Vi meni pomažete da vidim ja vam pomažem da igrate

Povodom Svetskog dana igre – 29. aprila, Udruženje baletskih umetnika Srbije svečano će toga dana od 18 sati, u Foajeu II galerije Narodnog pozorišta, otkriti bistu Dimitrija Parlića (1916-1986), velikana umetničke igre na prostoru čitave nekadašnje Jugoslavije, ali i Evrope. Bista je autorsko delo akademskog vajara Rista Mihića, a UBUS je postavlja u saradnji sa NP i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije.

Poruka za Međunarodni dan igre 2008.

Duh igre nema boju, nema određeni oblik ni veličinu. Ali, on oteletvoruje jedinstvo, snagu lepote koja se nalazi u svakom od nas. Svaki čovek koji igra, bio mlad, star, ili osoba sa invaliditetom, stvara i oblikuje ideje kroz uvek živu i neuhvatljivu umetnost pokreta.

Igra je ogledalo u kojem nemoguće postaje moguće; moguće svakom da dodirne, čuje, oseti i iskusi. Zvuci koji dopiru iz naših srca i naših duša jesu naš ritam; kroz svaki naš pokret obelodanjuje se istorija ljudske vrste. Igra je princip kroz koji Ljudski Duh može da ostvari potpunu slobodu. Kad god dodirnemo, desi se nešto divno; što duša zapamti, telo izrazi kroz pokret.

Igra je, stoga, sila koja leči sve koji joj se predaju. Vi mi pomažete da vidim, ja vam pomažem da igrate. Slavite Međunarodni dan igre, oslobodite svoju strast za igrom, da biste lečili jedni druge, ujedinite se kroz igru, i što je najvažnije budite najbolji što možete u sopstvenom delanju. Samo kroz

Iste večeri na Velikoj sceni NP biće izveden balet „Kraljica Margo“ na muziku Gorana Bregovića, a u koreografiji Krunislava Simića. Pre predstave biće pročitana poruka Gledis Feit Atulas (Gladys Faith Agulhas), igračice, pedagoškinje i istaknute koreografkinje iz Južne Afrike.

Međunarodni dan igre od 1982.

Međunarodni dan igre, koji se proslavlja svakog 29. aprila, ustanovio je 1982. godine Međunarodni institut za pozorište pri Unesku. Taj datum obeležava rođendan Žan-Žorža Novera (Jean-Georges Noverre, 1727-1810), tvorca modernog baleta. U čast Međunarodnog dana igre, jedna poznata ličnost iz sveta igre svake godine šalje poruku koja se 29. aprila čita širom sveta. Motiv postojanja Međunarodnog dana igre i poruke jeste da sjedini svekoliku igru na ovaj dan, da obeleži ovaj oblik umetnosti i da slavi njenu univerzalnost, da prebrodi sve političke, kulturne i etničke barijere i zbliži ljude u miru i prijateljstvu zajedničkim jezikom – igrom. Ove godine, video-linkom svoju poruku čita Gledis Feit Atulas.

