Veštačka inteligencija u službi mentalnog zdravlja osoba sa invaliditetom

„U poslednje vreme, imam utisak da je teško naći nekog ko bi hteo da te sluša i koga zaista zanima ono što govoriš. Mene je danas četbot saslušao. Nekad je i to dovoljno”, kaže Živko Bošković, autor bloga „Žiletove priče” i slabovida osoba, nakon što je testirao psihoterapeutske AI alate.

Iako je donedavno bilo nezamislivo da osoba koja je pod stresom utehu traži od veštačke inteligencije, veliki AI obrt nije zaobišao ni psihologiju. O tome svedoči i činjenica da je Alison Darsi, osnivačica i predsednica organizacije za korišćenje veštačke inteigencije u psihoterapijske svrhe Woebot health, dospela na Tajmovu listu 100 najuticajnijih ljudi iz AI sfere.

Terapeutski četbotovi, koji su se sada već „odomaćili” u istoriji pretrage brojnih računara, posebno su, kaže Bošković, važni za osobe sa invaliditetom. Ove osobe, kako dodaje, češće nego ostale, imaju probleme o kojima ne žele da razgovaraju sa ljudima iz svoje okoline, i to baš zbog konstantne borbe sa stigmatizacijom.

Rizik od emocionalnih kriza pet puta veći u slučaju osoba sa invaliditetom

Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Čikagu pokazalo je da su tinejdžeri sa invaliditetom pod pet puta većim rizikom od poremećaja ponašanja, mentalnih i emocionalnih kriza, u odnosu na mlade bez invaliditeta.

Razlog se može pronaći u tzv. manjinskom stresu, odnosno, uznemirenosti koju doživljavaju ljudi stigmatizovanih društvenih grupa, a koji je, prema studiji Claire Sangster Jokić i Andreje Bartolac, uzrokovan diskriminacijom, socijalnom izolacijom, stigmama i stereotipima, ali i neinkluzvnim mogućnostima zaposlenja i daljeg doprinosa društvu nakon školovanja. Svi navedeni izvori stresa mogu se povezati sa ableizmom – odnosno fenomenom da se osobe sa invaliditetom devalviraju i tretiraju kao manje vredni članovi društva.

Upravo govoreći o tome, Bošković konstatuje da su osobe sa invaliditetom često nesigurne zbog društvenih interakcija koje su imale, te da bi zbog toga terapeutski četbotovi bili od velike koristi za njih.

„Mnoge osobe sa hendikepom su u školama često nailazile na zadirkivanje. Dešavalo se da su neke od ovih osoba roditelji odvajali od vršnjaka i vršnjakinja. To je sve ostavilo trag na njih i sada imaju problem da razgovaraju sa nekim i da se otvore. Četbot predstavlja dobru alternativu koja im može pružiti odgovarajuću psihološku podršku”, dodaje Bošković.

Generalizovane konstatacije ili diskretna i efiskasna komunikacija?

Psihoterapeutske četbotove je, da bi ispitala kako funkcionišu, više puta koristila i Jana Paunović, aktivistkinja za ljudska prava, istoričarka i osoba sa celebralnom paralizom. Ovi AI alati su joj tada, kaže, pomogli da racionalizuje osećanja i kanališe misli, ali je od njih neretko dobijala i beskorisne i generalizovane konstatacije.

„Primetila sam da mnogo toga zavisi i od načina na koji mi sami formulišemo pitanja, kao i od toga u kom smeru vodimo razgovor. Nekad čak možemo i formirati pitanje tako da dobijemo očekivani odgovor”, objašnjava Paunović.

Ovaj vid psihološke podrške ona smatra delotvornim kada osoba ima blaže psihičke probleme ili kada želi da prevenira teže. Za komplikovanije probleme je, kako kaže, svakako neophodno potražiti stručnu pomoć, jer ništa ne može zameniti živu reč. Paunović smatra da je ovo tek početak u tehnološkom razvoju koji je u korelaciji sa psihologijom, te kaže da očekuje pravu revoluciju u ovom smeru.

„Značilo bi mi da imam nekog virtuelnog asistenta, ali ne znam u kom smeru će stvari da se odvijaju”, dodaje naša sagovornica.

