Foto: Kritina Bondžulić/DanasProleće je stiglo i na pijace. Svedoče boje povrća na tezgama. Zemunska pijaca puna je ljudi. Prodavaca i mušterija. Zvuk točkića kolica probija se kroz žamor. Ipak, gužva je prividna – većina ljudi samo razgleda, baš kao da su u radnji. Najviše ih zanimaju cene.
Nasmejani prodavci raduju se suncu, kažu da će ljudi tek dolaziti. Bilo je loših dana, ali uz proleće, vele, stižu i pare.
„Čim je lepo vreme, super je. Padne pet kapi kiše, nema nikoga – neverovatno“, kaže prodavac Zoran Petrović, dok se bori da svima brzo otkrije svoje cene.
Peršun je oko 30-40 dinara, zelje za 10 više, salata puterica 70, rotkvice isto toliko. Luk srebrenjak 40-60, veza zelene 100, spanać 80 dinara skuplji.
Sremuš, koji se najviše kupuje, košta oko 50, spanać 180, a prokelj je najskuplji – on je 300.
Ako Zoran cene ne kaže brzo – kupac ode dalje. Tik uz pijacu nalazi se i market. Nešto dalje, više njih. Zoran kaže da je tamo lošija roba, jer stoji duže. Sa druge strane, na tezgama je sve sveže.
„Našoj robi su iste cene, a od njih živimo normalno. Mnogi su poskupeli – ali mi nismo. Prihod nije kao ranije što je bio, jer puno ode na troškove“, kaže naš sagovornik, prisećajući se da po nekoliko puta mora voziti čak do Kupinova, kako bi doterao taze robu.
Na tezgi pored, jedna žena traži dva svežnja blitve. Kaže prodavačici da joj stavi oba u jednu kesu.
„Zašto da ti trpam dva, ne žalim ja kese. Hoće da ti se umulja, ljubavi. Da ti utucam mnogo liski pa da se zgnječi i curi – neću. Nego ja to tebi ovako lepo spakujem u dve i fino“, kaže baka Vojka iz sela Grabovca iza Obrenovca.
Uprkos Vojkinoj uslužnosti, gospođa što kupuje blitvu požali se da su joj sada kese male. Ipak, Vojka ima način i to da reši.
„Čekaj srećo, imam jednu svoju veću. Ali da spakujemo obe posebno, pa ćemo posle u tu kesu“, i mušterija zadovoljno produži ka sledećem prodavcu.
Zraci ljubaznosti iz osmeha baka Vojke pokrenule pitanje – koliko joj se isplati da po ceo dan boravi na pijaci?
„Ljubavi, da dolazim na pijacu isplati mi se koliko mora i koliko može. Ništa se ne isplati danas ni raditi ni ulagati, ako se ne može prodati. A mi moramo prodati, jer smo uložili. U seme, oranje, naftu i sve drugo – da ti ne nabrajam. Moja deca rade, a ja prodajem. U njivu više ne mogu, ali ovde sam. Nikad nismo vodili evidenciju ni pisali koliko uložimo i da li imamo dobit. Ali moram nešto da radim – ako sedim kod kuće, nemam ništa“, uprkos svim činjenicama koje iznosi, entuzijastično se osmehuje baka koja na Zemunskoj pijaci radi već 40 godina.
„Kupci ne nose gotovinu“
Ipak, Vojka se žali na digitalizaciju. Kaže da je toliko aktuelna zbog inflacije, a i nejasno joj je kako tačno ljudi kalkulišu potrošnju. Vidi da građani retko plaćaju gotovinom.
„U odnosu na ranije, ljudi je svaki dan sve manje. Da li ih marketi vuku, ili plaćaju na odloženo i čekovima, ja to ne umem da kažem. Ali, sine moj, njih je sve manje. Sa druge strane, nas sele svake godine – sada sam ovde a kupci i ne znaju da sam tu“, kaže naša sagovornica, aludirajući na pomeranje pijace ulevo.
Okolo se čuju pitanja – Kol’ko je vezica luka? Može li četiri za 100?
„Ljudi kupuju samo za dnevnu upotrebu. Jednu vezicu luka, jednu rotkvica, pola kilograma spanaća, jedan-dva sremuša, jedan peršun i to je to. Samo za jednodnevne potrebštine. Nemaju pare, pa onda razvlače. Gledaju gde će naći jefitnije, gledaju da prođu sa što manje para, pa ubace nešto drugo umesto tog sastojka – ono što već imaju kući. Nekako se snalaze“, priča nam Vojka dok starija žena traži da joj sa rotkvica skine lišće pre nego ih izmeri na vagi.
