Vida Ognjenović: Autocenzura je vrsta samopovređivanja

Dobitnica je više književnih priznanja, između ostalih, Andrićeve i nagrada Laza Kostić, Stefan Mitrov LJubiša, Todor Manojlović, Ramonda Serbica, Karolj Sirmai…

Za roman Preljubnici 2006. je dobila nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka Srbije. Drame i proza Vide Ognjenović prevođeni su na engleski, nemački, francuski, talijanski, danski, ruski, ukrajinski, češki, poljski, makedonski, bugarski i mađarski jezik. Predsednica je Srpskog PEN centra, potpredsednica Međunarodnog PEN centra.

* Srpski PEN centar slavi devedeset godina od osnivanja. Lep jubilej?

– Nepunih pet godina od dana kad su 1921. pisci DŽon Golsvordi i Katrin Doson Skot sa kolegama u Londonu došli na ideju da osnuju svetsko Udruženje pisaca (PEN – Poem, Essay, Novel), u znak prizivanja mira i civilnog života posle Prvog svetskog rata, osnovan je Srpski PEN centar. Načela su bila jednostavna. Članovi PEN protiv su svih nasilnih razdvajanja ljudi, protiv ratova, protiv progona pisaca i zabrana knjiga. Golsvordi je pisao da je pridruživanje išlo daleko brže nego što su predviđali. Desetogodišnjicu je već slavilo oko pedeset centara diljem sveta, uključujući i Srpski PEN centar. Danas Međunarodni PEN ima 154 centara, mnogo članova i ozbiljan globalni uticaj u kulturi.

Mi jubilej obeležavamo Regionalnom konferencijom koja se u našem Centru održava bijenalno i tu raspravljamo isključivo o književnim temama. Ove godine je tema Književna kritika na ispitu vremena. Počeće 24. novembra, svečanim skupom u čast 90 godina Srpskog PEN.

* Najveći praznik ovdašnjih pisaca jeste Međunarodni beogradski sajam knjiga. Višegodišnja ste učesnica Sajma – kakva je nekad bila atmosfera praznikovanja knjige, a kakva je sad?

– Sajam knjiga je odlična ustanova, velika podrška knjizi, mesto gde je knjiga u centru pažnje i gde joj u pohode dođe do blizu dvesta hiljada, mogu slobodno da kažem, poklonika. To uvek iznova osnaži naše uverenje da je knjiga trajna vrednost. Za mene Sajam je bio i ostao događaj i doživljaj. Jeste, verovatno ima mana, ima omaški, ima propusta, baš kao i mi njegovi polaznici. Možda je nekad bio bolji, a možda i gori, baš kao i mi, njegovi polaznici, no, ja kažem, nek samo traje i istraje naš dobri Sajam knjiga, sa sve gužvama, guranjem, jurnjavom dece, bukom, vrućinom i toplom kiselom vodom. Ništa zato, samo napred.

* Da knjige imaju pamćenje, kakav tip čitaoca bi (po)želele da (u)pamte?

– Čvrsto verujem da knjige imaju pamćenje, odnosno da su one same pamćenje. I verujem da pamte vremena kad je biblioteka bila nasledna imovina koju su proširivale generacije. Danas biblioteke držimo u kompjuteru. Ma gde ih držali, knjige vape za čitaocem. I dobro znaju da nema idealnog, pa ga na svaki način prizivaju i praštaju mu sve osim spaljivanja, odnosno nepoverenja.

* Šta sada čitate?

– Preporučujem tri knjige koje trenutno čitam – čitalački sam grosista, kao što znate. Izvanrednu knjigu Slavka Goldštajna Jasenovac, tragika, mitomanija, istina, zanimljivu prozu Enesa Halilovića Ako dugo gledaš u ponor, i roman slovačkog romansijera Pavela Vilikovskog Čarobni papagaj i preostali kič, u prevodu Mihalja Harpanja.