Terapeutski četbotovi za osobe sa invaliditetom

Da bi iko mogao da nasluti na koji način će se razvijati upotreba veštačke inteligencije u psihoterapeutske svrhe kada su u pitanju osobe sa invaliditetom, neophodno je uvideti koliko njih u Srbiji uopšte koristi terapeutske četbotove. Ipak, ovi podaci nisu poznati ni za našu, ni za ostale zemlje.

Kako kaže Vanja Subotić, naučna saradnica na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koja je doktorirala na temu filozofskih aspekata velikih jezičkih modela i predavala o etičkim i metodološkim izazovima primene četbotova u psihijatriji, ključan problem je to što postoji samo demografska analiza korišćenja četbotova, dok podaci o osobama sa invaliditetom ostaju u senci.

„Trenutno dobijamo samo informacije o tome kojim delovima neke države je psihijatrijska pomoć potrebnija, a manje dostupna”, navodi Subotić.

Ipak, i ta demografska analiza može signalizirati koje su usluge dostupne osobama sa invaliditetom, a samim tim i u kojoj meri im je potrebna psihološka podrška četbota. Tako psihološkinja, koordinatorka prodavaca u „Lice ulice” i deo tima „Best buddies” Iva Petrović kaže da u manjim sredinama nema usluga rane intervencije, podrške roditeljima, rehabilitacije osoba sa stečenim invaliditetom, dok su inherentno psihološki vidovi podrške gotovo potpuno nedostupni u državnom sektoru.

„Kada su u pitanju usluge psihološke podrške, to je kao da pričamo o izolovanim ostrvima. Te osobe možda, kada se jave nekoj instituciji, mogu da nađu psihologa sa kojim bi razgovarali, ali kontinuiranu podršku teško. Potrebno je da samostalno finansiraju uslugu psihoterapije, a onda sve to pada u ruke pojedinca”, kaže Petrović.

Kada se svemu tome dodaju visoki troškovi nekih zdravstvenih usluga, jasno je zašto bi besplatni terapeutski četbotovi bili potpora koja im je potrebna. Najbolja stvar kod ovakvih AI alata za pružanje psihološke podrške je, kako kaže Petrović, pristupačnost.

„Ima sjajnih primera – od komunikatora, preko čitača tekstova, do vizuelnih rasporeda za osobe iz spektra autizma. To su aplikacije koje mogu da olakšaju svakodnevicu osobama sa invaliditetom. Ipak, pitanje je u kojoj meri možemo da pričamo o tome da one mogu da zamene neku uslugu koju osobe mogu da dobiju iz društva”, dodaje ona.

Iako je manja barijera koristiti ove usluge nego tražiti slobodan termin, veštačka inteligencija ne može zameniti ljudsku komunikaciju i potrebu da joj se stalno vraćamo, smatra Petrović.

Ona navodi i sopstveno iskustvo navodeći da je u internet komunikaciji osoba kojoj je potrebna pomoć ne oseća postojanost te interakcije. „To su neki sajtovi i tabovi kojima je ona trenutno pristupila i ona će ugasiti to ako joj se javi neki manji distres ili frustracija. Mnogo lakše će se povući nego kad dođe na razgovor sa realnom osobom”, navodi Petrović.

Bošković je, pak, oprečnog mišljenja i smatra da će osoba sa invaliditetom, prilikom razgovora sa četbotom, dobiti odgovor koji je zasnovan na empatiji, ali koji će je motivisati da se obrati psihijatru, psihoterapeutu ili psihologu.

„Na svaku rečenicu koju napišete, on će vam dati odgovor kojim uvažava ono što ste napisali. Reći će ‘Razumem. Hajde da razgovaramo zbog čega se osećaš tako’. Ta diskretna i poverljiva opcija može biti korisna za osobe sa invaliditetom, jer daje opciju da razgovarate o stvarima o kojima ni sa kim do tada niste”, smatra Bošković.

Međutim, nameće se pitanje i koliko je ta komunikacija zapravo diskretna?

Terapeutski četbotovi i privatnost

Američka organizacija Woebot health formirala je istoimenu aplikaciju, koja na osnovu testiranja i konverzacije sa četbotom utvrđuje koje terapijske tehnike bi doprinele mentalnom zdravlju koriniska. Do skoro, ova aplikacija bila je dostupna svima. U junu je zaključana za sve osim za korisnike iz SAD, koji su deo studije ili imaju pristupni kod pružaoca usluga u Woebot health.