„Skinite mi ovo“, kaze našoj sagovornici, pokazujući na listove rotkve.
Baka Vojka tvrdi da je htela bez listova, ne da bi rotkva bila lakša, nego jer neće da nosi.
„Teško joj“, kaže ona i dodaje da se taj deo ne upotrebljava ni za šta, pa nastavlja:
„Ovde, na pijaci, prvi put sam čula da neki ljudi od toga kuvaju čorbu. Ja je u životu nisam kuvala“.
„Bolje da se odreknem jela, nego da stigne kamata“
I na pijaci ima kontrole. One koja nosi aparat i izdaje račune. Naplaćuje mesto.
Dobrinka Zeković iz Babušnice daje 800 dinara jer je danas popunila dve tezge. Dobija fiskalni isečak. Kaže da to nije jedini trošak.
„Problem je što nemaš ni po dve-tri hiljade za ceo dan. Svaki dan se plaća zakup tezge, a mesečna rezervacija 3.650 dinara“, razočarano nam objašnjava.
Iako je stanje takvo, Dobrinka tvrdi da nema izbora, jer računi redovno stižu.
„Dušo moja, nema tu velikog života. Izbora nemamo, kada moramo sve na vreme da platimo. Stižu računi za struju, za porez, ako ne platiš na vreme, stigne i kamata – i šta si onda uradio? Bolje da se odreknem nekog jela ili drugog zadovoljstva, da bih podmirila sve obaveze“, priča baka žaleći se na cene u prodavnicama.
Dok se, kako kaže, u prodavnici ne može gotovo ništa kupiti za 2.000 dinara, na ovom mestu, postoji dogovor zvani cenkanje.
„Na pijaci kukaju da im je skupo, pa se napravi cena, spusti se. Plus je ovde mnogo svežije i bolje. Svaki dan se donosi roba, a u marketu prvi dan bude dobra a posle možeš da je baciš odmah“, smeje se baka iz Babušnice.
Na priču o prodavnicama nadovezala se i radnica pijace koja svakodnevno putuje iz Aleksinca.
„Sada nam se ne isplati ni da radimo, ali moramo, jer je roba ranije spremljena. Em smo premešteni, em su cene iste kao prošle godine. Po samoposlugama, neke cene su otišle 100, neke 200 a neke i 300 odsto. Mi ne možemo da dignemo cene jer ćemo izgubiti mušterije. Pritom, u marketima građani više kupuju jer mogu da koriste kartice. Malopre je žena imala karticu, pita me gde ima bankomat. Neće gotov novac da nose sa sobom. A i mogu na odloženo da plate“, priča ona.
Ona se prisetila da, iako su pijace državna firma, nemaju besplatno mesto praznicima ili vikendom, kao, recimo, parking servis.
Na Zelenom vencu atmosfera je drugačija. Iako u srcu grada, tezge nisu previše šarene.
Autobuska stanica je značajno bliža nego što je slučaj kod Zemunske pijace. Nije daleko da se roba ponese.
Na ulaznim stepenicama sedi baka i prodaje 10 jaja. Jedan sok i malo nane. Neke livadske cvetiće.
U samoj pijaci vage mere još manje količine nego na Zemunskoj. Prodavci se libe da pričaju sa novinarima. Kažu nemaju vremena za to. A, gužve nema.
Vesna (50) iz Velikog Sela tvrdi da kupaca ipak ima, da trgovci formiraju cenu i da su zadovoljni.
Ipak, i na Zelenjaku zakup je skup. Dnevno 600 dinara za tezgu.
Ivanka Pejić (73) iz sela Sefkerin kod Banata raspoloženija je za razgovor. Mišljenja je da su mediji dobra reklama za njenu porodicu. Kaže da takve prilike treba iskoristiti.
Takođe, Ivanka voli da pomogne mladima da obavljaju svoj posao. Tvrdi i da od poljoprivrede može da se živi.
„Ujutru ustajem u četiri, sin mi upakuje robu u kombi i doveze me ovde. U 5,30 sati izađem, i budem do 5,40 ovde“, prepričava nam svoju rutinu.
Voli svoj posao kojim se bavi čitav život. Priča nam da se sa 17 godina udala za poljoprivrednika, i da lepo živi.
Ivankin osmeh ispraća nas ka drugom ulazu u pijacu. Jaki mirisi se mešaju, do granica nepirjatnosti.
Unutrašnjost pijace na Zelenom vencu prijatnija je od stepenica koje u nju vode. Ispred, neki deka prodaje bukete lala.
Dok ljudi naokolo žure, kornet jaja kraj bake sa prvih stepenica i dalje je pun.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
