životu. Pošto se veliki deo populacije ne služi znakovnim jezikom, oni se teško sporazumevaju van svojih kuća, u bilo kojim okolnostima, pa čak i kada odlaze kod lekara“, kaže jedan od kreatora SignAvatara Đorđe Dimitrijević.

On dodaje da na ovom softveru rade već dve godine i da su sada ušli u fazu prodaje. Smatra da bi ovaj program veštačke inteligencije mogao značajno da pomogne korisnicima znakovnog jezika.

„Trenutno naš softver koriste Železnice Srbije i nadam se da će biti dostupan na više stanica. Ujedno, razvijamo i aplikaciju koja bi mogla da se ugradi u aplikaciju Železnica. Takođe, na aerodromu ’Nikola Tesla’ u Beogradu je odrađen pilot projekat i sada čekamo pregovore o ugovoru. Postoji zainteresovanost i u drugim zemljama, među kojima je i zagrebački aerodrom“, ističe Dimitijević.

Za razliku od domaćeg SignAvatara, Omnibridge startap unutar kompanije Intel je pre nekoliko godina uz pomoć veštačke inteligencije pokrenuo je obrnuti porces. Njihov servis ponudio je mogućnosti tumačenja znakovnog jezika i njegovog pretvaranja u govor. To je postignuto uz korišćenje kamere i softvera koji prate kretanje i pokrete ruku i u skladu s tim ih interpretira i pretvara u govor.

Ovom temom se bavio i Mladen Radaković, predavač na Visokoj školi strukovnih studija za IT, u svom doktoratu na temu „Razvoj i evaluacija modela zasnovanog na veštačkoj inteligenciji za prepoznavanje srpskog znakovnog jezika“.

„Kamere na mobilnim uređajima i računarima u kombinaciji sa modelom VI može činiti funkcionalan i interaktivan sistem koji je u stanju da prepozna pokrete znakovnog jezika. Ovako prepoznate pokrete, VI sistem može prevesti u formu tekstualne poruke, može se koristiti za edukativne svrhe, za prepoznavanje pokreta u toku poslovnih video-konferencija, može se integrisati u mobilne komunikacione aplikacije, smanjiti greške u komunikaciji sa lekarima, policijom, vatrogascima…“, ocenjuje Radaković.

Prema njegovim rečima, u svetu postoji nekoliko velikih platformi i veliki broj naučnih radova koji se bave razvojem modela veštačke inteligencije koji su u stanju da prepoznaju znakovni jezik. Pošto je svaki znakovni jezik različit, dodaje on, nije moguće da se jedan sistem koristi za više jezika.

„U svetu, postoji nekoliko platformi koje prepoznaju znakovni jezik. U Srbiji, za srpski jezik, za sada, ne postoji nijedna funkcionalna interaktivna platforma koja može da prepoznaje srpski znakovni jezik. U svom doktoratu sam zato predstavio rešenje koje prepoznaje dvoručnu azbuku srpskog znakovnog jezika“, naglašava naš sagovornik.

Kako dodaje, za kvalitetnu obuku modela, potrebno je kreirati, pročistiti i standardizovati bazu video zapisa, na osnovu koje će model „naučiti“ da prepoznaje pokrete znakovnog jezika.

Opasnost po tumače ili pomoć?

Svetska federacija gluvih i Svetska asocijacija tumača znakovnog jezika 2018. godine izdala je saopštenje u kojem se navodi da računarski generisani prevodi ne mogu pružiti kulturno adekvatne prevode kao što to može učiniti živi prevod sa ljudskim prevodiocem znakovnog jezika.

„Računarski generisani 3D avatari imaju potencijal da pruže alternativne mogućnosti za prenošenje javno dostupnih informacija koje su u pisanom tekstu ili govoru na znakovni jezik. Rad na ovom polju je doneo velika poboljšanja u kvalitetu slike i izgledu avatara. Osobe koje su tečno u znakovnom jeziku i kvalifikovane za predstavljanje informacija o određenim temama ne koriste samo ruke, ramena i torzo, već i pokrete glave, izraze lica i pokrete usta, uključujući i kulturne informacije gde je to potrebno kako bi se prenelo pravo značenje poruke“, ističe se u saopštenju.

Vera Jovanović iz Asocijacije tumača znakovnog jezika napominje da s obzirom na to da veštačka inteligencija crpi informacije iz sajber prostora, a srpski znakovni jezik još nije dokumentovan na adekvatan način, ideja da veštačka inteligencija bude rešenje u prevođenju ovog jezika deluje daleko od realizacije u skorijoj budućnosti.

„Jezik je dinamična, živa stvar, i koliko god da AI tehnologije napreduju, kontekst i ljudska komponenta u prevođenju ostaju neuhvatljive za veštačku inteligenciju. Primera radi, iako je engleski jezik vrlo zastupljen u digitalnom prostoru, ne događa se da veštačka inteligencija preuzme posao profesionalnim prevodiocima. Samim tim, veštačka inteligencija može postati samo pomoćni alat u komunikaciji, ali bez prave interakcije i emocionalnog razumevanja“, objašnjava naša sagovornica.

Prema njenom mišljenju, veštačka inteligencija može biti dodatak u određenim situacijama, kao na primer u prenošenju servisnih i ponavljajućih informacija, ali za sada ne postoji opasnost da će ugroziti posao profesionalnih prevodilaca, posebno kada je u pitanju jezik sa složenom kulturološkom i emocionalnom osnovom kao što je srpski znakovni jezik.

Srpski znakovni jezik još nije zvaničan

Srpski znakovni jezik još nije prepoznat kao zvaničan jezik u Srbiji. To znači da ne postoji ustanova koja ga dokumentuje ili izučava na akademskom nivou, što ga stavlja u vrlo nepovoljan položaj, ocenjuje Vera Jovanović iz Asocijacije tumača znakovnog jezika. Ona dodaje da se srpski znakovni jezik prenosi usmenim putem, sa generacije na generaciju, bez formalne podrške države ili obrazovnog sistema, što ga čini „nevidljivim“ za mnoge zvanične institucije.

„Za razliku od Srbije, Slovenija, Hrvatska, Albanija i Austrija su prepoznale nacionalne znakovne jezike kao kulturno nematerijalno dobro i uvrstile ih u ustave. Kod nas, i dalje se vodi rasprava o tome da li je znakovni jezik ’pravi’ jezik, pa ni univerziteti ne prepoznaju važnost njegovog proučavanja i dokumentovanja“, objašnjava Jovanović.

Kako dodaje, tumači za znakovni jezik u Srbiji imaju male honorare koji nisu dovoljni za egzistenciju, zbog čega mladi ne biraju ovu profesiju.

„Jedan od problema je i što država u zakonima i dalje izjednačava gluve osobe sa strancima kada je reč o potrebama za prevodilačkim uslugama. Gluva osoba mora sama da plati tumača kada se venčava, čak i ako država insistira na angažovanju sudskog tumača. To važi i za postupke kod notara, u parnicama, i u mnogim drugim situacijama“, naglašava Jovanović.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Veštačka inteligencija u službi osoba sa invaliditetom: Novim tehnologijama do efikasnije inkluzije osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.