Vanja Subotić kaže da je od samog generisanja Woebot health-a bilo jasno da može doći do brojnih zloupotreba koje se prevashodno odnose na lične podatke.

„S jedne strane, nekontrolisana upotreba četbotova je prilično nezgodna stvar. Mi ćemo izbegavati da se obratimo stručnom licu zato što mislimo da dobijamo sve što treba od Woebot-a. S druge strane, samo puštanje Woebot-a moglo je da dovede do brojnih zloupotreba, pre svega, podataka”, navodi Subotić.

Ova bojazan, kako kaže, postoji i kada su u pitanju drugi AI alati za pružanje psihološke podrške.

Inženjer elektrotehnike i osnivač SignAvatar-a Matija Dodović navodi da je dizajn AI alata koji služe za psihološki četbot sličan dizajnu ostalih generativnih modela, te da ne nosi specifične rizike u odnosu na njih.

„U pozadini je generativni model koji je pothranjen velikom količinom podataka. Napre opštim, da bi razgovor bio prirodan, a onda i specijalizovanim, psihološkim. Ti podaci su u najvećoj meri javno dostupni”, objašnjava Dodović.

Kada je u pitanju samo korišćenje četbota, ono se, nastavlja Dodović, odvija tako što osoba sa invaliditetom kuca ili izgovara tzv. prompt, dok četbot navodi svoj odgovor. On apostrofira da je dizajn svih generativnih modela, pa i ovog, takav da četbot uči iz samih pitanja, pojašnjenja i odgovora, ali da lični podaci ne bi trebalo da se trajno memorišu.

„Ako korisnik oda lične podatke i kaže ih četbotu, on može da ih zapamti. Ipak, sam dizajn softvera je takav da ne bi trebalo da uči te podatke”, tvrdi naš sagovornik.

Kako će se koristiti podaci, umnogome zavisi od same kompanije, što znači da, kako kaže Vanja Subotić, “nama preostaje da toj kompaniji poklonimo poverenje da će ih tretirati na najbolji mogući način”.

Zbog toga Iva Petrović smatra da se osobama sa invaliditetom konstantno mora ukazivati na opasnosti u virtuelnom svetu.

„Moj utisak je da, kada pričamo o korišćenju virtuelnog sveta i osobama sa intelektualnim teškoćama, dosta mojih prijatelja i korisnika organizacija koristi aplikacije bez bilo kakvog znanja”, kaže Petrović.

To je posebno veliki izazov za osobe sa intelektualnim poteškoćama, čije obrazovanje, kako ističe, staglnira posle 18. godine.

„Od tada niko sa njima ne radi na razumevanju kritičkog promatranja onog što je na internetu i niko im ne ukazije na to kako da zaštite svoje podatke. To je zaista važna tema, koja je tabu, baš poput seksualnih odnosa i reproduktivnog zdravlja osoba sa invaliditetom. Često mi iz tipične populacije doživljavamo to kao tešku temu za razgovor sa osobama sa invaliditetom, jer je naša loša pretpostavka da osoba sa invaliditetom treba da ima miran, ravan život i da stvara što manje smetnji”, navodi Petrović.

Da li su AI alati za pružanje prihološke podrške dovoljno inkluzivni?

Isključivanje osoba sa invaliditetom iz društva prelilo se i na same psihoterapeutske četbotove koji ponekad deluju diskriminatorno. To potvrđuje i prošlogodišnje istraživanje o štetnim steretotipima o osobama sa invaliditetom koje koriste veliki jezički modeli, prema kojima su i razvijeni četbotovi.

Ukupno 56 učesnika fokus grupa je ispitujući izabrani AI alat navelo da je konverzacija suptilno odražavala stereotipe prisutne na društvenim mrežama i u onlajn medijima. Zato je njihova osnovna briga bila da bi četbotovi mogli da potvrde predrasude ljudi umesto da ih edukuju da svet ne gledaju crno-belo. Stoga nije ni čudno što su u mnogim slučajevima osobe sa nevidljivim invaliditetom zanemarene, te i podrška koju bi terapeutski četbotovi mogli da im pruže.

Vanja Subotić, koja se osvrnula na ovo istraživanje, ističe da podaci koji služe za obučavanje tih modela ne odslikavaju dovoljno diverzitet i nisu dovoljno obuhvatni.