Dimitrije Parlić jedan je od najznačajnijih srpskih baletskih umetnika i sigurno najveći ovdašnji koreograf u vremenu posle Drugog svetskog rata. Ostvario je vredno, značajno i obimno delo, iskazujući se kao kompletan umetnik – kao igrač, prvi igrač, koreograf, libretista i rukovodilac, šef baleta. Stvaralaštvo Dimitrija Parlića trajalo je dugo, skoro pola veka, od prvih baletskih koraka u Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu, 1938, do poslednje ostvarene koreografije – „Ohridske legende“ Stevana Hristića, 1985. godine. Najveći deo svog stvaralaštva podario je beogradskom Narodnom pozorištu. Takođe obimno i značajno delo ostvario je u baletskim centrima nekadašnje Jugoslavije i u inostranstvu.
Rođen je u Solunu 23. oktobra 1916. godine. Na Glumačko-baletsku školu u Beogradu primljen je 1936, a završio je 1939. godine. Uporedo sa školovanjem na dramskom odseku, Parlić je posećivao časove baleta kod Jelene Poljakove i Nataše Bošković. Statirao je od početka školovanja u dramskim i baletskim predstavama u Narodnom pozorištu. Njegovo se ime našlo prvi put na listi baletske predstave 1938. godine. Bilo je to u „Šeherezadi“ Rimskog-Korsakova. Zatim je nastavio da igra u predstavama „Labudovo jezero“, „Žizela“, „Čovek i kob“, „Bolero“, „Zlatan petao“. Od posebne važnosti bilo je njegovo učestvovanje u domaćim baletima „Oganj u planini“ i „U dolini Morave“, gde je otpočeo njegov interes za naš nacionalni baletski stil, koji će kasnije negovati u svojim postavkama Hristićeve „Ohridske legende“. Već pred samo izbijanje Drugog svetskog rata pojavila se misao da se otisne u svet gde bi se usavršavao i, možda, više igrao. Boravio je jedno vreme u Beču i u Sofiji, gde je dočekao kraj rata.
Posle Drugog svetskog rata vratio se u Jugoslaviju, prvo u Zagreb, u Hrvatsko narodno kazalište, kao igrač i, prvi put, kao koreograf, postavljajući balete u operi „Pikova dama“ i u drami „San letnje noći“. Nacionalni teatar u Beogradu angažovao ga je septembra 1946. godine, kao baletskog igrača i koreografa. Igračka karijera trajala je do 1952. godine i u tom periodu ostvario je nekoliko značajnih uloga, kao što su – Mladi Grk u „Valpurgijskoj noći“, Marko u Hristićevoj „Ohridskoj legendi“, Franc u Delibovoj „Kopeliji“, Romeo u Šekspirovom „Romeu i Juliji“ S. Prokofjeva, kao i ulogu Vođe napadača u Lotkinoj „Baladi o jednoj srednjovekovnoj ljubavi“, i još sola u operama „Ivan Susanjin“, „Pikova dama“, „Karmen“ i dr. Kasnije, u specijalnim prilikama, pojavljivao se u nekim manjim ulogama…
Prva Parlićeva koreografija bila je u „Kopeliji“ Lea Deliba, 1948, u kojoj je igrao glavnu ulogu Franca. Od 1948. do 1985. Parlić je ostvario trideset i dve koreografije u prilično velikom intenzitetu, idući iz predstave u predstavu. Iz stranog repertoara to su bili baleti „Kopelija“, „Romeo i Julija“, „Perica i vuk“, „Orfej“, „Čudesni mandarin“, „Labudovo jezero“, „Ana Karenjina“, „Petruška“ i „Žar ptica“ i drugi, a u domaćem „Licitarsko srce“ i „Kineska priča“ Krešimira Baranovića, „Simfonijski triptihon“ Petra Konjovića, „Čovek pred ogledalom“ i „Apasionato“ („Napuštene“) Milka Kelemena, „Ohridska legenda“ Stevana Hristića i „Katarina Izmajlova“ Rudolfa Bručija. Mnoge predstave doživele su veliki broj izvođenja i igrane su u kontinuitetu više godina, a pojedine su obišle međunarodne scene i festivale na kojima su dobile priznanja kritike i publike.
Značajno mesto u Parlićevom koreografskom stvaralaštvu imao je njegov internacionalni baletski angažman. Punih dvadeset i pet godina, u vremenu između 1957. i 1982, ostvario je obimno i vredno delo koje je obuhvatilo pedeset i devet koreografskih postavki. Radio je u devetnaest različitih institucija, pozorišta, trupa i festivala, među kojima su i Veliki balet Markiza de Kijevasa, Edinburški festival, Milanska Skala, Bečka državna opera, Festival u Bregencu, Balet opere u Nici, Balet Finske nacionalne opere u Helsinkiju, Balet XX veka Morisa Bežara. Prvu koreografiju ostvario je u Velikom baletu Markiza de Kijevasa 1957, u kome je postavio balet na muziku Čajkovskog „Ljubav i njena sudbina“ (Patetična simfonija). Posle toga usledili su pozivi za saradnju iz čitavog sveta. Za Parlićevu svetsku slavu i visoku umetničku reputaciju međunarodnog koreografa posebno je zaslužan njegov „Čudesni mandarin“ u Bežarovom Baletu XX veka. Parliću je u inostranstvu bila ukazana i posebna čast da bude direktor baleta u Bečkoj operi, Festivala u Bregencu, Baleta Finske nacionalne opere u Helsinkiju i u Rimskoj operi.
Koreografije Dimitrija Parlića predstavljaju zaokret ka savremenom plesnom izrazu kojim je 50-ih godina prošlog veka krenuo beogradski balet. U Narodnom pozorištu u Beogradu Parlić je postavio na scenu takoreći kompletan baletski repertoar. Tako je on svojom delatnošću dao osoben pečat sveukupno izvedenom baletskom programu ovog pozorišta. Njegov rad se ogleda u više od pedeset postavki baleta koje su doživele mnogobrojne verzije i izvođenja. Doprineo je razvijanju nacionalnog baletskog izraza bazirajući svoje stvaralaštvo na elementima narodnih igara i muzici domaćih kompozitora. Mnogi igrači Narodnog pozorišta stasali su i probijali se u vrh naše baletske umetnosti pod Parlićevim okriljem.
Dimitrije Parlić dobitnik je mnogih velikih i značajnih nagrada za svoj umetnički rad, među kojima su Savezna nagrada Vlade FNRJ, Oktobarska nagrada grada Beograda, Sedmojulska nagrada Republike Srbije, zatim Orden rada sa zlatnim vencem predsednika SFRJ, kao i niz priznanja na festivalima za najbolje koreografije u Jugoslaviji i inostranstvu. Od posebnog su značaja plakete „Maja Pliseckaja“, Plaketa Sao Paola, Plaketa „Mikelanđelo“ u Rimu, Zlatni ključ grada Birmingama, itd.