* U zbirci eseja „Visoka voltaža“ zapisali ste kako je kič, zapravo, vitalni činilac globalizacije. Kič, Neprijatelj umetnosti broj 1?

– Jeste, kič je globalni ujedinitelj na liniji prosečnosti, kao pristajanje na samoobmanu umesto samoodbrane. Kič je borba protiv istine i originala, a za lažnu imitaciju koja obećava mlaku prijatnost i privid lepote. Da, kič jeste neprijatelj umetnosti, jer se prerušava u nju i na prodajnim tezgama se pritvorno gura umesto nje. No kič je neprijatelj i čoveka jer njegove sposobnosti redukuje na liniju najmanjeg otpora.

* Živimo u svetu u kome je uloga pisca marginalizovana. Mnogi bi da pisci prihvate ulogu bez teksta?

– Da, pisac bez teksta, filozof bez mišljenja, karikaturista bez crteža, a prodavac diploma bez problema. Pa svako selo po fakultet-dva, pa se sve to marketinški prikazuje kao napredak. To je izgleda skica današnje utopije.

* Kako protiv nemara vlastodržaca prema kulturi? Gase se izdavačke kuće, nestaju knjižare, knjiga se tretira kao roba?

– Istorija nas uči da nema varvarizma kojeg kultura, a naročito nešto tako krhko kao knjiga, nije preživela. Od prirodne stihije, gladi, boleščina, poniženja, zabrana, spaljivanja i knjiga i autora. Pa, evo vidimo, jeste bilo žrtava i žrtava, ali ni sila ni prisila nisu postigle svoj cilj. Uprkos svim preprekama i nedaćama, Antigona se i danas izvodi kao svevremena drama, Platona, Šekspira i Tolstoja čitamo kao svoje savremenike. Gledamo skulpture u Partenonu, piramide, slike Da Vinčija, Karavađa, ili Van Goga kao prirodno nasleđe. Dakle reč je samo o tome da se, ako se ikako može, smanji broj žrtava, a sukob je permanentan i možda nerešiv.

Država je, po definiciji, uobražena i mnogo energije troši na održanje sopstvene moći kojom utažava strah od promene. Ona nastoji da postigne trajnost onog stanja u kojem ona smatra da je najjača. Plaši se svega što može da je iznenadi.

Umetnost, naprotiv, priziva iznenađenje. Ona je po definiciji potreba za ispitivanjem i preuređenjem datosti sveta. NJu dakle održava sopstvena sumnja i nagon za novim i, naravno, nada da je ono u nekom obliku kojeg treba osvojiti. Hoću da kažem da nije kultura u opasnosti, već su u opasnosti ljudi koji ne poznaju, ili ne priznaju njenu vrednost, jer misle da je moć i mogućnost intervencije vrednost po sebi.

* Šta mislite o autocenzuri?

– Autocenzura je kič, žudnja za udobnošću. Prividna nadmoć posmatrača nad učesnikom. Autocenzura je vrsta samopovređivanja. LJudi ponekad precenjuju svoj nastup toliko da ga svode na ćutanje, pa da se mi pitamo šta li oni misle. Bolje da kažu odmah, jer dok se oni okuraže, tu oponentnu misao već i neme ribe propevaju, a o vrapcima da i ne govorimo.

* Šta se dešava u vašoj književnoj radionici? A pozorišni svet? Nadam se da nemate ništa protiv ako razgovor „zatvorimo“ sa par rečenica o Međunarodnom festivalu Novi Tvrđava teatar?

– Roman ću završiti za koji mesec, nadam se. A moji saradnici i ja se već pripremamo za naredni festival Novi Tvrđava teatar. Gledamo predstave, čitamo prikaze, naručujemo snimke. A u novembru imamo svečano uručenje nagrada i sastanak predstavnika Asocijacije pozorišnih festivala u regionu, koja je prošle godine osnovana u okviru našeg Festivala. Eto vidite, odmori su prošli, traka je pokrenuta.

I teče, teče…