„Najčešći odgovori su bili da se ne osećaju više diskriminisano nego inače, ali da je ključni problem to što se u razgovoru sa osobama sa invaliditetom promoviše pogrešan body positivity, odnosno, pogrešna i agresivna pozitivnost u vezi sa telom koja ne odgovara uvek realnosti sa kojom se susreću osobe sa invaliditetom”, objašnjava Subotić.

I istraživanje Stefana Federićija iz Univerziteta u Peruđi pokazalo je da je samo 15 od 192 studija o proceni kvaliteta interakcije sa četbotovima u obzir uzelo osobe sa invaliditetom, a rezultati su ukazali i na nedostatak zajedničkog teorijskog okvira koji bi doprineo boljoj proceni kvaliteta interakcije osoba sa invaliditetom i četbotova.

Razlog za nerazumevanje prema brojnim kategorijama osoba sa invaliditetom, kako kaže Matija Dodović, je činjenica da su izazovi sa kojima se oni suočavaju verovatno nedovoljno zastupljeni u literaturi kojom su pothranjeni ovi generativni modeli.

„Ako su osobe sa invaliditetom dovoljno zastupljene u psihološkoj literaturi, koju pretpostavljam da su koristili oni koji su izrađivali same modele, i ako su psiholozi bar u nekoj pristojnoj meri pomenuli osobe sa invaliditetom u svojim viđenjima i ponudama promptova za treniranje generativnih modela, onda bi oni trebalo da uzimaju u obzir invaliditet. Ako su jako malo zastupljene, onda sam model nije imao kako da nauči da ponudi adekvatnija objašnjenja”, navodi Dobović.

Inače, ove četbotove inkluzivnijim mogu učiniti i informacije koje im pružaju same osobe sa invaliditetom.

„Osobe sa invaliditetom poseduju neke informacije o tome kako su se borile kroz život sa manjinskim stresom. Njih će izneti četbotu na uvid zbog same konsultacije na psihološkom nivou. Određena rešenja koja četbot ponudi trebalo bi da napreduju vremenom, kada on nauči nove stvari. To nije učenje podataka, već dobrih praksi”, objašnjava Dodović.

AI alati koji mogu doprineti mentalnom blagostanju

Osim terapeutskih četbotova, virtuelnih terapeuta i sličnih alata za personalizovanu podršku i terapiju, postoje i aplikacije koje posredno mogu uticati pozitivno na mentalno zdravlje osoba sa invaliditetom. U pitanju su alati koji im omogućavaju bolju pristupačnost okoline, te i olakšan odlazak do psihoterapeuta, ali i blagostanje zbog poboljšane komunikacije sa okolinom.

Slično programu Best buddies, gde volonteri spajaju osobe iz tipične i atipične populacije u prijateljske parove, postoje i AI alati koji spajaju međusobno osobe sa invlaiditetom. Ipak, kako kaže Iva Petrović, veštačka inteligencija, za razliku od Best Buddies volontera, ne stimuliše socijalnu interakciju.

Za komunikaciju sa okolinom mogu biti značajni i AI alati koji, na primer, doprinose razvoju socijalnih veština. Primer je aplikacija Social Handy, koja može biti posebno korisna za osobe iz spektra autizma.

Za učenje o mentalnom zdravlju može biti korisna i sama veštačka inteligencija. Kako su AI generativni modeli pothranjeni literaturom iz psihologije, oni mogu imati i edukativno dejstvo, te osobama sa invaliditetom pružiti neophodne informacije o očuvanju mentalnog zdravlja.

Primer za to je aplikacija Wysa, koja uz pomoć kognitivno-bihevioralnih terapija omogućava osobama sa invaliditetom da racionalizuju osećanja i da nauče kako da se nose sa stresom.

Da psihoterapijski AI alati već dugo imaju namenu pružanja psihološke podrške, kako kaže Vanja Subotić, potvrđuje i činjenica da je jedan od prvih četbotova 60-ih godina prošlog veka bio generisan u psihoterapijske svrhe. Ovaj četbot odslikavao je psihoterapeutkinju koja daje autonomiju pacijentu i praktično ponavlja sve što on govori. Zvala se Eliza.

* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Veštačka inteligencija u službi osoba sa invaliditetom: Novim tehnologijama do efikasnije inkluzije osoba sa invaliditetom” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.